Догађаји у Сирији почињу да се развијају по сценарију, који у понечему подсећа на чешку „плишану револуцију“ из 1989. године. Та „револуција“ је представљала нову реч у технологијама западних тајних служби, које су се бавиле дестабилизацијом друштвеног уређења социјалистичких земаља… После неуспешних покушаја преврата у Мађарској (1956. године) и Чехословачкој („Прашко пролеће“ 1968. године) тајне службе западних земаља су морале озбиљно да преиспитају методологију свог деловања. До тада су оне рачунале на коришћење ограничених група ситне буржоазије и бунтовнички расположену омладину. Пропагандна обрада масовне свести вођена је прилично искусно и детаљно. Носиоци антикомунистичке идеологије нису примећивали да реални социјализам у очима широких слојева народа има и своје предности. Као резултат, покушаји дестабилизације иако су уздрмали те земље, нису се проширили на широке слојеве и били су угушени одлучним деловањем савезника Варшавског уговора.
Зато је припрема „плишане револуције“ вршена по сасвим новој методологији. Организатори су се нашли пред изузетним задатком – да протестне групе наоружају аргументима које ће успети да дигну на ноге читаво друштво. А када на улице почну да излазе велике масе народа – влада почиње да се предаје.
Американци нису измислили ништа ново. Вратили су се на стару као свет идеју стварања лика великомученика. Колико је само ратова, устанака и револуција у прошлости било у име великомученика! Па само у Русији: страшне буне Смутног времена и пугачовштине су извршене под знаком митова воскресења из мртвих царевића Димитрија и Петра Трећег.
Истина, ЦИА је у Прагу имала тихог и снажног савезника. У том главном граду се налазило одељење совјетског журнала „Проблеми света и социјализма“, који је писан по идејама М.Горбачова и А.Јаковљева. То одељење је било центар који је привлачио локалне дисиденте, кроз њега су ишле тајне везе од „перестројаца“ до највиших чехословачких политичара и генерала безбедности. То је био јединствен (али не и једини) случај сарадње ЦИА и окружења Горбачова који се заснивао на антикомунизму.
У јесен 1989. године агентура агенције ЦИА је започела реализацију већ припремљене операције ширења протеста у Прагу. Посебно су издвојене студентске демонстрације 17. новембра, после којих је требало да се појави великомученик у лику погинулог студента. Под маском студента се нашао сарадник државне безбедности ЧССР, поручник Зифчак, који је по задатку својих руководилаца имитирао смрт у току изненадног упада полиције, извршеног без обзира на то, што су демонстрације организоване са дозволом власти. Одмах је постало јасно да су на неки начин у заверу укључени и одређени руководиоци чешке службе безбедности.
Вест да је полиција убила студента је изазвала замишљени ефекат. Почели су студентски немири. Истина, ситуација је измакла контроли завереника. Неке снаге које нису биле заинтересоване за преврат су пронашле живог Зифчака, сакривеног негде у предграђу Прага, и разговор са њим су снимили на видео-траци. У интервјуу Зифчак је признао своје учешће у завери, јављао је да је жив и здрав и тако даље. Снимак је приказан на телевизији и операција је почела да пуца по шавовима. Сигурно би и пропала да завереницима није стигла помоћ из Москве у лику Александра Николајевича Јаковљева, који је тада био члан политбироа ЦК КПСС. Он се састао са чешким учесницима читаве комбинације и од њих затражио одлучнији наступ. Требало је да се докаже да је снимак на траци лажан и да је Зифчак стварно убијен. Најважније је било да се утиче на телевизију. Ни овде се није могло без специјалних веза. Још јуче лојална влади државна телевизија направила је заокрет од 180 степени и почела бесну хајку на комунистичко руководство земље. Како је то могло да се деси – такође је добро питање које још увек чека одговор. Операција је поново постала динамична, масовни протести су се излили на улицу, за Зифчака су служене мисе за покој душе, телевизија се загрејала до усијања, и народ се заиста дигао на ноге.
У исправност изабраног метода организатори операције су се убедили када су представници владе и партијских органа почели да шетају по предузећима како би умирили раднике, а у одговор су чули само: „Ако ви убијате децу – ми са таквима нећемо!“
После тога је КПЧ почела да попушта, тако да је дошло до мирног преврата који је постао први разарајући удар светског социјалистичког система.
„Плишана револуција“ је постала пример међународног масонства које је у своје мреже ухватило не само последње совјетско, већ и део чехословачког руководства. То је био велики спектакл у коме су главне улоге играле тајне службе и лажни „великомученик“.
