Стратешка трка: ко ће (пре) заузети Раку – Асадова армија или америчка коалиција?

У офанзиви учествује око 4.500 припадника Сиријске морнаричке пешадије, бригаде „Пустињски јастребови“, 555-те бригаде елитне 4. механизоване дивизије под вођством брата сиријског председника Махера Асада и батаљона палестинских добровољаца…

Сиријски војни врх одложио деблокирање Деи рез-Зора и чишћење истоимене провинције иако би му то, уз уништење милитаната у провинцији Хомс, омогућило да расече оружане силе Исламске државе и започне офанзиву која би значила и преузимање потпуне контроле над границом са Ираком. Након тога било би могуће безбедно наставити напад на Раку, која би се нашла у потпуном окружењу

Асад мора да жури јер би Американци после заузимања Раке себе одмах прогласили победницима над међународним тероризмом, дижући ту победу безмало до нивоа освајања Берлина у мају ’45. и победе у Другом светском рату
Ко год освојио Раку (а управо је она постала главни циљ летње кампање свих учесника), то се, прво, неће десити одмах и друго – то сигурно неће значити приближавање краја рата. Најинтересантније ствари тек следе

Пише: Дмитриј РОДИОНОВ

ПРЕ неки дан је у насловима медија била експлозивна и сензационална вест: „Сиријска армија, уз подршку руске авијације, ушла у престоницу Исламске државе“.

Мене су, зато што сваки дан пратим ситуацију у Сирији, овакви наслови изненадили. Међутим, од почетка је било јасно да није реч о престоници ИД – граду Ер-Рака, већ о истоименој провинцији.

Да је формирана озбиљна војна групација на границама провинција Рака и Хама сазнало се још прошле недеље. Групација је била заиста озбиљна.

Према неким извештајима, реч је о 4,5 хиљада припадника Сиријске морнаричке пешадије, бригаде „Пустињски јастребови“, 555-те бригаде елитне 4. механизоване дивизије под вођством брата сиријског председника Махера Асада и батаљона палестинских добровољаца…

Тренутно се сиријске трупе налазе отприлике 30 километара западно од стратешки важног аеродрома Ат-Табка и, самим тим, 90 км од главног града Исламске државе.

Озбиљност предстојећој операцији даје чињеница да су на овај део фронта пребачене снаге из рејона Палмире, где се до сада налазио прилично велики број мобилних јединица милитаната, а што је најважније – из Алепа, што су, узгред, одмах искористили џихадисти из Ахрар aш-Шам и Џебхат aн-Нусре, и др. који не поштују примирје.

По свему судећи, првобитно је био планиран напад на Деир ез-Зор, који се већ неколико година налази под опсадом идиловаца. Одблокиравање тог града и чишћење истоимене провинције, уз уништење милитаната у провинцији Хомс, омогућило би Дамаску раздвајање оружане силе Исламске државе и почетак офанзиве која би омогућила и преузмање потпуне контроле над границом са Ираком. Након тога могуће би било безбедно наставити напад на Раку, која би се нашла у потпуном окружењу.

Али, у Дамаску су, очигледно, донели другачију одлуку – директно кренути на Раку. А то је веома ризично.

Један од главних разлога за овакву одлуку могла би да буде офанзива снага проамеричке SDF (Syrian Democratic Forces) која је започела 24. маја. У суштини, успех SDF би могао имати веома озбиљне последице на Дамаск.

Прво, Американци би одмах себе прогласили победницима над међународним тероризмом, дижући ту победу безмало до нивоа освајања Берлина у мају ’45-е и победе у Другом светском рату.

Међународни тероризам, нарочито у облику ИД, одавно је у свести западног човека, захваљујући напорима медија, постао нешто попут немачког нацизма, па би победа над њим значила – озбиљно кретање ка обнови униполарног света, који је у ствари већ престао да постоји. Или барем ка безусловној обнови доминантне позиције Америке у западном свету, у којем диктат САД већ одавно не изазива осећај радости.

SDF

Наравно, заузимање Раке никако неће значи победу над Исламском државом.

