Ви често боравите у Источној Европи и можете изнутра испричати о томе шта се дешава у политичком руководству Србије. Сада тамо доминира СНС, која је својевремено одвојила од патриотског СРС-а. И мада се од руководства ове земље повремено појављују комплименти на адресу Русије, ми врло добро видимо да је оно стоји на курсу евроинтеграције…
Овдје је потребан мали увод. Избори у свим европским земљама и у Америци – у такозваним „развијеним демократијама“ – одавно су изгубили свој првобитни смисао као израз воље већине становништва. Данас су исходи свих избора – превасходно, резултат политичких технологија, које користе ови или они учесници избора, и ти резултати зависе од оних средстава која су уложена у политичку кампању. Постоји интересантно мишљење канадског новинара Ричарда Нидема, које веома тачно карактерише савремену Србију, уз сав мој добар однос према српском народу: „Власт – то је наркотик без ког политичари не могу живјети и који они купују у бирача за новац истих тих бирача“. Анализирајући оно што се данас дешава у политичком руководству Србије треба примјетити два основна момента.
Први, власт за премијера А. Вучића и његов тим управо је такав наркотик који они купују за новац српског народа. Други моменат је да су Вучић и компањони и предсједник Србије Томислав Николић (мада он периодично и упућује комплименте Русији) тијесно повезани са западним земљама и вођени су из Вашингтона и Брисела. То се јасно види из њихове јавне реторике и уз знање неких закулисаних прича. Ни Николић, ни Вучић не скривају своју оданост Западу. У самој европској интеграцији, на први поглед, као да нема ништа лоше, али је ствар у томе да ниједна од земаља из такозване „нове европске породице“ није постала члан ЕУ без проласка кроз „топионички казан“. Александар Вучић се често сусреће са државним секретаром Џоном Керијем. Потребно је у почетку веома се ниско спустити да би те примили у НАТО, а, затим, можда ће те примити и у ЕУ, мада то још не значи да ћеш се одмах наћи у шенгенској зони, која даје право (омогућава) слободног кретања радне снаге, робе, услуга итд. Вучић као да покушава да кокетира са одређеним дијелом становништва које жели отвореније контакте са Европом како би тамо отишли да уче и раде. И не ради се овдје, прије свега, о несвршеним студентима и неквалификоиваном радном снагом, зато што је основна маса квалитетних стручњака – доктора, инжењера, грађевинара – већ одавно отишла из Србије. Испада да, ради посла најнижег нивоа у ЕУ, Срби морају прво да испуне све услове агресивног НАТО-а.
А шта рећи на рачун тајног дијела биографије тих политичара?
Ми добро знамо да су главни савјетници предсједничке кампање Николића и консултанти СНС-а исти они људи са Запада. У случају Николића, један од таквих савјетника-стратега, био је бивши амбасадор САД-а у Србији. Вучић иде у америчку амбасаду чешће него на сусрете са бирачима. Али, при том, не заборавља да привуче на своју страну народ позитивно се изражавајући о свом историјском савезнику, тј. о нашој земљи. Заиста, недавно је власт Србије изјавила да се никада неће придружити санкцијама против Русије. Чини се да не треба на то ставити огромни плус, па Србија ипак није у ЕУ. Али, с друге стране, почињеш да уважаваш Србе за тај поступак на фону позиције Црне Горе, која се, као једна од првих, придружила тим санкцијама, а затим ступила у НАТО.
Значи руководство Србије се спрема да понови пут својих комшија?
За мене је то очигледно. Прије неколико година, позвали су ме у амбасаду Холандије ради једног занимљивог разговора. Ја сам се зачудила, не толико самом позиву, колико теми коју је требало разматрати – позицију Русије према ступању Србије у војну алијансу САД-а. Показује се да је Холандија једна од земаља која скупља информацију за Американце по читавом свијету, а такође је задужена за евроатлантску дипломатију. Па, ето, прво питање које су ми поставили било је – зашто се Русија оштро противи уласку Србије у НАТО. Ја сам им дуго причала о историјској и геополитичкој вези Русије са балканским регионом. Иако је пројекат Гаспрома „Јужни ток“ засад замрзнут, то уопште не значи да је Србија престала да буде савезник Русије. Холандска страна ми је тада саопштила: према уставу Србије за улазак у НАТО није потребан референдум. На то сам ја примјетила: подразумијева се ако би се провео референдум да би мишљење народа било потпуно другачије. То јест, Запад чини све како њему одговара. Тамо гдје је за НАТО већина грађана – у тим земљама се проводе референдуми, а у ЦГ – на примјер – све су дали на поткупљивање парламента, по тој истој шеми ће вјероватно дјеловати и у Србији. Ако у парламенту ових земаља сада учествују партије које финансирају западни фондови, чији лидери имају тијесне везе са западним политичарима, па и сами су дошли на власт захваљујући јакој подршци Стејт департмента и бриселских емисара, онда ће они, разумије се, одрађивати свој хљеб. Уосталом, еволуција српског премијера заслужује одвојен разговор. Као млад и радан, Вучић је подржавао интересе СРС-а, био један од истакнутих ученика њеног лидера Војислава Шешеља. Али затим, послије великих спонзорских утицаја, он је издао и своју партију и свог учитеља. Као резултат његовог дјеловања СРС се раздвојила, а, сада, он се спрема да изда читаву земљу. Зато ја не видим неку свјетлост на крају тунела за Србију, ако на власти остане садашње политичко руководство.
