Интелигенција је способност прилагођавања променама.Александар Вучић је непромењив. Одрекао се старе идеологије, странке, кумова, сарадника, пријатеља и, наравно, супруге. Међутим, остао је исти, карактер му је јачи од интелигенције.Вучић-радикал ни у чему се не разликује од Вучића-напредњака. У фанатачној жељи да испуни искључиво личне интересе користи исту примитивну популистичку демагогију, исте шибицарске трикове и начине за манипулацију лаковерним поданицима. По истом менталном шаблону изазива поделе и сукобе у друштву. Критичаре власти опет назива страним плаћеницима и домаћим издајницима, прети им и прогони их, злоупотребљавајући полицију, правосуђе и медије. Противнике не бира, као ни средства за њихово уништење. Као сваки прави војсковођа, зна да нема великих и малих битака, зато се с истом страшћу обрачунава са страним амбасадорима и анонимним тинејџерима који му се спрдају на интернету, закључује колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник дневних листова Дневни Телеграф, Национал и Правда, и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ
Радикалска патологија, чије симптоме вођа презентује на свакодневним конференцијама за новинаре, изазвана је реалним проблемима. Најозбиљнији међу њима иницирани су са Запада. Медени месец је прошао, вашингтонски и бриселски спонзори нису задовољни понашањем своје младе, па затежу поводац. За четири године владавине, Вучић је испунио све што му је наређено. Обавио је све прљаве послове око утврђивања државности албанске државе Косова, узео је више од седам милијарди евра кредита и Србију бацио у дужничко ропство, докрајчио привреду и озаконио могућност страним компанијама да за ситне паре купе војвођанске оранице.
Узалуд, ни то му не гарантује заштиту од процеса дератизације, који воде Сједињене Америчке Државе. Чишћење балканских држава од политичких симбола ратне и криминалне прошлости Американци успешно спроводе у Словенији и Хрватској, а тај талас ће се прелити на Босну и Херцеговину, Црну Гору, Македонију, Косово и остатке Србије. Рок је истекао за Изетбеговића, Додика, Ђукановића, Тачија, Груевског и, логично, Вучића и његов ганг.
Навикао на сплеткарење с домаћим цицибанима, Вучић је потценио Американце. Мислио је да му је дозвољено све што хоће и колико хоће. Да ствари не стоје баш тако уверио се прошле године, кад је група конгресмена обавестила Стејт Департмент о спорним пословима у вези телекомуникација, енергије и медија, у чему предњаче бата Андреј и кум Никола Петровић. Тадашњи амбасадор Мајкл Кирби, искусни дипломата и обавештајац, није случајно разгласио да Вучић сваког месеца из Србије у стране банке износи два милиона евра. Шта му је припремљено у Ленглију Вучић је схватио кад је сазнао да Американци финансирају покрет „Не да(ви)мо Београд”, који ће ускоро мутирати у „Не дамо Србију”, нову верзију „Отпора”, који је већ једном најурио црно-црвену пошаст с власти. Поред свега, посебну бригу му задају упозорења појединаца из дипломатског кора да је Кајл Скот у Београд дошао са задатком да доврши стари вашингтонски пројекат преуређења „посткосовске Србије”, чији приоритет представља рашчишћавање политичке сцене. Како то у пракси изгледа, Вучић је схватио кад му је лично Скот рекао да не путује у Вашингтон, тамо није добродошао.
То је било довољно да у вођиној глави оживе речи и слике из 1998, кад је први пут био на власти и кад је предводио пропагандни и сваки други рат против САД. Из споменара је извукао старе оптужбе: Американци желе да поробе Србију и финансирају нападе на њега и, по обичају, на његову породицу.
У време НАТО агресије „амерички нацисти”, како их је називао, ставили су га на „црну листу” и организовали атентат. Покушали су да га убију 23. априла 1999, кад је томахавк разнео зграду РТС-а у Абердаревој.
– Лари Кинг, водитељ Си-Ен-Ена заказао ми је интервју. Требало је да се укључим у програм у тренутку кад је бомба ударила у зграду државне телевизије, баш у студио у коме је предвиђено да ја седим. Ето, Американци су, ваљда, хтели да имају директни пренос убиства министра информисања Србије – тврдио је морбидни Вучић, представљајучи као жртву себе, а не 16 радника РТС-а.
По истој матрици, сада понавља лажну кукумавку. По Вучићевом наређењу, знак за јуриш дао је др Стефановић, који је оптужио Американце да преко своје телевизије Н1, испоставе Си-Ен-Ена, призивају „балканско пролеће”, у коме јадничка Вучића чека судбина какву је имао Гадафи у „исламском пролећу”. (Чуди што се није идентификовао са Садамом Хусеином, с њим је био интимнији, од ирачког диктатора на поклон је добио мали арапски посребрени бодеж.)
Уживљен у улогу Тита, маршал Вучић се сетио да се, у инат Обами, окрене Путину. Ненајављено је отишао у Москву. И вратио се. Подвијеног репа.
Без обзира на бројна отворена питања између Америке и Русије, више није могуће тражити политички спас на тој клацкалици. Да у тој игри неће успети, Вучићу је постало јасно кад му је лично Скот рекао да зна све детаље о посети Москви. Американци знају да је Вучић тамо седео два дана, чекајући да се Путин одобровољи и прими га на разговор. Знају и да му је Путин, на вапај за финансијском помоћи, одговорио питањем: „Србија има више од четири милијарде евра у банкама, зашто не узмете тај новац?” Знају и за Вучићев сусрет с Богољубом Карићем, кад је договорена стратегија како да се одбегли тајкун врати у Србију и како да се извуче од одговорности за пљачку „Мобтела”. Што је најважније, знају и за спремност Русије да инвестира у Србију чим се задовољи један једини услов – да Вучић оде с власти.
У паници, не часећи, покренуо је контраофанзиву. Одреди његових интернет-џихадиста увредама и претњама засули су таргетоване непријатеље: амбасадоре Скота и Девенпорта и њихове плаћенике Југослава Ћосића, Слободана Георгијева, Биљану Лукић, Славишу Лекића, Сашу Јанковића, Родољуба Шабића, неколико функционера Демократске странке и, успут, чак и аутора овог текста. Напредњачки ботови су, имитирајући вођу, узели себи за право да оцењују ко од прозваних „није достојан да живи”. Полиција и тужилаштво, који ревносно реагују, хапсе и прогоне све који би такву претећу поруку преко Фејсбука или Твитера упутили вођи, нечињењем су подржали хајку.
Озбиљност својих менталних поремећаја Вучић је показао организацијом напредњачких демонстрација у Новом Саду. На идеју о контрамитингу Слободан Милошевић је дошао у децембру 1996, после девет година владавине, кад је прегрмео ратове, санкције и инфлацију, а кроз све то време опозиција му је дувала за вратом, подржана од свих западних сила. Вучић, у потпуно другачијим околностима, кад опозиција не пружа никакав озбиљан отпор његовој самовољи, не може да издржи ни најмање тензије. Уместо мишића, у Новом Саду је показао скицу свог проблематичног ума. Напредњаци су демонстрирали против Радио-телевизије Војводина, коју су претходно очистили од неподобних новинара, и Бојана Пајтића, који више није покрајински премијер. Митинг је био леп, страначки туристи су се добро ознојили, али вредело је. У матинеу, публику је забављао бенд који је певао стари хит поп-групе „Балтазар”. Кад је, цупкајући у петом-шестом реду, Николица Селаковић чуо рефрен „дуго нам је сметала мала група педера”, мало се штрецнуо, уплашен могућношћу да то вођа њему шаље неку поруку. Да лудило буде потпуно побринуо се комичар Петрући, који је вучићевске сендвич-саборце увесељавао скечевима у којима се ругао Војиславу Коштуници! Више би логике било да су Фико или Салвета имитирали Вучића, али оног из Српске радикалне странке, то би могло још некако и да се објасни, али увреде на рачун Коштунице…
Упоредо с тим, Вучић је приредио и неколико спектакуларних медијских акција. За ширење параноје, најавама атентата, државних удара и револуција, диктатор је задужио своја два главна тупа оруђа, Пинк и „Информер”. На првом контрамитингу, док је био ЈУЛ-ов јуришник, Жељко Митровић је стао корак иза Слобе. Сад је у прве редове истурио Жељка Цвијановића, Драгана Ј. Вучићевића, Дејана Вучића Станковића, заветника Стефана Стаменковског и сличне креатуре. На комеморативном скупу детаљно су сатанизовани сви који сматрају да Вучић нема право да злоупотребљава службени положај и омогућава својим мафијашким одредима да у сарадњи с полицијом некажњено окупирају део Београда, хапсе и злостављају грађане. У својим емисијама на Пинку, а нарочито на Твитеру, бившег мужа горљиво брани и Ксенија Јанковић-Вучић. Кивна је на активисте покрета „Не да(ви)мо Београд”. У свакој полемици понавља мантру: „Вашу патку нећемо прогутати”. Као да јој неко заиста нуди да гута. Патку.
На удару су се нашли опозициони лидери, грађански активисти, Сорош и ЦИА. Наравно, и неподобни медији, првенствено „Таблоид”.
Покушавајући да опет замени тезе и представи себе као жртву негативне пропаганде, Александар Вучић је најавио оснивање „Музеја апсолутизма и Вучићеве диктатуре”. Вучић четири године спроводи самовољу; потписује међународне уговоре који негирају наш правни поредак; јавно се хвали како га Устав и закони не занимају и не могу спречити да реализује пројекат „Београд на води”; са циничним осмехом поручује пензионерима да у буџету има довољно пара да им се пензије врате на стари ниво, али ето, он не да, па шта му ко може; кад у хеликоптерској несрећи погине седморо људи, Вучић се испрси, преузме одговорност на себе и забрани истрагу; на конференцијама за медије најављује хапшења, оптужује и осуђује кога хоће… Ко пише и прича о томе, тај смета. Објављивање истине буди грађане из колективне хипнозе, а кад се пробуде – устаће.
У страху од неизбежног свођења рачуна, диктатор је смислио трик којим намерава да изазове сажаљење јавности и још једном одигра улогу људождера-вегетаријанца.
– Изнајмићемо неку халу и у њој ћемо направити „Музеј апсолутизма и Вучићеве диктатуре”. Видећете новине у којима се на 62 од 64 стране говори о мени и мојој породици. Где се вређам и називам проститутком и педером. Такође, у државним новинама ме пореде са Хитлером – завапио је Вучић.
Идеју вреди подржати. Вучић заиста заслужује музеј диктатуре. Магазин „Таблоид” је дао велики допринос у борби против зла које он шири. Сваки број тог часописа представља скицу будуће оптужнице против владара који је својом политичком проституцијом стекао и оправдао надимак којим се описује његов карактер. Не само на улицама, стадионима и концертима, не само у „Таблоиду”, већ и деца у школи знају како да опишу диктатора. Недавно је један ђак на интернету објавио испит из српског језика у коме је, на питање „Он не воли да губи изборе – шта је ‘он’ у реченици”, тачно одговорио: „Он је педер”. Ако је „Таблоид” бар мало допринео ширењу те истине, свака му част.
Међутим, ове новине су у музеј диктатуре унеле и Вучићевог брата, кумове, сараднике и остале саучеснике у уништавању Србије. Никола Петровић, Петар Панић Пана, Небојша Стефановић, Александар Вулин, Жељко Митровић и други челници напредњачког картела заслужено красе странице „Таблоида”. Никако не треба заборавити и Вучићевој тајног саветника Владимира Поповића, званог Беба. Управо Беба је креирао овај напад на медије који нервирају диктатора.
У покушају да од критике заштити свог црногорског клијента, господара Мила Ђукановића, Поповић је у новембру 2013. године у Подгорици режирао вишедневну конференцију под називом „Ријеч, слика и непријатељ”. На зидове и по поду хале у којој је одржано неформално суђење критичарима, истакнуте су насловне стране црногорских новина „Дан”, „Вијести” и „Монитор”, на којима су црвеним маркером означени неподобни наслови.
Користећи исте методе, Беба Поповић је свим својим газдама правио медвеђу услугу. Захваљујући његовим поступцима, бруталним и бесмисленим, Зорана Ђинђића је увукао у сукоб с медијима. То је урадио и Ђукановићу, а очигледно успева и с Вучићем.
У мају 2003, кад је укинуто ванредно стање у Србији и заустављена полицијска акција „Сабља”, Поповић је јавно кукао што то није потрајало дуже, бар пет година. На његову срећу и на општу жалост, жеља му се остварила доласком напредњака на власт. Вучић већ четири године влада у условима ванредног стања, злоупотребљава полицију, правосуђе и медије. Грађане је претворио у таоце својих политикантских авантура и изазвао сукобе са свим слојевима друштва. Како и не би, кад су га издали. Ко не живи боље, тај није испунио премијерова обећања и заслужује казну.
