Како је Вучић амнестирао сурове пљачкаше Србије: није их тужио већ им се придружио

На дан кад је напустио Српску напредну странку, бивши градоначелник Зајечара, Саша Мирковић, у једном отвореном писму, оптужио је свога дотадашњег Вођу Александра Вучића, да има своју полицију, војску, тужилаштво и судове, те да се служи претњама и уценама (што је и на својој кожи осетио тих дана). Мада је и сам био учесник разних “системских” отимачина, Мирковић је био у праву: за Вучићеву мафију данас раде лојални тужиоци и судије, корумпирани врх полиције, упрегнуте безбедносне службе и криминални гангови распоређени по регионима широм Србије. Слободу да настави са пљачком тамо где је стала Демократска странка, Вучић је себи дозволио држећи у шаци окореле пљачкаше из претходних режима. Данас су они његови најоданији људи.

Већ четири године, под снажним покровитељством Александра Вучића, од судског прогона заштићени су сви учесници незапамћене “демократске пљачке” која је трајала дуже од једне деценије и која је Србију и њену економију потпуно свела на ниво најсиромашнијих афричких држава.

Ниједан бивши министар из претходних влада није одговарао за изношење више од 50 милијарди долара из Србије на иностране рачуне, за масовни помор државних и друштвених предузећа која су продавали у бесцење или их поклањали својим партијским пријатељима, мафијашима и тајкунима…

Вође, саучесници и подстрекачи велике пљачке Србије, данас су Вучићева логистичка подршка, а распоређени су као његови саветници, финансијери или су се угодно сместили у појединим угледним европским и светским институцијама и организацијама.

Тако је, на пример, Божидар Ђелић, постао директор престижне банкарске корпорације “Лазард” са седиштем у Паризу, Александар Влаховић је, уместо на оптуженичку клупу унапређен у Вучићевог блиског консултанта и заштићен је од процесуирања због криминалне продаје Железаре Смедерево америчком УС Стеелу-у и исто тако криминалне продаје Дуванске индустрије Ниш и Врање. А, Млађан Динкић, коме је Вучић до доласка на власт спремао затворско одело због списка велеиздајничких послова које је обавио, постао је Вучићев саветник и данас је заштићен, не само од процесуирања него и од режимских медија, који га, очигледно по Вучићевом налогу, намерно “заборављају”. Дао му је чак и канцеларију у сред зграде некадашњег “Геозавода”, где је сместио и седиште скандалозног пројкета “Београд на води”. Динкић из дубоке сенке, од почетка учествује и у овом криминалном послу.

Са платом од преко 15 хиљада евра, резиденцијом и значајним бонусима за “одвојени живот”, у Бриселу, у институцијама Европске уније, већ неколико година на месту директора за развој демократије, седи Снежана Самарџић-Марковић, бивша министарка, која је од 2005 до 2007. године била помоћник министра за политику одбране, при Министарству одбране Србије, надлежна ни мање ни више него за стратегијско планирање, међународну војну сарадњу, верификациони центар, а била је и копредседавајућа групи Србија-НАТО за реформу одбране! До 2005. године била је у Министарству спољних послова у Сектору билатераре, као заменик директора Дирекције за суседне земље и саветник у Дирекцији за Европу. Коначно, након улоге министарке спорта и омладине (мада никада није имала везе са спортом), отишла је у Брисел, а да се нико није сетио да истражи све велеиздајничке акте које је ова жене потписала са НАТО пактом. У чије име их је потписивала, колико пара је изнела из Србије (и за кога) и колико данас ову земљу кошта њена атрактивна позиција у центру евробирокаратије? Вучићеви “емисари” данас имају одличну коминикацију са њом, а она са европским комесарима.

Никоме не пада на памет да отвори питање које је све прљаве послове обавила за владу Војислава Коштунице, и касније за председнички кабинет Бориса Тадића. А, било их је толико да би у свакој правној држави била предмет озбиљне истраге и судског гоњења.

