Вучић у паници, све је ближе тамници

„Све ће бити готово следеће године“, рекао је Александар Вучић, објашњавајући докле се стигло са изградњом Коридора 11. Коридор, сасвим извесно, неће бити завршен у том року, али хоће напредњачка диктатура. Од марта, кад је расписао изборе (баш на свој рођендан), Вучић је раскринкао суштину свог карактера, интелигенције и политичке вештине. Неспособан да креира и спроведе било какву корисну стратегију, бахат, лењ и површан, с неколико потеза успео је да себи и свом картелу нанесе више штете него што је то могла да уради комплетна опозиција. Свима је јасно да је он у паници, да је све ближе тамници, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши главни уредник дневних листова Дневни Телеграф, Национал и Правда, Вучићев дугогодишњи сарадник и пријатељ.

У мегаломанску предизборну кампању уложио је 20 милиона евра, а, на крају, добио је дупло мање посланичких места него 2014. године. Да му проблем буде већи, не може да рачуна ни на лојалност тих несрећника који су му преостали. Бесан, да би маскирао фијаско, Вучић је режирао унутарстраначку изборну представу. У атмосфери уцена и претњи, свих три хиљаде делегата СНС-а подржало је његову кандидатуру за председника странке. Напредњаци су акламативно пристали на бесмислену презентацију љубави према вођи. То је добро за његову терапију, њима је свеједно, пирамидално дупелизање је у том друштву већ одавно постало део уобичајене праксе.

С лажирањем резултата парламентарних избора није имао толико среће. Иако је успео да намакне десетак процената више од заиста освојених гласова, морао је да пристане на много мање од пројектованих 56 одсто.

Уверен да му је све дозвољено, управо у изборној ноћи закуцао је ексере у ковчег својих политичких амбиција. Прво је, под притиском страних дипломата, морао да подвије реп и врати део украдених гласова, а онда није успео ни да од јавности сакрије насиље које су његови фантомски одреди извршили у Савамали. Та два кикса претворили су лет у пад.

Изборна крађа не би му представљала велики проблем с корумпираном опозицијом, не би да није сукоба с америчким амбасадором Кајлом Скотом. Одбијање америчког дипломате да аминује сваки режимски скандал, Вучић је доживео као атак на себе. У осветничком заносу, скинуо је маску са свог радикалског нерва и кренуо у обрачун. Као некада, док је био генерални секретар СРС-а, јавно је лицитирао именима страних плаћеника који, критикујући његову власт, раде против интереса Србије. Кад је био министар против информисања сваку конференцију за медије користио је за објављивање спискова неподобних новинара и опозиционара. Преслаб да се одупре повратку у прошлост, сад је на црну листу ставио неколико лидера покрета „Не да(ви)мо Београд“. Како и не би, кад му они оживљавају успомене на „Отпор“, против кога се узалуд борио свим средствима.

Вучић не може да прикрије страх од „Не да(ви)мо Београд“. Кад је та група активиста почела да се супротставља пројекту „Београд на води“, ругао им се, називајући их „Пајтићеве паткице“. Тврдио је да им паре за организацију протеста дају Бојан Пајтић и Радослав Милојичић Кена. Противника је престао да потцењује тек пре неког времена, кад је обавештен да су „паткице“ раскинуле сарадњу са Демократском странком и добиле логистичку и финансијску подршку америчке амбасаде.Да му ЦИА ради о глави уверио се кад је видео да се и у Бразилу одржавају слични субверзивни протести с истом жутом патком, па чак и лутком владара, одевеном у затворску униформу.

Разлози за панику постоје. У борби против Вучићевог, „Паткица“ примењује исте методе које је користио „Отпор“ против Милошевићевог режима. Само, много успешније. Поред бројних перформанса, којима разобличавају напредњачки картел, лидери „Не да(ви)мо Београд“ успели су да на мајски протест привуку више од 20.000 грађана. Без обзира од кога су плаћени, организатори то не би успели да не постоји реално и озбиљно незадовољство режимом.