На који начин на изборима побјеђује прозападна партија ако је у српском друштву до сада јако антинатовско расположење и евроскептицизам?
Да, према официјелним социолошким испитивањима у Србији сада је свега око 40% становништва за ЕУ, за НАТО тај показатељ је неколико пута мањи. Успут, то је и сигнал за узбуну – у земљи већ постоји одређени слој који подржава ступање у НАТО без обзира на бомбардовање 1999. године, без обзира на уништавање суверенитета и економије, потпуни распад Југославије путем алијансе. Зашто се то тако дешава? Као прво, сва српска средства масовног информисања (СМИ), читав инструментариј такозване „меке моћи“ налази се у рукама евролиберала, који предано одрађују тај курс. Ако ће вам сваки дан говорити о томе да је ЕУ једини пут у свјетлу будућност за Србију, природно ћете ви, у неком моменту, посумњати у то да постоје и друге варијанте. Штавише, Србима стално тврде преко новина и телевизије да је Русија заостала земља коју треба оставити прошлости, да су Руси варвари, а вама је вријеме да се присаједините цивилизованим народима. И није важно што ти „цивилизовани народи“ увелико славе геј-параде, што тамо већ у ТВ-шоу показују како људи једу сопствено месо, што се мигранти са Блиског истока осјећају као газде у Њемачкој и другим земљама ЕУ – све то нема никакве важности. Главно је тврдити да је баш тамо висока цивилизација. И, на крају крајева, људи с уским видиком, рођени у епохи глобализације хватају се на ту удицу. Геј-параде у Београду чувају хиљаде полицајаца и војника, хеликоптери и оклопна техника. Ту дјелује принцип „спирале ћутања“: када сви около тебе као говоре о нечем позитивном а ти се плашиш да искажеш супротно мишљење. Теби се чини да не можеш бити у праву, да већина боље види. И дешава се да се све више и више Срба окреће према ЕУ. Мене ситуација у савременој Србији веома подсјећа на предмајданску Украјину, гдје се стално дешавала сублимација јавног мнења ка ЕУ као уникалном, идеалном бољем свијету, који је позван да открије Украјинцима врата раја. И украјински Мајдан, чини се, требао је да постане примјер онога како не треба радити, а испада да људи не размишљају у том правцу – писмене анализа оног што се сада дешава у Украјини просто нема, и то се ради смишљено. Осим тога, побједу евролибералима из СНС-а осигурала је њихова организованост. Српске патриотске партије и покрети, авај, мрзе једни друге више него свог највећег непријатеља, они не могу да се договоре чак ни о одржавању заједничког митинга. За разлику од свих патриотских, националистичких партија, напредњаци веома систематски раде, њихово гласачко тијело стално излази на изборе и то даје резултат. И кад се њихова већина нађе у парламенту могу формирати владу и диктирати читавој земљи своју вољу.
А шта ради Русија да повећа свој утицај у Србији?
Русија, како се мени чини, поклања мало пажње раду са српским јавним мњењем. Мада ту нису потребни велика улагања – у Србија има доста могућност да се за мали новац проводи агитација, да се прича о алтернативном погледу на свијет, тамо је веома много русофилских интернет-ресурса, али мас-медије држе евролиберали. „РТР-Планета“ један је од наших канала који је доступан у Србији. С моје тачке гледишта, боље би било да уопште нема таквог непромишљеног извјештавања. Мада су Срби углавном политизивани људи, они су отворени за нове информације, спремни за алтернативни поглед на ситуацију у свијету, али Русија алтернативни поглед за њих не отвара. Још један важан моменат – образовање у Србији се такође налази под пуном контролом западних земаља. Буквално прије двадесет година сваки Србин је знао руски језик или, у најмању руке, могао је да се споразумије, али је данас код њих приоритет енглески језик, а руски језик већ тешко разумију. Природно, Срби излазе из орбите руске културе мада је потреба за њеним познавањем код њих увијек постојала. Значи, ми овдје не радимо добро. Занимљиво је да прије сваких великих избора из Србије у Русију долазе представници различитих партија, траже новац за своје кампање под разним изговорима. Новац им дајемо стално, али због нечег не исказујемо своје жеље. Као резултат – напуштају нас чак и блистави савезници. И то је наравно велики проблем. Могу рећи да су, уз сву русофилију, којом су се Срби увијек поносили, они сада слаба карика у ланцу наших геополитичких савезника.