Случај тајкуна Данка Ђунића је вишеструко занимљив, јер је против њега у САД покренут поступак, као и против ревизорске куће “Дилоит & Туш” из Њујорка (чијим представништвом у Србији је он руководио), за стотине лажних ревизорских налаза своје филијале у Београду. Пред српским судовима, у последњих четири године, против њега није могао ниједан поступак да успе, због заштите коју му је пружио Александар Вучић.

Група америчких адвоката је, прикупљајући овлашћења оштећених у намери да покрену неколико поступака у Њујорку, којим би најстарију ревизорску кућу на свету натерали да утврди одговорност почасног председника њихове фирме у Београду, Данка Ђунића, дословно наишла на сваку опструкцију у Србији. У покривању његовог криминала, Вучићу се придружио и садашњи градоначелник Београда Синиша Мали, који је заједно са Ђунићем учествовао у лажирању ревизорских налаза и подели милионских провизија. Мали је, исто као и Вучић, после бекства Данка Ђунића из Србије, наставио са још жешћим криминалом са позиције градоначелника који контролише највећи градски буџет на Балкану.

Да иронија буде већа, недавно је група представника повереничких клубова из Париза и Лондона, преко ММФ-а одредила да контролор над реализацијом датих кредита у Вучићевом режиму буде Мирољуб Лабус, човек који је заједно са Млађаном Динкићем после 5. октобра успостављао “финансијску дисциплину”, и то тако што је залагао највредније државне ресурсе за лоше, зеленашке кредите који су завршавали у џеповима демократских десперадоса. А, управо би Лабус у некој поштеној истрази незапамћене пљачке народа, имао шта да каже. Но, Вучићу је задатак да то по сваку цену избегава! Како да удари на “пословне партнере”, на људе који су му се дебело одужили јер их није стрпао у затвор, а могао је након неке поштене истраге да тамо одведе цео врх Демократске странке. Уместо тога

Крајем августа месеца 2013. године, дакле пуних годину дана након преузимања власти, Вучић је још увек претио Драгану Ђиласу, бившем градоначелнику Београда, па је на насловним странама писало: “…Истражићемо све и о једном од најбогатијих тајкуна, његовом височанству Ђиласу!” Нешто слично је поновио у скупштинској расправи о избору реконструисане Владе, па је “претио” чак и сам себи и своме коалицион партнеру Ивици Дачићу: “…Помињете дискове, Банане и не знам шта, а да не наљутите Дачића да вас остави да пљачкате Београд, али морам да вам кажем да ће и то бити истражено! Биће истражено све и о Вучићу и о Дачићу, али и све о једном од најбогатијих тајкуна у овој земљи, његовом височанству Драгану Ђиласу!”.

Већ 2014. године, после парламентарних избора, Александар Вучић нуди Драгану Ђиласу место у влади! Овај је љубазно одбио у замену за “медијску тишину” и мирно пословање.

Незапамћена подршка која се не одбија

Годину дана раније (јун 2012. године), Вучић је претио на седници Главног одбора СНС-а “…Када је о корупцији реч, неће бити заштићених, или неће бити владе Србије! Ово је важна порука коју морају да разумеју и наши чланови, али и наши коалициони партнери…”. Поменуо је чак и “нулту толеранцију” према корупцији и криминалу, да ће најпре бити процесуирани носиоци корупције, они који ништа нису урадили, већ су стекли богатство на непоштен начин! Онда је кренуо из критике у самокритику па је запретио и “својима”: “…Не будите изненађени кад неко за месец-два од наших људи буде процесуиран. На нашим примерима ћемо да покажемо да се са државом нећемо играти и да смо сви једнаки, а не да неки имају политичку заштиту зато што припадају нашој, или било којој владајућој странци”.

После само месец и по дана од те изјаве, Вучић је преузео све команде над свим службама, постигао је “пакт о ненападању”, посебно са Драганом Ђиласом који, занимљиво, Вучића никада није ни поменуо у лошем контексту. Наиме, Ђилас се обогатио криминалним и коруптивним пословима, користећи све привилегије ДОС-овог апарата и Демократске странке. Али, чим је Вучић примио “прву траншу” са рачуна Ђиласових фирми, почео је да га помиње “као човека сарадње”!