Сиријска пустиња је идеално место за дугогодишње герилско ратовање, а милитанти ИД се одликују високом мобилношћу, способношћу да се камуфлирају и „стопе са тереном“. Осим тога, ИД је – у ствари, разграната мрежна структура, то јест – уништавање појединих делова овог система апсолутно не значи да без њих остали делови не могу да функционишу. Осим тога, нико не пориче подршку, коју милитанти и даље уживају код великог дела сунитског становништва, како у Сирији, тако и у Ираку, као и високу идеолошку мотивисаност терориста.

ИД је хидра. Одрубиш јој једну главу – одмах израсту још две. Морамо стога, безусловно, одати почаст њеним творцима – систем функционише практично савршено. Чак и ако се она истисне потпуно из Сирије у Ирак, то за њу опет неће бити смртоносно.

Као што се видели на примеру догађања у Фалуџи, позиција терориста у Ираку још су јаче него у Сирији, па ирачка војска, чак и уз подршку Курда и иранских добровољаца, сваким даном постаје све слабија.

Али, вратимо се на Раку.

Асаду никако не одговара да она, заједно са ловорикама победника над ИД, пропадне Американцима. Није изненађујуће, што су у Вашингтону, по свему судећи, одлучили да по сваку цену освоје терористичку престницу пре почетка својих председничких избора, како би све то приписали Обами.

Успешно заузимање Раке, поред тога, омогућило би проамеричким снагама да скрену пажњу на Деир ез-Зор, оправдавајући то потребом контролисања ирачке границе, да би се тамо коначно докрајчили терористи. То би значило фактичку поделу Сирије, при чему би се њени централни и источни делови са нафтним областима нашли у зони утицаја Сједињених Држава, у којима би завладао релативни мир. А Дамаску би остала само уска трака медитеранске обале на западу земље, територија на којој би се наставила кланица грађанског рата свих против свих.

Штавише, Американци и њихови савезници би и даље сматрали Асадову оставку за једини начин да се у неком облику сачува целовитост државе.

Уосталом, Курдима су Американци вероватно обећали, као минимум, помоћ у обједињавању кантона њихове Рожаве, а као максимум – уједињење са ирачким Курдистаном у новој држави. Разуме се, Дамаску то такође, најблаже речено, не обећава ништа добро.

Управо зато је заузимање Раке за Асада – примарни циљ. Али, постоји и секундарни: не допустити напредовање проамеричке коалиције, истовремено демонстрирајући своје присуство и озбиљност намера. Ситуација се за сада развија веома повољно за сиријску армију.

Пут на Раку, или засад – на Табку, практично је отворен, тамо нема великих насеља, чије заузимање би озбиљно успорило офанзиву. Осим тога, владине снаге имају значајну премоћ у оружју. Осим тога, снаге ИД су сада озбиљно ометене. Прво, на одбрану од SDF не само Раке, већ и Манбиџа. Друго, у најмању руку, на утврђивање у области Азаз-Мареа (ову последњу идиловци сигурно неће успети да задрже под контролом). Треће, упркос озбиљним проблемима владиних снага у Ираку – ИД и даље остаје у дефанзивној позицији.

Исламска држава се увек одликовала високим степеном мобилности и способношћу да ратује на више фронтова, често у готово безнадежним условима. То видимо на примеру Фалуџе

Багдад је у досадашњим борбама за тај град – према непотврђеним извештајима – већ изгубио око две хиљаде људи, а ИД само 400 и нешто, а планирао је да Фалуџу освоји за неколико недеља. Међутим, чак и после неколико месеци очигледно је да то није успео (а без заузимања Фалуџе нема говора о офанзиви на Мосул).

Већ је очигледно да је у застоју и офанзива SDF на Раку. Милитанти успешно користе самоубице, пале нафтна поља, што им омогућава да сакривени димним завесама, минирају сваки комад земље.

Сви ови фактори омогућавају милитантима да буду самоуверени, упркос чињеници да се снаге SDF налазе 30 км од њихове престонице.

Блицкриг Американцима неће успети, осим ако не одлуче да лешевима прекрију пут ка Раки. Што се, уосталом, већ дешава, при чему су тамо већ забележени губици међу америчким специјалним снагама, чије учешће у операцији, Вашингтон више и не крије.