У страху су велике очи, а Вучић њима добро види предикцију: „Не да(ви)мо Београд“ ускоро ће прерасти у „Не да(ви)мо Србију“ и ето му праве опозиције, коју неће моћи да контролише претњама и подмићивањем. Нове и некомпромитоване опозиционаре Србија чека већ годинама. Такви, за напредњачку власт представљаће много озбиљнију опасност од жутог интересног удружења пред банкротом и осталих политиканата, заинтересованих само за то да дограбе посланички мандат и места по управним одборима.

Откад је дошао на власт, Вучић је организовао и реализовао серију срамних скандала и избегао политичку и кривичну одговорност за многе афере у којима су главне улоге имали он, његов брат, кумови или најближи сарадници. Некажњено се провукао после потписивања Бриселског споразума, којим је прекршио Устав Србије и озваничио независност албанске државе Косово; мимо Устава донео је закон којим је пензионерима отео 10 одсто; правосудни систем понизио је ослобађајућим пресудама Станку Суботићу Цанету, Михаљу Кертесу …. као и монтирањем оптужнице против Мирослава Мишковића; заташкао је министре који су допринели хеликоптерској несрећи у којој је угашено седам живота; а списак привредних преступа сувише је дуг за набрајање… После свега, убеђен да му истина и правда не могу ништа, Вучић је очекивао да на исти начин превазиђе проблем који је настао у изборној ноћи, кад су његови фалангисти под фантомкама, у сарадњи с полицијом, окупирали центар Београда и хапсили и злостављали грађане како би несметано срушили хиљаду квадрата објеката у Херцеговачкој улици.

– То је урадио комплетан идиот, ја бих те зграде срушио преко дана – сиктао је Вучић, оптужујући власнике уништених објеката да су криминалци и преваранти, а да је сведок (напрасно преминули чувар) био обичан пијанац.

Протест грађана није га узнемирио. Док су они демонстрирали у Београду, Вучић се, с одабраним друштвом, дислоцирао на Малту. Одсео је у хотелу Тхе Wестин Драгонара Ресорт, у коме ноћење у најјефтинијој једнокреветној соби кошта 1.585 евра, а председнички апартман 4.600 евра. Сунчао се на Голден баy-у, једној од најлепших медитеранских плажа, обишао је острва Гозо и Коминото, уживајући у скупим винима и малтешким специјалитетима као што је лампуки пита.

– Вучић никога у странци није обавестио да иде на вишедневни пут у иностранство, само је нестао. Прича се да је на Малту отишао приватним авионом једног од својих спонзора. Тамо се, наводно, срео са Цанетом – каже за „Таблоид“ саговорник из врха Српске напредне странке.

Лампуки пита му је пресела док је гледао снимак највећег опозиционог митинга још од 5. октобра. Схватио је да су ствари измакле контроли и да му „Паткице“, односно њихов ментор Скот, озбиљно љуљају трон. Као и увек, у кризној ситуацији, Вучић је одговорио хистеријом. Преплануо, солидно опаљен малтешким сунцем, уз помоћ свог приватног Руса, Александра Михајловича Бабакова (чије име се недавно истакло у афери „Панамски папири“, а о чијим везама с Вучићем ће бити више речи у следећим бројевима нашег магазина) режирао је одлазак у Москву, на „лекарске прегледе“. Изгледа да руски лекари нису чудотворци, вратили су га једнако поремећеног.

Сусретом с Владимиром Путином, Вучић је, између осталог, послао поруку америчком амбасадору. Грађанима Србије поруке је слао преко свог омиљеног сведока – Милорада Улемека Легије.

У свом патолошком систему за манипулацију масама, револт грађана због насиља у Савамали покушао је да амортизује Легијиним подсећањем да су досманлијски криминалци под фантомкама хапсили Слободана Милошевића. Тада су фантомке биле ок, сад не ваљају…

Вучић је заборавио само да истакне своју улогу у време хапшења бившег председника. У тој ноћи, лично је предводио демонстранте, из свег грла певајући „Ђинђића и Коштуницу, стрељаћемо обојицу“. Коштуница није стрељан, имао је среће. Ђинђић ће уместо среће, обећао је Вучић, добити споменик. Колико је морбидан, не би било изненађење да част да открије споменик препусти Легији.

