Излазак Велике Британије из Европске уније само је за неупућене изненађење. Шок! тврде у Европској унији.
Међутим, ако ћемо да погледамо истини у очи, није Британија ни ушла у њу с неком посебном вољом или жељом. Него с присилом. И то америчком. И не с нешто жестоком присилом већ уз смирено, тихо уверавање да је она неопходна у тој и таквој Унији због контроле њених оснивача, посебно Немачке и Француске. Треба подсетити да је Француска у време председниковања генерала Де Гола била велики противник НАТО-а (није била чланица) и превеликог америчког утицаја у Европи, на Европу.
И Британија је заиста схватила да не мора да уђе скроз, докраја, него онолико колико жели и колико њеним, пре свега економским интересима одговара. А и због Совјетског Савеза. Односно комунизма. У то време, време хладног рата, Американци су држали своје грађане у непрестаном страху од комунизма (као данас од тероризма). Сетимо се само година када је Сједињеним Државама харао непревазиђени ловац на вештице, чувени иследник Макарти, с торбом пуном папира као доказа о комунистима који су се тобоже инфилтрирали и у Стејт Департмент, и у Конгрес и у низ других америчких институција (о Холивуду да се и не прича). И Американци су тај страх ширили читавим Западом.
Дакле, пре 40 и нешто више година, Британци нису ушли у ЕУ да се до гуше заглибе у њено о свему и свачему пренормирано блато, да у њој обављају којекакве па и најпрљавије послове. Као данас: увођење санкција Русији. Санкција које искључиво захтевају Американци, а које су Европљанима (и Американцима, наравно), а не само Русима, донеле непроцењиве штете. Али, треба оправдати на преко кијевског Мајдана изведену Цијину и натовску агресију на легалну украјинску власт, на суверену Украјину, која ће бити праг с кога би могло да се контролише огромна, сада Американцима, њиховом НАТО-у и њиховој Европској унији загонетна и другачије наоружана, чврста кућа која се зове Русија, итд.
Британци су заиста на време прозрели да се „потпуним“уласком у ЕУ губи готово 80 процената сопственог суверенитета и да га се предаје у руке некоме ко није демократски ни изабран да буде у тој густој бирократској бриселској шуми разних председника, високих представника, комесара, помоћника, саветника, портпарола… Па су они, Британци наиме, велик део свог суверенитета задржали код себе, за себе. У својој земљи, својој колевци демократије, како нас уче књиге. Али су учествовали у одлучивању о свему и свачему више него равноправно. Јер поверење какво Сједињене Државе имају у Британију не ужива нико други у ЕУ. А поготово не остатак држава које не желе да уђу и оних које би да уђу а никако да свладају лавиринт бескрајних испуњавања захтева какве ни у примислима нису имале Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Бугарска, Румунија, а касније и Хрватска (у Другом светском рату све на страни Хитлера) кад су готово стреловитом брзином (изузимајући Хрватску) примане у ту никад чврсто утемељену и јасно дефинисану Унију. Као што којекаква испуњавања, на пример, има пред собом Србија. Али то је већ друга и дуга прича. Прича о томе да ли Србија заиста треба да уђе у нешто из чега неки други намеравају да чим пре изађу. И да ли Србији излазак Британије значи било шта? Можда нешто, а можда и ништа. Можда ће брже-боље да је приме уместо Британије. Уосталом, видеће се. Јер где стоји да Србија сада није потребнија Унији него што је Унија њој. Али…
И оно што је још важније, кад је у питању излазак Велике Британије из ЕУ, јесте издизање Немачке у вођу. У водећу економску силу ЕУ. Што се Британцима отело контроли. А таква Немачка је због Русије потребна Американцима: од краја Другог светског рата до данас. Није се Немачка у време канцелара Аденауера онако брзо развијала због тога што су Немци вредан народ, него због силних пара из Маршаловог плана којима су могле, између осталог, и да се веома богато плате масе гастарбајтера, и због страха, велим, од совјетског комунизма. Мада је и Немачка одавно схватила на какав је то колосек гура Америка. Али Немачка не може, не сме и неће да изађе из ЕУ. Бар за сада. А оних држава које желе да ускоро изађу из ЕУ, као Британија, има. Из којих допиру све гласније приче о референдумима. Да ли ће се то и остварити, видећемо.
Пре 15 година чуо сам, за време боравка у Великој Британији, из уста оних који знају нешто о томе, да ће они изаћи из Европске уније. Само кад дође време за то. Она је њима баласт који им заиста није неопходан. Због тога њен излазак, велим, није изненађење.
И шта ће се сада десити? Да ли су се Британци заиста и зезнули својим референдумом? Јер део енглеског гласачког тела, па Шкоти, Велшани и Северни Ирци били су за останак у ЕУ, а већина је, колика јесте да јесте, била за излазак.
И шта ће се сада десити? понављам питање. Ништа што није могло да се зна: Велику Британију очекује оно на чему је она, кад је било у питању разбијање СФР Југославије (и касније бомбардовање СР Југославије) здушно и до последњег атома својих моћи радила – очекује је распад. Док је пад фунте краткорочна, нормална појава. Биће ту још неких појава које ће је задесити, али не нешто значајних. Ипак је она снажна и још увек моћна економска сила. А из Уније ће постепено излазити. Док одговорни у Унији, разочарани овим што је Британија учинила, захтевају да се излазак убрза.
Оно што не сме да се сметне с ума јесте то да је Велика Британија стлани члан Савета безбедности Уједињених нација. А и даље бити у НАТО-у. И беспоговорно ће слушати Америку као и до сада. Као, уосталом и све друге његове чланице, а које су и чланице ЕУ. И ако треба да се на некога удари, послушно ће до последњег авиона ударити. Нема везе што ЦИА све жељене циљеве припрема лажима.
А каква је перспектива Европске уније? Свакаква. Док буде потребна Америци, постојаће. Јер Американцима сада, кад постављају нуклеарне НАТО базе по територијима натовских чланица, с ракетама усмереним у правцу Русије, потребно је нешто друго. Нешто модерније, милитантније, још послушније. А Русија је то прозрела. Као што су то и Немци, Французи, Италијани, Мађари, Пољаци… такође прозрели. Само се, бар за сада, нема куд.
А сад ће амерички државни секретар Џон Кери у Лондон и Брисел да се детаљније обавести о много чему што он, вероватно, већ добро зна. Односно чак и од њих зна боље.
Јер где стоји да излазак Велике Британије из ЕУ није у ствари згодно и у најпогодније време реализовани пројекат Сједињених Држава?! Које, слушајући речи председника Обаме, нису биле за то. Али…
А гласачи? упитаће неко. Та хајте, молим вас, толики намештени и фалсификовани резултати избора по свету, толике доведене жељене власти на власт, а ви о гласачима, бирачима… могло би да се одговори.
Сетивши се Кутиљеровог плана, Маркала, „Бљеска“, „Олује“, Рачка, „Милосрдног анђела“, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије, Хашког трибунала и безбројних других Цијиних лажи и намештаљки, где заиста не стоји да је и то, тај Брегзит – то?!
А кад Парламент Шкотске спречи излазак, шта онда?
Јер ни сецесионизам није више као што је некад био. Уколико га се сада ми, овде, на овим просторима уопште и сећамо?!
Милош Кордић, Интермагазин