У том лудилу има система. Вучић није способан да осмисли и реализује било шта корисно и квалитетно, зато је, као што илуструје целокупна његова приватна биографија и политичка каријера, принуђен да креира хаос. Само у општој несрећи, у страдању и деструкцији његов примитивни популизам може да превари лаковерне очајнике. Да би створио простор за своје манипулације, вођа намерно потенцира сукобе свих са сваким.
Има много саучесника у злочину који се десио у Савамали, али Вучић је онај „комплетни идиот” који је наредио полицији да не штити грађане од мафијаша под фантомкама. Само у његовом интересу полиција хапси и прогони људе који на интернету напишу неку прејаку реч или јавно кажу да су гладни. Штитећи своје лукративне интересе, Вучић понижава и полицајце и жртве њихове тортуре. С истим циљем подјармио је велики број судија, који су принуђени да не маре за законе већ за интересе клана на власти.
Бахат и бруталан, Вучић се острвио и на друштвену елиту. Експерте који су указивали на грешке у пројекту „Београд на води” назвао је „затуцаном већином” и „цврчцима који могу само да црвче” док он, „мрав”, тера по свом. Група научника, међу којима је било и оних који предају на европским универзитетима, објавила је анализу доктората Небојше Стефановића и утврдила да се ради о плагијату. Вучић је целу екипу професора демантовао тврдњом да „ништа глупље од њихове анализе у животу није прочитао”. Окружен преварантима с купљеним дипломама, критичаре с високим образовањем називао је квазиинтелектуалцима и лажном елитом, а неке је оптуживао и да „призивају крвопролиће и желе да узму правду у своје руке”, иако се никада није десило да су интелектуалци хапсили власт. Увек је обрнуто.
У радном веку, мимо политике, није урадио ама баш ништа. Једини пословни експеримент, оснивање дневних новина „Правда”, имао је неславан крај. „Правда” му је служила за рекетирање богаташа и политичких противника, па и за прање пара. Зараду, која је стизала од продаје на киосцима, трпао је у свој џеп, незаинтересован за новинаре, којима је остао дужан за шест плата. Тадашњи политички партнери Тадић, Ђилас и Ракић штитили су га од тужби за бројне преварне радње. На крају, издавачко предузеће гурнуо је у банкрот, опрао руке и рекао: „Није битна ‘Правда’, направићу ‘Информер’, па идемо испочетка”. На исти начин, с извесним истим коначним исходом, данас води Србију.
Без дана радног стажа, најтежим квалификативима вређа раднике. Срби су лењи, незаинтересовани, хоће све на готово, сматрају да плату не морају да зараде већ да је добију на поклон… „Срби немају предузетнички дух, не желе ништа да ризикују, да засучу рукаве и нешто сами направе”, каже највећи нерадник у савременој историји Србији.
– Откуд ти стан у „Ју бизнис центру”?
– Држава ми поклонила кад сам био министар против информисања.
– Откуд ти стан у „Белвилу”?
– Тата ми купио.
– Откуд ти замак у Јајинцима?
– Тата га је направио.
– Откуд тати стан на Врачару?
– Уф, добио га је…
– Откуд твојој новој жени стан у „Белвилу”?
– Купио јој га је њен тата…
– Откуд твом брату стан?
– Тата му је купио…
Све што има стекао је политичким махинацијама. И од тате, ваљда, Анђелка. Претпоставља се да клан Вучића има око 1.000 квадрата стамбеног простора, неколико станова на луксузним локацијама и вилу у Јајинцима, с легендарним винским подрумом за који вођа с поносом тврди да вреди бар 200.000 евра, из кога се излази у двориште с кошаркашким тереном покривеним најскупљим тартаном. Док упире прстом у лење српске пролетере, који балансирају на ивици егзистенције, срећни кад у робовласничким околнотима добију прилику да рмбају цео месец за 200 евра, на диктаторовој руци цакли сат „Френк Милер”, вредан 82.000 евра. Све то прича на Пинку, на коме је директорску функцију добила бивша супруга Ксенија, која се хвали његовим поклонима – наруквицом од 30.000 евра и „верду” телефоном од 7.000 евра.
Под Вучићевим режимом све пропада, расте само стопа незапослености. Железнице Србије отпустиће, наводно, 3.000, „Фијат” 1.500, колико и Министарство унутрашњих послова. Према споразуму с ММФ-ом, из јавне управе мораће да оде још око 9.000 запослених. С обзиром на све податке, логично би било да Национална служба за запошљавање пресели у канцеларије Српске напредне странке, само тамо може да се, преко реда и везе, чак и без стручних квалификација, добије радно место.