Бивши командант „Црвених беретки“, на основу чијег сведочења је Вучић већ монтирао оптужницу за убиство Славка Ћурувије, с којом пере нечисту савест, у последњој затворској исповести успут је оптужио Чедомира Јовановића за сарадњу са земунским кланом.

– Чеда је лично учествовао у отмици Мирослава Мишковића. Дао је пуну кесу пара Банету Ивковићу да изда Милошевића. Организовао је пребацивање 600 кг хероина из Комерцијалне банке. Наручио је убиство Средоја Шљукића Шљуке. Сместио је Макиној групи за убиство генерала Бошка Бухе. На крају, продао је Зорана Ђинђића. Са Ђинђићем сам био добар, њему су главе дошли његови. То чека и Вучића -рекао је Легија, а пренео вучићевски билтен „Информер“.

Легијине оптужбе против Јовановића, пројектованог за будућег министра за евро-интеграције, нису наивне, баш као ни мистериозни разлог који је навео Вучића да их пласира у своје медије. Међутим, суштина се налази у наводу: „…Ђинђића су издали његови, то чека и Вучића“.

Пословично параноичан, Вучић зна с ким се окружио, зна и да би га сви „блиски сарадници“ продали за кашику кајмака. „Завет ћутања“, као што се видело у бројним примерима отпадника из Коза Ностре, има свој рок трајања; најчешће до тренутка кад пригусти.

А, Вучићу је пригустило, као никад пре, баш око Савамале. С обзиром на све што су открили омбудсман Саша Јанковић и повереник Родољуб Шабић, то режимско насиље неће моћи да се заташка. Не само што су објављени транскрипти разговора дежурних полицијских службеника, који недвосмислено откривају да је акција организована из врха државе, него се у скандал, и то на најконкретнији начин, умешао фатални амбасадор Скот.

– После избора, амерички амбасадор се само једном срео с Вучићем. Међу свим значајним темама, од преговора са ММФ-ом до поделе ресора у будућој влади, Скот је највише интересовања показао за насиље у Херцеговачкој улици и питање „ко је Стојан Вујко“ – каже наш саговорник из СНС-а и објашњава: – Вујко је власник компаније „Милленниум Теам“, која је доскора важила за фирму Ивице Дачића. „Милленниум“ је добијао крупне послове око гасификације, а Вујко се 2012. појавио у предизборном споту Душана Бајатовића. Та компанија тренутно у оквиру пројекта „Београд на води“ гради две куле. Изгледа да је Вујко променио табор, зближио се с браћом Вучић, о чему се прича откад је постао члан Управног одбора ФК Црвена звезда. Кад се сазнало шта се догађало у Херцеговачкој, и у врху СНС-а помињало се да су прљав посао обављали људи Звонка Веселиновића. Међутим, чини се да је значајну улогу имао и Вујко, али то тек треба да истраже надлежни органи. У сваком случају, Вучићу никако не одговара „отварање“ још једног његовог пословног партнера. Зато у последњим наступима премијер не помиње „Милленниум Теам“ као извођача радова у „Београду на води“.

Као алиби за насиље, у Српској напредној странци незванично нуде објашњење да је „тако морало да буде“ због преузетог рока, који истиче 30. јуна. Тачније, да Херцеговачка улица није очишћена од спорних објеката Србија би платила пенале фирми „Белграде Wатерфронт“.

Злочиначка акција није могла да се изврши без Вучићевог знања, односно одобрења. Нико други не би имао моћ да обезбеди сарадњу Министарства унутрашњих послова, Комуналне полиције, ЈКП Градска чистоћа и мафијаша под фантомком…Истину ће, под притиском странаца, утврдити надлежно тужилаштво, а тада ће, један по један, „блиски сарадници“ почети да одговорност пребацују на вођу. Исти тренд пратиће и остали Вучићеви саучесници у черупању Србије.