А сада да се окренемо најновијим догађајима у Сирији. Данас је очигледно да одлучна дејства сиријске владе не дозвољавају манипулаторима да земљу пусте на пут унутрашњих размирица и религиозних расправа. Довољно оперативно су угушени сукоби међу конфесионалним групама и пресечени препади летећих одреда терориста, који су са територије Турске упадали на мотоциклима. Побуњени градови Хама и Хомс су опкољени од стране војске. Сређује се дијалог о реформи, прихвата се низ неопходних мера које би смириле ситуацију. „Револуција“ се очигледно загрцнула. Потребан јој је нови стимуланс. Па шта су у вези са тим урадили противници Башара Асада?
Недавно се на сиријском интернету појавио млади композитор и певач Абдел Рахман, познат и као Рахмани. Он тврди да је написао песму „Ајде, Башар, бежи одавде“. Текст је невероватно једноставан: „Башаре – ти си лажов! Да си проклет и ти и твоје речи. Слобода нам је пред вратима. Ајде, Башар, бежи одавде!“
Баш не би могло да се каже да је песма одмах постала популарна. У њој нема ничег што би се истицало. Мада њен смисао са мало речи изражава главну жељу храњене са Запада опозиције разних сорти – Башар Асад, као и Моамер Гадафи у Либији, морају да оду!
Тог оштрог оружја политике се присетио неко паметан. Историја је пуна примера мобилизацијског деловања масовних песама на политичке токове. Ту спадају и комунистичка „Интернационала“, и фашистичка „Хорст Весел“, и химна италијанског Отпора „Бандера роса“ и многе друге песме, које су палиле срца великих маса народа. Уосталом, данас се на улицама Минска чује „Ми чекамо промене“- песма М.Цоја.
Међутим, у вези са Рахманијем за манипулаторе „народним револуцијама“ постоји један битан недостатак. Рахмани је жив, и то његову песму сврстава у прилично обичне.
„Револуцији“ је хитно затребао мученик. Тако да се и он појавио.
4. јула је из реке Оронтес извађено тело младог бетонирца, такође певача-аматера, Ибрахима Кокоуша. Пре него што је момак бачен у реку, преступници су га заклали. Ето, то је постало почетак приче. Неко се постарао да се прочује да су покојнику ишчупане гласне жице и да нико осим тајних служби није могао да се тако нашали са младићем. Зашто? Зато што је прави аутор песме „Ајде, Башар, бежи одавде“ био он. Интернет је моментално разнео ту верзију по Сирији, и талас протеста је почео да запљускује земљу. Песма „Ајде, Башар, бежи одавде“ је за само неколико дана постала и невероватно позната, и истовремено химна младих који су протестовали. Она се извија над демонстрантима и одзвања по кафићима. Певају је на улицама и у двориштима. Још јуче потпуно непознат, Ибрахим Кокоуш се претворио у јунака-мученика. Чак и шестогодишњи дечаци желе да се нађу на његовом месту.
Ширећи се преко интернета и разгоревајући бес ова песма је освојила сиријске градове; гомиле које протестују, протестују скандирајући њене речи.
Али, свака земља је на свој начин.
У Тунису је у уста гомила била убачена мантра „народ жели да обори овај режим“.
Египћанима су, по традицији, на уво запевали улични певачи стихове пуне хумора и сарказма. То је баш био посао за дивљење.
„Ајде, Башар, бежи одавде“ је сиријски допринос националној специфичности „револуције“. Само једна песма је нанела разоран удар читавој информативној политици владе, зато што се песма не обраћа памети, већ емоцијама обичних људи. И зато што, када је певају хиљаде, те хиљаде заборављају на несугласице, а осећају само јединство и полет.
Влада Сиријске Арапске Републике чини огромну грешку када људе који протестују назива „микроби у телу политике“. Ти „микроби“ су се новом химном подигли на онај степен егзалтираности да они сами то сматрају за грађански полет. Са људима у таквом стању треба да се разговара обраћањем њиховим душама, и то уз пуно поштовање. Иначе ће масовна хистерија да обухвата све шире масе народа. Јер они су добили свог – сиријског „великомученика, жртву владе, онога ко је говорио о надама народа и ко је пострадао за правду“.
Народ је великом брзином стекао свог јунака који ће, обзиром да је мртав, повести свој народ на одлучни јуриш на власт.
А некада, ко зна када, Сиријци ће сазнати да добри момак Ибрахим Кокоуш никада није правио песме, да је само на сеоским свадбама певушио и да уопште није ни сањао да ће једном свом народу поклонити победничку химну.
Али када то схвате, највероватније је да ће бити касно. А да се то не би десило и како подметнути „великомученик“ не би свом народу направио муку о којој за живота није ни сањао, сиријска власт мора да делује изузетно ефикасно и мудро.
Фонд Стратешке Културе
