Откако су наше владајуће странке приступање Европској унији прогласиле за питање од кога зависи не само напредак, већ и опстанак земље – због остварења овога далеког, а највероватније и недоступног, циља у Србији све је подређено тој идеји. Уводе се закони који владају у ЕУ, склапају међународни споразуми и потписују уговори са страним фирмама. То само по себи не би морало да буде лоше, забрињавајуће је само што је о условима под којима су они закључени српска јавност веома оскудно обавештена. О њима се у јавности чује само оно што премијер процени да је довољно за народну обавештеност, а шта све садрже и какве су могуће последице по државу – остаје у области нагађања.
Тако су, рецимо, Бриселски преговори Београда и Приштине од самог почетка били и остали велика непознаница, а грађани Србије не знају на шта се, заправо, њихова земља обавезала. С друге стране, то није тајна за многобројне европске изасланике који долазе у Београд да се диве спремности А. Вучића на сарадњу и изјављују како „снажно подржавају Србију на њеном европском путу”.
Нису све земље ЕУ чланице НАТО-а, али за нашу је то, изгледа, обавеза. Пошто је народ у Србији на својој кожи осетио последице акција те злочиначке организације, власти су се сакриле иза формулације: потписале су уговор о приступању земље у Партнерство за мир (наслов који као да је смислио Џорџ Орвел). Према њему, Србија није ушла у НАТО, већ је НАТО ушао у Србију, и то с правом да се у њој понаша као у сопственој кући, односно, још горе – као у окупираној земљи.
А шта тек да се каже о условима за остварење пројекта „Београд на води”, који су такође скривени од јавности? Надменој и тврдоглавој власти ништа не значе петиције стручњака о погубним последицама ове мегаломанске авантуре вође напредњака, који „Београдом на води” испуњава жеље своји арапских пријатеља. И док гневни Београђани, користећи друштвене мреже, успевају да организују протесте против подизања грађевина које ће потпуно изменити лик њиховог града, дотле послушни и удављени медији и не помињу та окупљања као да их није било.
Најновија загонетка забележена је ових дана, уочи почетка преговора Србије о 23. поглављу, са захтевима које свака земља треба да испуни да би била примљена у ЕУ.
Само би потпуно необавештени или безазлени људи могли да помисле како Хрватска неће искористити указану прилику да онемогући или бар успори пријем Србије у савез 28 европских држава. Она је, као што се и могло претпостављати, једина од свих чланица ЕУ поставила своје посебне услове које наша земља мора да испуни: да измени свој изборни закон како би хрватска мањина у Србији под посебним условима добијала места посланика у Народној скупштини, затим да измени свој казнени закон по коме има право да суди за ратне злочине почињене 1991-95. године на тлу читаве Југославије и да у потпуности сарађује са Хашким трибуналом.
Пошто је Хрватска објавила своје захтеве, у Бриселу је, наводно, дошло да чуђења и извесне забуне, а чиновници Европске уније покушавали су, како је јављано, да посредују и наговоре Загреб да одустане од својих захтева.
Неизвесност је потрајала неколико дана. Иза ње се, изгледа, нешто догађало – предузимани су преговори, притисци и договори, после којих је Оливер Хан, европски комесар за проширење, изјавио како је пронађено решење: прихваћена је, по његовим речима, „формулација која ће задовољити обе стране”.
И док су београдски медији јављали како је Хрватска, под притиском Брисела, морала да одустане од својих захтева, загребачки су извештавали да су сви они – прихваћени.
Наша збуњена јавности нагађала је неколико дана какав је споразум, заправо, постигнут, док из Загреба није коначно стигла изјава како је Хрватска пристала да се приступи „дефинисању прелазних мера за поглавља 23 и 24 у преговорима са Србијом”. Београдски медији поново јављају да „хрватски захтеви нису прихваћени у формулацијама које је Загреб тражио, већ су знатно ублажени и прилагођени европској пракси”. Занимљиво. Испада да су „победници” и Београд и Загреб у исто време. То је, ваљда, та „формулација прихватљива за обе стране”, о којој је говорио г. Хан. Забрињава једино што није поменуо суштину. Да ли је и око ње постигнут договор? И какав? А ако заиста јесте – остаје оправдана зебња да ће он испасти на штету Србије, што је већ устаљено правило када у споровима наше земље са бившим југословенским републикама посредују Сједињене Америчке Државе или Европска унија.
Војислав М. Станојчић, Стање ствари
Sanda Raskovic Ivic je vec negde izjavila da srpska vlast sve tajno
potpisuje krijuci od naroda kao da idu u svaleraciju.