Тајне британске моћи у Србији

Београд – У четвртак је Мајкл Давенпорт деловао као најмоћнији странац у Београду. У петак је већ изгледало да амбасадору Европске уније у Србији, који говори у име 28 земаља чланица, та титула више не припада.

Његова домовина изгласала је на референдуму излазак из ЕУ. Иако је он гласао, како је посведочио на „Твитеру“, за останак у европској фамилији, чини се да га је „брегзит” дискредитовао као дипломату који Србију треба да приближи Бриселу.

И некако се, бар у делу јавности, очекује да би и он убрзо могао поћи за примером свог сународника, европског комесара за финансије и тржиште лорда Џонатана Хила, који је одмах поднео оставку шефу Европске комисије Жан-Клоду Јункеру.

Давенпорт, међутим, није (још) ништа предузео, а да ли ће – не зна се. Он није у Београду, а у Делегацији ЕУ у Србији само упућују на Брисел, који ваљда треба у пакету да одлучи о судбини „хиљаде Британаца који су службеници ЕУ“.

На питање шта ће сада бити са британским држављанима ангажованим у Србији преко институција ЕУ, у кабинету Јадранке Јоксимовић, министарке без портфеља задужене за европске интеграције, кажу да је Велика Британија „до краја преговора о изласку пуноправан члан ЕУ и вероватно то неће у формалноправном смислу мењати њихов статус унутар институција ЕУ”.

У тексту на тему шта после изласка Велике Британије из ЕУ, „Дојче веле” наводи да ће „развод трајати дуго, можда ће бити и веома прљав, а нико не зна како ће тачно изгледати”. У том контексту наводи се и да се мора разјаснити статус британских службеника који раде за ЕУ.

„Они би вероватно могли да наставе с радом у Бриселу до пензије (ради се о сталним уговорима о раду). Велика Британија би морала да плати и пензије својим службеницима при ЕУ. Даље, 73 британска посланика у Европском парламенту би све до стварног изласка њихове домовине из ЕУ могли да активно учествују на заседањима и то с правом гласа. ’Пронаћи ће се разумно решење’, казао је један функционер ЕУ у Бриселу”, указује „Дојче веле”.

Судећи и по јучерашњим изјавама из Лондона, Брисела и других европских престоница, преговори о „разводу“ можда неће ни почети тако скоро, а могли би да потрају и две године. Будући да Давенпорту мандат истиче следеће године, може се догодити да он остане у Београду до тада, уколико наравно сам не осети потребу да напусти ову функцију.

У том случају, није сигурно да би га званични Београд задржавао, као што је рецимо Јункер покушавао да убеди „свог“ Британца лорда Хила да промени мишљење и остане у ЕК. Напротив, чини се да би многи били задовољни да Давенпорту виде леђа, а судећи по чаршијским причама и неким написима таблоида – Вучић никако не умире од љубави према најутицајнијем Британцу у Београду.

Нови-стари српски премијер, наиме, очигледно нема срдачан, пријатељски однос са Давенпортом, који је у Београду од 2011, најпре као амбасадор Велике Британије, одакле је 2013. прешао у Мисију ЕУ.

С друге стране, очигледно је да Александар Вучић не бежи од сарадње са Енглезима – узео је за саветника Тонија Блера и његове људе и по Блеровом моделу направио „деливери јунит“. Има и неких других Британаца ангажованих по дубини државне управе.

Амадео Воткинс је, на пример, саветник у Министарству унутрашњих послова од 2014, а ангажован је као независни експерт, који нема везе са Блером, или са институцијама Велике Британије и ЕУ. Иначе је раније радио десет година у британској влади као стручњак за Балкан и подршку реформским процесима.

„Овде сам као држављанин било које стране земље. Влада Србије ме је ангажовала као самосталног експерта, радим под својим именом и презименом и то је то. У Србији сам од 2011. и ангажован сам на реформи јавног сектора генерално, само се тренутно бавим полицијом”, каже Воткинс за наш лист.

Радио је, како истиче, и у Јерменији, Јордану, Египту и другим државама, а задатак му је такође био јавни сектор, стратешко управљање и реформа. Он не зна колико је Британаца тренутно ангажовано у институцијама Србије, али мисли да оних који раде као представници Брисела нема много, можда десетак.