Сједињене Државе су, по свему судећи, направиле свој избор.

Турци су у врло јадном положају. Њихови савезници из редова „умерених“ на северу Сирије су одсечени, па им Турска никако не може помоћи, јер то се може учинити само отвореним мешањем, а то ће већ бити задирање у планове Вашингтона. Остаје само да се посматра како се територија „зелених“„ неумитно смањује пред нашим очима.

Некажњено гранатирати Курде Турска, такође, више не може, јер је њихова безбедност у периоду офанзиве на ИД – под директном гаранцијом Сједињених Америчких Држава, што су, Ердогану, највероватније, објаснили.

Могућност да Курди преузму контролу над пограничним подручјем Азаз-Џералбус за Анкару ће бити потпуна катастрофа. Ту већ не треба размишљати о стварању тампон-зоне већ о томе како спречити да сиријски Курди безбедно прелазе турску границу и помажу својој браћи у борби са Турцима – на територији Турске. И то, америчким оружјем. А за разлику од Украјине, Американци Курдима оружја дају много и са задовољством.

За Анкару је боље да на граници буде ИД. У суштини: било ко, само не Курди. Јер, у таквим околностима, Ердоган може предузети неке неизбалансиране кораке, све активније и отвореније се увлачити у конфликт. Данас турске специјалне снаге практично отворено ратују у јединицама Џебхат ан-Нусре, оружје које користе „зелени“ код Алепа искључиво је турског порекла.

Сутра не искључујем директну инвазију Турске под изговором борбе против ИД, а њене специјалне снаге ће деловати самостално, јер Вашингтон не жели заједничку акцију. То јест, очекујем једностран корак, сличан оном на Кипру 1974. године.

Сматрам да у случају уједињења курдских кантона, Анкари баш ништа не преостаје, осим да под маском борбе са ИД истисне курдске снаге из Азаза и Џераблуса и да тамо распореди своје копнене трупе.

Да се то не би десило, сукоби на северу Сирије фактички одлажу напредовање SDF: Курди су заузети Манбиџем, а америчка авијација је приморана да бомбардује ИД код Азаза, како би спречила њено даље напредовање.

Својим – то јест „умереним“ – тамо више нема помоћи, тако да је за Американце боље да та територија припадне Курдима него калифату (што је очигледно у директној супротности са интересима Анкаре).

Повлачење значајних владиних снага и околине Алепа даје шансу „зеленима“, како „умереним“, тако и не баш умереним (Џебхат ан-Нусри). Очигледно је да је њихово ратно активирање има један циљ – да одвуче Асадову пажњу Асада ос Раке. И то практично одговара свим странама у сукобу: Сједињеним Државама, Турској, Саудијцима и њиховим савезницима.

Данас многи војни стручњаци директно говоре да је пренос главних снага у провинцију Рака грешка, јер не само да огољује фронт око Алепа, омогућавајући екстремистима слободно кретање путем који повезује главне градове у земљи: Алеп, Хаму, Хомс и Дамаск, већ и угрожава Дер ез-Зор, а поред тога омогућава ИД да поново ојача снаге око Палмире.

Да ли је тако – показаће време. Засад се ствари поводом Раке развијају повољно за владине снаге, иако морају држати на оку три правца.

Можда би примарно деблокирање Дејр ез-Зора било исправније решење, али очигледно, опасност од успеха проамеричке коалиције приморала је Дамаск да промени планове.

Стога су се поново појавиле гласине да Москва може повећати своје војне снаге у Сирији.

Да подсетим: још 25. маја је истекао рок, који је министар одбране РФ Сергеј Шојгу дао за разграничење јединица сиријске опозиције од снага Џебхат ан-Нусра, а нападе своје авијације одложио. Апсолутно је могуће да нова стратегија може значити повећање руског војног присуства око Раке, као што је својевремено био случај са Палмиром.

У сваком случају, ко год освојио Раку (а управо је она постала главни циљ летње кампање свих учесника), то се, прво, неће десити одмах и друго – то сигурно неће значити приближавање краја рата.

Најинтересантније ствари тек следе.

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти