ЈУ-74 има нуклеарну главу и за 60 минута погађа било који циљ удаљен до 10.000km

• Успешна тестирања борбене летелице ЈУ-74 показала да је Русија добила маневришуће суперсоничне „роботе“ које не може пресрести ниједан амерички противракетни систем
• Једна балистичка интерконтинентална ракета „Сармат“ може да понесе до 24 ЈУ-74 чије су тактичко-техничке карактеристике тајна. Јер, зна се само да је летелица у стању да развије брзине до 12М и да активно маневрише по висини и курсу, што омогућава чак и маневар заобилажења рејона у којима су дислоцирана средства ПРО, као и кретање по трајекторијама и правцима који максимално отежавају пресретање
• ЈУ-74, осим бојеве главе, може да понесе додатну опрему, укључујући и активну и пасивну апаратуру за електронско ратовање као и симулаторе лажних циљева. На тај начин се обезбеђује гарантовани пробој кроз сваки постојећи и будући систем противракетне одбране
• Увођење оваквих система у наоружање руских Ракетних стратешких снага значајно ће повећати њихову ефикасност. А постоје информације о уласку у завршну фазу пројекта суперсоничних крстарећих ракета, које се лансирају из ваздуха, а имају сличне борбене могућности као ЈУ-74

        УСПЕШНО тестирање руске експерименталне роботизоване летелице ЈУ-74, лансиране уз помоћ интерконтиненталне балистичке ракете РС-18А „Стилет“ (УР-100Н) са полигона Домбаровски у близини Оренбурга, са метом на полигону Кура на Камчатки, изазвало је изузетну забринутост команде америчких оружаних снага.

        Иако детаљи тестирања нису обелодањени, у овом тренутку је јасно да су завршени са потпуним успехом, што ремети цео систем противракетне одбране САД.

        Потврда забринутости је и хитно усвајање у комитета за оружане снаге Конгреса САД амандмана на нацрт закона о издвајању средства за националну одбрану, у оквиру кога се додељују додатна средства Агенцији за противракетну одбране САД ради развоја програма за борбу против ултрабрзих маневришућих ракета.

        Тренутно, систем противракетне одбране САД се заснива на трослојном комплексу контрамера. Први, великим дометом сматра се пресретање на средњем делу трајекторије нападајуће балистичке ракете, непосредно после њеног изласка у отворени космос, тј. након завршетка убрзања. За обарање циљева на великој даљини предвиђен је комплекс Националне противракетне одбране (National Missile Defense, NMD). Он се састоји од три стационарна радарска система PAVE PAWS који се налазе у авио-базама Кејп-Код у држави Масачусетес, Биал у Калифорнији и Клаир на Аљасци) и два позиционирана лансирна силоса GBI(Ground-Based Interceptor), у бази Форт Грили, држава Аљаска (до данас је тамо распоређено 26 ракета) и бази Ванденберг у Калифорнија (2013. године су тамо распорећне 4 ракете, а до 2018. године планира се повећање њиховог броја на 14).

        Након успешног лансирања севернокорејске ракете Инха-3 у децембру 2012. године, Агенција за противракетну одбрану САД започела је избор локације за трећу позицију. У ту сврху разматрају се форт Драм (држава Њујорк), камп Етан Ален (држава Вермонт), авио-база SERE (држва Мејн), центар за обуку Равена (држава Охајо) и форт Кастер (држава Мичиген).

        Радари PAVE PAWS обезбеђују практично потпуно видно поље око територије Сједињених Држава, са изузетком „коридора“, који пролази кроз Мексички залив и Централну Америку. Радијус њиховог дејства достиже 2000 km, што се сматра довољним за идентификацију претње ракетног напада и навођење противракета, упркос чињеници, да они нису способни за рано откривање и праћење циљева.

        Размештање лансирних позиција GBI вршено је на основу информација о правцу лета совјетских/руских балистичких ракета, као и највероватнијим трајекторијама наводних севернокорејских балистичких ракета. Ракета-пресретач GBI предвиђена је за обарање циљева на удаљености од 2 до 5,5 хиљада km, у зависности од висине пресретања, чији је лимит 2000km.

        За само обарање ракета предвиђен је кинетички пресретач EKV тежине 64kg, дизајниран за контактно обарање бојевих глава непосредним ударом.

        Теоретски, систем GBI би требао да обезбеди пресретање циљева у било којој тачки простора, али у пракси је значајно ограничен трајекторијама и правцима.

        Од јуна 1997. године до данас је обављено 39 пробних лансирања, од којих је 20 вршено ради развоја система, а 17 за пресретање пробних мета. Према резултатима тестова, поузданост пресретања износи 47%, што је близу процењене ефикасности тог система.

        Током 2002. године, комплекс NMD је обједињен са другим елементима ПРО, пре свега са поморским системом AEGIS и преименован у Ground-Based Midcourse Defense (GBMD). Циљ обједињавања је побољшање интеграције средстава за пресретање великог домета са мобилним системом противракетног комплекса високог ванатмосферског пресретања THAAD (Terminal High Altitude Area Defense).