„Постоје британски експерти, попут мене, али они нису везани за институције ЕУ. Ми немамо везе с тим, него смо део глобалног тржишта рада, као и сви други запослени који раде ван матичне државе. Свет је у великој мери једна глобална држава, па тако и Срби раде у другим земљама”, наводи Воткинс.

Он не очекује да ће „брегзит” имати велике и негативне последице по Србију, уз уверење да ће Велика Британија остати „веома богата и моћна држава”. „И ако буде хтела да помаже Србију, помагаће је. Једино што ће то чинити уз помоћ неких других механизама, не кроз ЕУ, већ кроз своје билатералне односе. Као што то чини САД, Норвешка или Јапан”, истиче Воткинс.

Колико ће заиста Британци остати присутни у Србији након „брегзита” и какву су улогу имали овде у протеклим годинама? О њиховом утицају у Србији и на Балкану не говори се само у историјским читанкама, напротив, њима се приписује и велика и по Србе не баш повољна улога у последњих 25 година. Посебно улога Тонија Блера у одлуци о НАТО бомбардовању СРЈ 1999. године.

Потом се у изручење Хагу Слободана Милошевића уплиће име шефа одељења у Београду британске обавештајне службе МИ-6 Ентонија Монктона. Он је, наводно, командовао акцијом хапшења и спровођења Милошевића у Хаг и био врло добро обавештен о активностима земунског клана, одговорног за убиство премијера Зорана Ђинђића.

Симпатични лик дечјег ствараоца Тимотија Џона Бајфорда, уз кога су одрасле многе генерације у СФРЈ, деведесетих година и касније потиснули су лордови Овен и Карингтон, познати као посредници у мирењу завађених југословенских народа. Касније је сличну улогу (наравно, већ је био мир) имао и њихов сународних Роберт Купер, који је посредовао у договору Борка Стефановића и Едите Тахири, када су преговори Београда и Приштине завршени договором о Косову са „звездицом”.

Онда је дошао Давенпорт и он је вероватно тренутно најпознатији Британац у Србији. У његово време, што не значи, наравно, да је и (искључиво) његовом заслугом, односи Србије и Велике Британије нису баш цветали. Тачно пре годину дана ситуација је била прилично затегнута због резолуције коју су Британци поднели о Сребреници, а неки таблоиди су британске агенте сумњичили и за напад на Вучића у Поточарима.

У јесен прошле године накратко је овде био шеф британске дипломатије Филип Хамонд, а остале су упамћене Вучићеве речи на заједничкој конференцији за новинаре: „Не дам Газиводе, па да видим шта ћете даље. Можда ћете мене да смените, имате довољно медија под контролом у Србији, имате довољно оних који лажу сваки дан у ваше име.”

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је у мају ове године на седници Савета безбедности УН изјавио да САД и Британија не показују поштовање према Србији, јер позивају чланице СБ да признају независност Косова. Драган Ђукановић из Института за међународну политику оцењује да ће процес раздруживања дуго трајати, али да и после њега британски утицај неће слабити.

„Он је био традиционално снажан у једном историјском контексту, била Британија у ЕУ или не. Тај утицај се у Србији увек осећао и та земља се може сматрати једном од присутнијих на овим просторима. Британија је увек имала властите интересе на читавом Балкану, кроз разне историјске етапе. Стога ће их засигурно имати и даље, у форми билатералних односа, мимо онога што представља званични Брисел”, истиче Ђукановић.

Воткинс je свестан прича о великом, често негативном утицају његове земље у Србији, па и повременог одијума у јавности због тога, али каже да би то подвео „под рубрику теорија завере”. „Влада Републике Србије је потпуно суверена и довољно паметна да доноси своје одлуке.

А ми који помажемо са стране дајемо неку врсту експертских мишљења која могу, а и не морају, да буду узета у обзир. А то да они имају неки озбиљан утицај, да одлучују, сигурно није тако, нарочито када су политичке теме у питању.

Постоје једино бољи и лошији експерти, они који разумеју Србију, културу и окружење и они који не разумеју, као и у сваком послу”, поручује Воткинс.

Биљана Баковић – Никола Белић, Политика