А шта можемо рећи поводом ситуације у Црној Гори, гдје је управљачка врхушка на силу повукла земљу у НАТО, сада се практично сваки дан у Подгорици одржавају многобројни опозициони митинзи…
У ЦГ је прича с политичким руководством још сложенија него са српским. Премијер М. Ђукановић – један од старосједилаца међу руководиоцима земаља Источне Европе – бивши комуниста, потом члан Социјалистичке партије, а касније Демократске партије социјалиста, која се може условно окарактерисати као „уграби све само да би побиједио на изборима“. На њему је огромни компромитујући терет тако да му ништа не остаје остаје него да се бори за опстанак. Тај компромитирајући терет наравно стално користе његови западни тутори. Прије неколико година америчке обавјештајне службе дале су Ђукановићу ултиматум. Мило се распитивао да ли ће му дозволити да остане на власти. Одговорили су му – да, ти можеш чак постати предсједник, али само ако испуниш неколико услова: Црна Гора мора ући у НАТО, минимизирати утицај Русије и изабрати, у својству вектора развоја, европске вриједности, тј. напустити традиционалну породицу, одгурати православље на сметљиште историје, дозволити геј бракове итд. Ако би Ђукановић то одбио њега би сигурно чекао суд. Познато је да се он бавио нелегалним дуванским и аутомобилским бизнисом, контролисао је наркотрафик на Балкану, учествовао је у политичкој завјери на рушењу Југославије итд. Зато нема ничег чудног у томе што је политичко руководство Црне Горе прихватило такву радикализацију у односу према Русији и кренуло у зближавање са НАТО. То да друштво то неће прихватити је такође јасно. Али, у савременом свијету, нажалост, није довољна само једна друштвена инцијатива да би се смјенио вектор политичког режима. То се добро види на примјеру земаља које су постале жртве „арапског прољећа“ – да није било вањске подршке политичким немирима становништва, ни у Египту, ни у Либији, ни у Сирији, Запад не би успио да постигне жељене резултате.
Поново се појављује питање шта да ради Русија у таквом случају? Да ли да копира технологију „наранџастих револуција“?
Није обавезно слијепо копирати и понављати за својим опонентима. Али не треба заборавити да ми имамо могућност подршке јавног мнења на Балкану, наши политичари могли би се снажније оглашавати поводом дешавања у истој тој Црној Гори. Треба директно рећи: „Ми осуђујемо црногорско руководство и не можемо разматрати ступање у НАТО као пријатељски корак у односу према нама.“ Такве изјаве политичког руководства Русије имале би одређени ефекат. Код нас су се напротив могли чити официјални кооментари као: „То је суверени избор црногорског народ!“ Али то није истина – ради се само о личном избору слоја прозападних политичара Црне Горе. Народни митинзи против уласка у НАТО трају у Црној Гори и даље. Можемо се бавити и одговарајућом логистиком, што стално ефикасно користе наши западни опоненти. Сјетимо се поново украјинског Мајдана – ко све није тамо био од западних политичара. На примјер, вице-премијер РФ Д. Рогозин могао би написати пар саопштења на свом Твитеру као подршку антонатовским митинзима – и то би одмах отишло у народ. И руске друштвене организације патриотског усмјерења могу се укључити у ту борбу. Буквално прије неколико мјесеци, на врхунцу супротстављања опозиције и власти у ЦГ, одржан је телемост са Русијом у коме су учествовали гласоговорник Госдуме Сергеј Жељезњак, други депутати, стручњаци и међу њима ваш покорни слуга. А са друге стране је била црногорска опозиција. Они су отворено говорили: нама је потребна отворена подршка Русије да би се догађаји у нашој земљи широко представили на руским ТВ каналима. Да им ми и финансијски помогнемо – па то одавно није забрањено за наше „западне партнере“. Али, у резултату, све се завршило некаквом парламентарном друштвеном дискусијом. Ако бисмо ми јасније и отворено подржали опозицију, могуће је да сада не би било не само уласка ЦГ у НАТО, него би се већ десили пријевремени избори предсједника и смјена владе. Очигледно је да се без Русије ниједно озбиљно геополитичко питање, било на Балкану или Блиском истоку – не може ријешити. А ако се на крају све не ријеши у нашу корист – значи ми лоше радимо. Да, наш коридор могућности није тако велики као у СССР-у, али тим више, економске, политичке и војне полуге за утицај на ситуацију у Русију остају. И не заборавимо на огромни ауторитет нашег предсједника у свијету, његове ријечи спремни су слушати многи у Европи и Азији.
Разговарао: Иван Ваганов
Са руског посрбила: Милана Бабић
Звоно Русије, 27. 5. 2016, Стање ствари
