Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање.
Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу.
Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су осталидемократски ривали, не „нацоши“ које ваља ликвидирати из јавног простора.
Треће, гласови су избројани брзо и беспрекорно. И нико се није жалио на нерегуларности – иако у британским изборним комисијама раде само општински и државни службеници, а не и представници ривалских политичких опција.
И четврто, премијер, који је изгубио, није кренуо са релативизовањем пораза – те референдум је саветодаван; те разлика је мала; те млади су већином били за ЕУ, а они су наша будућност; те пресудила је енглеска провинција, Лондон, Шкотска и Алстер су мислили другачије – хајде поново да гласамо! Не, премијер је признао пораз своје политике, поднео је оставку и нагласио да неће бити другог референдума. Нема накнадног „муљања“, нема „вађевине“. Поштено се призна пораз и то је то.
Сада да видимо какве су биле реакције српске политичке елите на демократски плебисцит у Британији.
Премијер је одржао конференцију за штампу која се претворила у још један дугачак монолог о свему и свачему. Затим је љутито одговорио на питање о могућем референдуму у Србији о нашем уласку у ЕУ. „Сигуран сам да би се грађани Србиjе слично изjаснили као Британци“, свестан је Вучић, али „Влада Србиjе зна шта jе добро за наше грађане, а то jе европски пут“, рекао је. „Србија неће одустати од европског пута, има лудака који се томе противе, али они могу само да ме победе на изборима или да ме убију, али ја од политике европског пута не одустајем“, саопштио је. А у вези са актуелним протестима, премијер је казао „jа улицу не признаjем; на изборима су били са свих страна, народ jе гласао за стабилност, а не за идиоте“, „могу и два милиона грађана да изведу на улице, мене неће бити брига“, додао је самоуверено.
И „друга Србија“ такође је показала шта мисли о демократији. „У Великој Британији победила је паланка“,написала је Весна Пешић. „Лондон за ЕУ, провинција за нацију. Константиновић заувек и свуда. Fuck паланка!“, опсовала је чак ова представница „пристојне“, „грађанске“ Србије. „Олош који слави (Брегзит) око нас живи је доказ зашто европска Србија мора бити створена“, прокоментарисао је и Чедомир Јовановић. Тиме је све евроскептике у Србији – а истраживања их налазе већ на коти од 40% испитаника (што је 2,8 милиона становника) практично сврстао у „олош“.
И док је једна тактика наших евроентузијаста – који су се, у пост-Брегзит тренуцима, заправо показали као прави еврофанатици – била „сви који не воле ЕУ су паланчани, идиоти и олош“, друга је била: „ништа се заправо није десило, идемо даље“.
Тако је Соња Лихт изјавила да би, истина, „излазак Британије из ЕУ могао да повећа евроскептицизам у Србији, али не и да поколеба Србију на путу ка ЕУ“, јер је ЕУ„најбоља интеграција која је икада постигнута у историји људског рода“. Ако је тачно да човек постоји неких 100.000 лета, онда ова творевина од неколико година збиља тешко да може бити у било чему „најбоља у историји људског рода“. А министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић изјавила је да се „евроскептици широм Европе радују, јер сматрају да је то велики ударац од ког се ЕУ неће опоравити“, али да брегзит „не мења много на ствари”, јер „неће битно променити динамику отварања поглавља са Србијом“.
Дакле, то што чак и Џорџ Сорош признаје да „излазак Британије из ЕУ чини њен распад практично неизбежним“, а реч је о човеку који је на добрим проценама зарадио 35 милијарди долара (само на хипотекарној кризи у САД 2008. узео је милијарду долара), као и то што шефица дипломатије ЕУ, Федерика Могерини каже да су, након Брегзита, „сврха, чак и постојање наше Уније доведени у питање„, за нашу министарку је све мачји кашаљ. Стога она, ледено мирна, наставља да нас води по вечној и неупитној „динамици отварања поглавља са Србијом“, не сматрајући да би било шта тај божански пут могло да поремети.
Срећом, из владајућих структура могли су се чути и другачији гласови. Ненад Поповић, председник Српске народне партије, Вучићев коалициони партнер, изјавио је да излазак Британије из ЕУ „означава почетак незаустављивог процеса распада ЕУ“. „Сада хладне главе треба да размислимо којим путем даље мора да иде Србија“, рекао је. Прво што би требало урадити јесте, по Поповићу, да се питање Косова и Метохије, које је 2010. године несмотрено пребачено из надлежности УН у надлежност ЕУ, „поново врати под окриље УН“.
Све у свему, нешто се ипак догодило. Аргумент да Србија, хитајући ка ЕУ, следи историјске трендовевише не стоји. „Обрнуше кола низа страну“, лепо такве прилике описа Његош. Такође, упорно режимско и другосрбијанско инсистирање да „Србија нема капацитет да се сама упристоји и зато јој је потребан оквир споља“, тј. „ЕУ“, постаје бесмислен. „`Европски закони`, које Србија без много размишљања бесомучно копира, имају смисла само ако ћемо једног дана ући у ЕУ. У противном, сами ћемо платити њихову антиразвојну цену“, добро је примећено. Јер, да су те исте законе „западне земље су „сврха и постојање наше Уније доведени у питање“.
Србија сада треба да размишља трезвено и одговорно. Не само њена елита, већ и сви грађани. Питајте, коначно, шта српски народ хоће. Можда се изненадите одговором. Једнако као што су се одговором британског народа изненадиле бриселске и београдске бирократе.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