– Чеда је тужан лик, такав ће му бити и крај – каже Вучићев крунски сведок Легија.

Исто важи и за Вучића. Тога је и он свестан. Узалуд му примитивне маркетиншке представе којима доказује лажну скромност. По повратку с Малте, на којој је потрошио бар 20.000 ко зна чијих евра, да би доказао колико је скроман сетио се да спава у касарни. Грађане ће, каже, примати на разговор у пет ујутру.

Боље би му било да у то, или било које друго време, испита у какав то посао с електричном енергијом улазе батица Андреј, Слободан Квргић, Александар Обрадовић и Јован Лазаревић. Или, можда, да ли иза ултра-луксузног ресторана „Салун 1905″, који је недавно отворен у згради Геозавода, стоји његов незванични саветник Владимир Поповић, звани Беба. Уосталом, кад-тад мораће да понуди одговоре на питања ко је, зашто и пошто одобрио да се у том легату Луке Ћеловића, загради под заштитом Завода за заштиту споменика културе, отвори ресторан. Да ли је то урадио арапски тајкун Мохамед ал Абар, инвеститор „Београда на води“, коме је Вучић уступио ту зграду на трогодишње коришћење? Такође, занимљиво је питање где је однета макета „Београда на води“ из Геозавода. Сигурно није у, такође авангардни, ресторан „Саванова“, први објекат подигнут у оквиру тог фантомског пројекта, а све с објашњењем да је то „промотивни штанд“ у власништву Бранислава Ђурђевића, у медијима познатијег као „најбољи пријатељ Андреја Вучића“.

Ова три примера – ресторани „Саванова“ и „Салон 1905″ и насиље у Херцеговачкој – већ довољно јасно разоткривају корупционашку позадину целог „Београд на води“. Потемкиновски пројекат власт може да одржава медијском хипнозом, али то неће трајати док је света и века. Кад истина избије на видело, као макета, нестаће Ал Абар и остали политичко-пословни трабанти.

Узалуд је вођа свом најзначајнијем медијском сараднику Жељку Митровићу омогућио да добије 3,9 милиона евра из касе државне Агенције за осигурање и финансирање извоза. Митровић је успешно извозио Вучићеву политикантску патологију, али то не значи да захвалност неће нестати заједно с напредњачким режимом. Традиција је показала како се власник Пинка односи према бившим господарима, а опаснијег од Вучића није имао.

Напуштајући Српску напредну странку, у ретком налету искрености, зајечарски компромитовани тајкун Саша Мирковић је оптужио Вучића да има „своју полицију, своју војску, своје судове, своје батинаше“… Безбројним примерима Вучић је то и доказао. Ипак, то је само тренутно стање, које ће се променити чим се стекну околности, односно кад се владару пољуља трон.

Кад ђаво дође по своје, дочекаће га само Вучић. Џабе ће се освртати, кумови и пријатељи ће се разбежати којекуде. Никола Петровић ће напустити директорску функцију у државном предузећу и вратиће се приватном бизнису, Звонко Веселиновић ће се у два туђа камиона заклети да никада није ни чуо ни видео Вучића, Петар Панић Пана ће, по старом обичају, потражити новог заштитника, а ни остали саборци неће оклевати у дистанцирању. Вучићу ће остати само оптужница за бројне случајеве кршења Устава и закона. У миру истражног затвора моћи ће да се каје што је за најближе сараднике изабрао људе налик себи.

Вучић, наравно, не заслужује сажаљење. На нејака плећа својевољно је узео терет уништавања Србије. Свидело му се да глуми апсолутног господара судбине, ругао се жртвама својих превара, отимао је од сиромашних да би давао најбогатијим, одвајао је од уста до уста, претварајући живот у тест издржљивости… Без дана радног стажа, понижавао је интелигенцију грађана тврдњом да су лењи и да им недостаје предузетничког духа; а онда би признао да је до оних 500 квадрата стамбеног простора добио од тате. Кад кловн забавља народ, то је комедија, кад кловн влада народом, то је трагедија. Вучић је то доказао личним примером.

Предраг Поповић, Таблоид