Не треба заборавити да је Ђиласу на дан конституисања новог сазива градског парламента престао мандат градоначелника Београда, и да је на тај дан иза себе оставио на рачуну града дуг од преко пола милијарде евра! Био је то тренутак у коме је Вучић испред себе држао и нож и погачу. Могао је да склони Ђиласа али није.

Милан Поповић, озлоглашени “службеник” грађевинске мафије и важна карика ондашњег Ђиласовог тима, задужен за решавање “кризних ситуација”, посредовао је у “намирењу” Александра Вучића. Кад је тек успостављени Вођа био задовољан понуђеном сумом, “ствар је легла”. Тада Вучић скреће пажњу јавности причом око борбе за власт у општини Сурчин и тако омогућава Ђиласу да се испрси као борац против криминала! Уместо да Вучић пита који то криминалци приводе одборнике општине Сурчин “у објекте у којима живе” и ко од њих има статус заштићених сведока, то питање је поставио Ђилас! Није запамћено у новијој политичкој прошлости да је неко на такав начин омогућио промоцију свом дојучерашњем противнику, нити има примера такве подршке какву је СНС пружила Ђиласу.

Током предизборне кампање, али и пре ње, вође Српске напредне странке Томислав Николић и Александар Вучић обећавали су темељно чишћење свих државних институција од корупције и криминала. Нико неће бити заштићен, викали су са градских трибина Вучић и Николић. Народ им је поверовао. Убрзо су дошле и бројне сумње да су се њих двојица “докопали власти”, да су и један и други почели да играју улогу светих апостола, праштајући грехе најгорим преварантима и лоповима које је савремена Србија упознала…

У прилог тим сумњама ишле су и неке чињенице. Наиме, већ првих дана након преузимања власти, заборављено је обећање да ће “Млађан Динкић бити ухапшен”, да ће “Александар Тијанић бити смењен првог дана”, да је “Драган Ђилас тајкун који ће да одговара”, да ће “полиција, правосуђе и тужилаштво бити очишћени” као и да ће цео врх Демократске странке одговоран за пљачку српске привреде бити судски процесуиран. Шта се од свега тога у стварности десило до сада?

Правосудну мафију на челу са бившом министарком Снежаном Маловић и Натом Месаровић, Вучић је помиловао, спречавајући њихово хапшење. Од њих две је преузео мафијашке кланове у правосуђу, и на њихово прочеље поставио своје људе.

Љубавника госпође Маловић, тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића, члана Демократске странке, Вучић је амнестирао и оставио на челу тужилаштва, да врло вешто и перфидно, покрије све сурове пљачке које су извршили бандити Бориса Тадића, Млађана Динкића и Војислава Коштунице.

За време Вучићевог мандата, пљачка удвостручена!

Тужилац Радисављевић је цео мандат провео на челној тужилачкој функцији, уместо у затвору. И Европској комисији, у коју се сваког дана куне, Вучић је обећао решавање 24 спорне приватизације, формирао је стручне тимове у полицији, али је, као и што све чини, то била чиста обмана и превара.

На власти је држао директора полиције Милорада Вељовића, који је био десна рука Вучићеве љубави Миодрага Ракића, шефа кабинета Бориса Тадића, док је био председник Србије. Вељовић се сумњичи да је покривао шверц наркотика, људи и оружја преко Србије, да је тежак неколико стотина милиона евра. Чак је, по његовом налогу Вељовић реизабран на месту директора полиције, мада је одавно требало да иде у пензију.

Е, са таквим директором полиције Вучић није имао проблема, лако је могао да амнестира оне који су, пре његовог доласка на власт, према налазима америчке компаније Глобал Финанциал интегритy из Србије изнели најмање 50 милијарди долара на иностране рачуне, не рачунајући новац који је изнет дипломатском поштом и у коферима!

Треба се подсетити ко су људи који су, до доласка на власт напредњака, владали Србијом, сурово је пљачкајући, а који дана сав тај новац крцкају и њиме купују, буд-зашто, најплоднију српску земљу, компаније, бање…

Милан Париводић, Коштуницин министар и пљачкаш, данас псећи служи Вучићу. И располаже опљачканим новцем.

Чедомир Јовановић и Владимир Беба Поповић су били Ђинђићеве узданице. Јовановић је под најозбиљнијом истрагом Европске комисије, а Беба Поповић из Подгорице “навија” Вучића и од Владе Србије, за ”развојне пројекте” у области екологије, годишње из буџета узима милионе евра.

Томица Милосављевић, министар здравља у четири мандата, згазио је српско здравство, опљачкао га до голе коже, укључујући, осим кредитних линија, и донације Владе Јапана, Немачке, Шведске…Уместо да одговара у земљи коју је ојадио лажним здравственим реформама, награђен је од стране Светске здравствене организације петогодишњим мандатом на високој функцији јер је увео у Србију експерименталне, неиспитане лекове!

Тадићеве министри Драган Шутановац, Душан Петровић, Мирко Цветковић, који је био и премијер, затим Оливер Дулић и Бојан Пајтић, сваки понаособ су зграбили стотине милиона. Душан Петровић је господар живота и смрти у Шапцу и Мачви.

Очекивало се да ће у затвору сигурно завршити, поред Ђиласа, и власници маркетиншких агенција Срђан Шапер и Небојша Крстић.

Бранко Радујко, генерални секретар Бориса Тадића, док је био председник, постављен је за директора Телеком Србија. за потребе Тадићеве мафије опљачкао је Телеком за више од милијарду евра. Сви су га видели у затвору, али је он сачувао пет својих кућа, возни парк, конта. И његова сестра Рената Радујко Милић је, као градски министар за финансије код Ђиласа дрпила милионе евра, а њен муж Бојан је узео више од педесет станова, док је био председник Општине Раковица.

Да подсетимо да је неколико недеља уочи предаје НИС-а руској компанији Гаспром, мафија Бориса Тадића из овог јавног предузећа измузла неколико стотина милиона евра, председница управног одбора Бисерка Јефимијевић Дрињаковић је потом постала саветница председнику Србије.

Милутин Мркоњић је као министар зграбио неколико десетина милиона евра. Вучић га је амнестирао. Имао је и механизме. Држао је на поводцу директора полиције Вељовића, и тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића.

Стеван Никчевић, директор СДПР Југоимпорт, сачувао је стотине милиона стечене шверцом оружја, тако што је након победе напредњака, донео кофер са 50 милиона евра, у кешу, и Вучић га је, као кандидата СНС-а утрапио Расиму Љајићу, за државног секретара! Није ни трепно, није дао никакво образложење, мада су злочини Стевана Никчевића и Драгана Шутановца, према српским оружаним снагама и наменској индустрији стравични, и неотклоњиви.

Бизнисмени Милан Беко, Миодраг Костић, Вук Хамовић, Војин Лазаревић, помињани су у медијима као криминалци који су отимали све што су могли. Некажњено. Вучић радикал им је обећавао доживотни затвор, али је зажмурио на оба ока, када су коферима пара платили своје прање и туширање. Вучић обожава кеш.

Мешетари као што је Милица Бисић, Ненад Чанак и многобројни ”пролазни чланови” Динкићеве и Тадићеве мафије, мирно крцакју милионе евра, шепуре се у својим вилама на Дедињу, купају у базенима у егзотичним државама, заборављени од полиције и правосуђа.

Данас, када се саберу рачуни, под Вучићевом диктатуром износ опљачканих пара из буџета Србије, јавних предузећа, државних установа и кредитних линија, удвостручен је. Рој његових скакаваца, на челу са братом Андрејом, службеним оцем Анђелком и кумом Николом Петровићем, и сарадницима, отели су од грађана Србије још 50 милијарди евра!

Када Вучић буде смакнут с власти, на новим властима је да отворе полицијске, тужилачке и судске архиве, и једном муњевитом акцијом изведу пред непристрасна судска већа оне који су ову јадну, и ратовима унесрећену државу и грађане, опљачкали за око 100 милијарди евра.

Нове власти морају упутити јавни апел Интерполу, ФБИ-а и другим европским службама да јој помогну у идентификовању рачуна ових бандита. Оне који буду пружали отпор, треба побити по њиховим јазбинама у егзотичним државама.

мајор Горан Митровић, Таблоид