Док радницима дели отказе, Вучић својим тајкунима поклања паре из буџета. У две транше Жељку Митровићу је, преко Агенције за осигурање и финансирање извоза, поклонио је 3,9 милиона евра. Пинк је, вероватно, награђен за извоз режимске пропаганде.
Вучић не бира средства у нападу на политичке противнике. Демолирао је Драгана Ђиласа, кроз правосудно и медијско блато провукао је стотине функционера Демократске странке, предизборне кампање покретао је разним „громовима” и „секачима”, а на последњем митингу напредњаци су захтевали лустрацију Бојана Пајтића и Саше Радуловића. Док је новинаре вређао да су „шљам” и „олош”, за политичке конкуренте је тврдио да су „мрзитељи”, „вуцибатине” и „бандити”. На такав речник је, вероватно, навикао у кругу своје породице, али то га не оправдава у јавној комуникацији. Но, да је спреман да с речи пређе на дела Вучић је доказао најпрљавијим нападом на лидера покрета „Доста је било”.
У статусу мандатара, позвао је на разговор Радуловића и беспризорно извређао њега, његову супругу, кумове и сараднике. Вучићу за то треба признати храброст. Ко има жене какве су његове, а нарочито кумове мафијаше, убице и лопове, тешко би се усудио да било кога вређа на тај начин. У примитивизму је отишао и корак даље. Радуловићу је дао мапу Београда с уцртаним путем од седишта „Доста је било” до болнице „Лаза Лазаревић”. Можда је тај летак Вучићу пре развода дала Ксенија. Или Тамара. Нема везе ко је аутор, диктатору ће затребати та мапа, макар кад падне с власт.
На који начин ће Вучић бранити власт директно је објаснио његов алтер-его Драган Ј. Вучићевић.
– Или они, или Србија – написао је Вучићевић.
Није Вучић први апсолутиста који се води девизом „Држава, то сам ја”. Нажалост, у ту патолошку тврдњу не верује само Вучићевић. Да је Вучић – Србија убеђено је све више младих, који једини спас виде у бекству у иностранство, што даље од Вучића, односно његове Србије. Колико је тај тренд узео маха, плашим се, ускоро ћемо у Србији остати само он и ја.
Ипак, историја је пуна диктатора који нису успели да владају како и колико дуго су желели. У рату против Србије Вучић нема шансе. Да је у читање есеја Макса Вебера уложио и напор разумевања препознао би мудро упозорење: „Што у рату не однесе непријатељ, однеће пријатељ”. Кад буде поражен, Вучић ће сам сносити одговорност. Плен, који је освојио за време власти, поделиће његови кумови и напредњачки првоборци, за које ће се већ наћи удомљење у некој другој странци, под скутима неког новог господара. Од судбине се не може побећи. Нарочито ако болесник одбија лечење.
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
А 1. Диктатор изазива на двобој
Кад је био радикал, Вучић је Србе хушкао да иду у рат, да гину и убијају. И сада, као напредњак, храбро стоји на челу јуришних одреда.
– Случајно нисам знао за ту акцију, а да јесам, рекао бих им: „Рушите у по бела дана, дајте и мени један багер да рушим” – јуначки се Вучић похвалио спремношћу да учествује у кривичном делу.
Власнике порушених објеката назвао је криминалцима и преварантима, што су много нежније квалификације него оне које је, као Милошевићев министар против информисања, својевремено упућивао Славку Ћурувији. Аналогно томе, не би могла да изненади његова могућа тврдња да „случајно није знао” да ће бити убијен Ћурувија, али да јесте, рекао би: „Дајте и мени један хеклер”.
Уосталом, на власнике објеката из Савамале није лично физички насртао. На Ћурувију јесте. Два пута. Ни тог манира се није одрекао. На протесту због изборне крађе, грађани су бурно реаговали и отерали једну новинарку Пинка.
– Јуначине, лако вам је са девојчицом од 50 кила, ударите на мене ако смете – загрмео је јунак над јунацима, окружен са 50 телохранитеља.
Он, заиста, понекад уме да буде опасан, агресиван и груб. То знају његове супруге. Памте га по шамарима. Сви остали га знају по сузама. Историја ће га запамтити као јединог владара који је поданике јавно позивао на двобој и по менталном поремећају који још нема адекватан назив.
Предраг Поповић, Таблоид