        THAAD систем је мобилна батерија на покретној шасији, састављена од три лансирне јединице чији је максимални број ракета – 24, а у систему су још командни центар и радара са Х-дијапазоном.

        Цена једне батерије износи 2,3 милијарде долара.

        Ракете THAAD су способне да пресретну циљеве на висини до 200 км, односно – при изласку изван атмосфере у блиски космос. У овом тренутку, Сједињене Државе располажу са две такве батерије и праве још две чије се ступање на борбену дужност очекује 2017-2019. године.

        Према подацима из 2014. године, залихе ракета THAAD износе 102 комада.

        Упркос томе што је комплекс THAAD званично уведен у наоружање, програм његовог тестирања још увек није завршен.

        Према постојећим извештајима, након окончања тестова ради отклањања грешака, било је обављено још 12 тестова са пресретањем тренажних циљева, од којих се 90% показало успешним. Међутим, по закључцима Комисије читав комплекс, THAAD је демонстрирао високу ефикасност само против застарелих балистичких ракета Р-17 и по својим карактеристикама заостаје чак и за руским С-300, нарочито за његовим новијим модификацијама.

        Такође је спорна примена кинетичког принципа уништења, сличног систему NMD. С једне стране, то гарантује потпуно уништење циљева, али истовремено намеће веома високе захтеве за навођење противракете и ограничава њене могућности за пресретање маневришућих циљева.

        Последњи ниво ПРО чине батерије ракетног система кратког домета „Patriot“. Процена његове ефикасности има субјективни карактер и заснована је на искуствима примене „Patriot“ против старих совјетских ракета „Скад“ у Ираку 2003. године.

        До априла 2016. Године, војно-политичко руководство САД је овакву организацију ПРО сматрало довољно поузданом и способном да обезбеди неопходни ниво одговора на ракетне претње. Успешна тестирања ЈУ-74 су показала да је Русија добила маневришуће суперсоничне летелице које више-мање не може пресрести ниједан амерички противракетни систем.

        ЈУ-74 је развијен у оквиру програма 4202 за стварање главних јединица перспективне руске стратешке балистичке ракете „Сармат“, која је предвиђена да замени у наоружању ракете РС-20 „Војвода“ током 2020-2022. године.

        Једна ракета „Сармат“ може да понесе до 24 ЈУ-74 са нуклеарном главом и у оквиру једног сата погоди било који циљ на даљини до 10 хиљада km.

        Тактичко-техничке карактеристике ЈУ-74 су тајна. Јавно је објављено само то да је летелица у стању да развије брзине до 12М и да активно маневрише по висини и курсу, што омогућава чак и маневар заобилажења рејона у којима су дислоцирана средства ПРО, као и кретање по трајекторијама и правцима који максимално отежавају пресретање. Такође је познато, да осим бојеве главе може да понесе додатну опрему. Између осталог и активну и пасивну апаратуру за електронско ратовање као и симулаторе лажних циљева. На тај начин се обезбеђује гарантовани пробој кроз сваки постојећи и будући систем противракетне одбране потенцијалног непријатеља.

        Увођење оваквих система у наоружање руских Ракетних стратешких снага значајно ће повећати њихову ефикасност.

        А постоје информације о уласку у завршну фазу пројекта креирања суперсоничних крстарећих ракета, које се лансирају из ваздуха, и по многим аспектима имају сличне борбене могућности као ЈУ-74.

        Донедавно, САД нису признавале могућност другим земаља за креирање ефикасних суперсоничних летелица. Посебно имајући у виду веру Пентагона у безусловну супериорност Америке у областима развоја напредних високотехнолошких оружја. Ова позиција је оправдавана, између осталог, и неуспехом сопственог пројекта суперсоничне бојеве главе AHW (Advanced Hypersonic Weapon), чије се друго лансирање, упркос успеху 2011. године, завршило експлозијом ракете.

        Према изворима у DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), у данашње време програмGlobal Prompt Strike, у оквиру кога се креира AHW, није у био у стању да реши техничке проблеме поузданости, чак узимајући у обзир чињеницу да максимална брзина AHW не прелази 8М.

        Успешно тестирање руске ЈУ-74 очигледно показује заблуде Американаца. Осим тога, успешно тестирање своје офанзивне суперсоничне беспилотне летилице WU-14 извела је и Кина.

        По речима конгресмена Трента Франкса, успеси Русије и Кине у области развоја суперсоничног оружја фундаментално мењају целу парадигму модерног ратовања. Наступа суперсонична ера, у којој Америка више нема апсолутну супериорност. Враћање надмоћи зато је главни стратешки циљ САД. А најбржи начин за то је усавршавање копненог система THAAD.

        „Тек онда се – упозорио је Франкс – можемо бавити развојем ласерског оружја, способног да обори суперсоничне ракете, чија брзина девет пута превазилази брзину звука.“

        Шеф Агенције за противракетну одбрану САД Џејмс Сајринг потврдио је намеру владе САД да уложи у развој ласерског оружја додатних 23 милиона долара, мимо раније одобрених средстава. Међутим, тестирање новог система ласерске ПВО/ПРО не треба очекивати пре 2021. године.

        Превео: Срђан Ђорђевић

Факти