ЕП. Игњатије Браничевски припрема паству на унију са латинима
Приупита ме, јуче, један брат у Христу: „Брате, зашто тебе ово што се догађа у Цркви толико погађа? Зашто толико пишеш и говориш против новотарија? Одговорих му: „Због страха, брате. Страх ме је шта ћу одговорити Богу на Суду Страшном, како сам се борио за веру праву. Али и због љубави; због љубави према Богу, према Православљу, према нашим славним и честитим прецима, према нашим потомцима…“
Јер Свети Владика Николај рече: „Ова је земља бедем хришћанства… Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства… На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа…“
+++
Ових дана дође ми у руке часопис Епархије браничевске „Браничевски весник“. На први поглед се види – новотарска посла! На корицама осликан голуб; јаке боје; лоза и грожђе; асоцијација – о. Стаматис Склирис!
Погледам задњу корицу, насликан Господ Исусу Христос; стил, боје – нема сумње – Стаматис Склирис!
У истом броју, на страни 39, интервју са о. Стаматисом. Одговарајући на једно питање каже: „…Сликам иконе на традиционалан начин, али истовремено користим оне боје и стил који могу да разумеју деца, јер се деца приближавају Господу онтолошки. И сада, када сам старији, свесно правим експеримент: дам деци једну моју икону и посматрам како реагују и да ли виде нешто интересантно, да ли им икона говори…“ Дакле, српски су храмови (не грчки) постали експериментална новотарска поља. А српски верници –новотарски заморчићи. Иначе, познато је да деца највише воле цртане филмове и карикатуре. Да не да Бог да нам се иконе и фреске на то сведу!
На првој страни поменутог часописа пише да је главни и одговорни уредник свештеник Александар Михајловић. Е, тешко вама, браћо Браничевци! Нека вам је Бог у помоћи! И вама, али и свима нама. Један од најновотарскијих новотарских попа – главни и одговорни уредник. Али, кад мало боље размислим, и није баш за чуђење; има тај велике заслуге. Још ће он далеко догурати. Што си већи саблазнитељ, то више напредујеш! Тако је то код новотараца.
Кренем да прелиставам. Свуда насликане рибе и грожђе. На неколико страница грчки стубови на чијим капителама стоје саксије. Обоготворавање природе? Да ли то новотарци лагано скрећу у пантеизам?
Већ на седмој страни западе ми за око један наслов: „Беседа о првенству у Цркви“ – епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије. Ту смо, дакле. Дошло време за спровођење „Равене“ у праксу. Игњатије припрема своју паству за прихватање новог „првог“ – папе римског! Нема ту код папе циле-миле. 2007. потписао си у Равени папино првенство. Е сад, брацо, изволи! Дошло је време да мало радиш, али и да промениш песму. До сада си понављао како папагај: „љубав“, „епископ“, „слобода“, „личност“, „однос“, „заједница“, „евхаристијско сабрање“ итд. Сада се врши „надоградња“ новотарског богословља; придодаје се кључна реч – „први“. Дакле, у свест и у подсвест своје (и туђе) пастве (и судената на Богословском факултету у Београду) има дубоко да урежеш реч „први“. Jер кад дође папа свима мора да буде кристално јасно: то је први о коме смо вам проповедали! Без заједнице са њим – нема вам спасења!
И у овом „обогаћеном“ новотарском богословљу нема много места за Христа. Није Христос први. У ствари, јесте на небу, али на земљи, где екуменисти граде нову Вавилонску кулу – ту Христос није први. Христу Господу екуменисти остављају власт на небу, а за себе приграбљују власт – „првенство“ на земљи. Јер царство њихово јесте од овога света.
И до сада је Игњатије говорио да нема Христа изван Литургије; ђакони му се клањају на Литургији као Христу (кад се помене Христос у јектенији, они се поклоне њему), једном речју: „епископ је Христос.“ Сада је Игњатије то мало зачинио речју „први“. Пре него што пређемо на текст, да видимо о чему се ради: „…Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом“. Ето, браћо и сестре! Рече нам Игњатије: ми смо, као протестанти, изоставили ове живе „земаљске Христосе“, и заменили их законом. А то је овај „први“ преко кога се „остварује јединство“. Дакле, наше јединство није литургијско, како Црква учи, јединство причешћа од истог Тела и Крви Господње, већ је то онако како папа учи: јединство које се остварује преко „првог“ који је „Христос“ – „жива људска личност, са све његовим манама“.
Него, хајде да чујемо Игњатија Браничевског, а после ћемо рећи још коју реч.
+++
Епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије
БЕСЕДА О ПРВЕНСТВУ У ЦРКВИ*
Драга браћо и сестре,
Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.
Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. Имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Јединство иде сасвим другим путем, то је, заправо, сједињење. Ми се на тај начин боримо против смрти и показујемо како се смрт побеђује. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.
Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произлази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност, по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.
Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје непоновљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.
Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима. То је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.
То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И Дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоре. Нарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.
Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан… То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин сакривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нема живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то диктатура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. То је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да ниједан Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу за собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.
Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.
Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.
Да сте ми живи и здрави и благосовени! Ђаконе, на многаја љета!
___________
*Беседу је аутор изговорио на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године.
Извор: „Браничевски весник“, бр. 1-2, годиште I, Пожаревац, 2009/2010.
+ + +
Ето. Екуменисти су прешли на другу фазу свог посла. Ништа није случајно, браћо и сестре. Само тако изгледа. Рукопроизвео Игњатије ђакона у протођакона, а беседи о „првом“, као да ће тај протођакон да буде први. Рекло би се: „као да је пао с крушке“. Али није. План је то. И то добро разрађен. А колико ће им успети да га остваре, зависи од нас, од нашег покајања. Јер Бог ће помоћи, само ако буде имао коме, како рече блаженопочивши патријарх Павле.
Кренуо Игњатије да ређа све „прве“, али кад дошао до васељенског нивоа… туц-муц. Рече: „…где нису сви први“, ал’ не смеде да каже ко је први. Није још време. Ускоро ће, међутим, и то да каже.
А колико је улога „првог“ важна за јединство Цркве, сазнајемо из објаве папе Јована Павла II. Он је у својој енциклици Ut Umun Sint (1995), рекао следеће: „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио ‘као вечни и видљиви темељ јединства‘ (параграф 88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност… да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима“. Тако је говорио папа Јован Павле II, а Игњатије Браничевски овако: „Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог… онда нема јединства“. Има ли суштинске разлике између папиних и Игњатијевих речи? Суштинских нема – разлике су само површне. Папа је отворено рекао да без њега нема јединства цркве; Игњатије то још не сме отворено да каже.
За папу је, као што видимо, његово „првенство“ неоспорно. Једино му је била „одговорност“ да пронађе „један облик примене примата“. Исту „одговорност“ имају и прегаоци из Равене. Но, усагласиће се они већ. У параграфу 45. равенског документа каже се:
„Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.“
Православни представници расправљају са архијеретиком папом како да пронађу модус, односно мамак о папином првенству који ће православни најлакше прогутати. Можда ће се Игњатијев метод показати најделотворнијим? Но, време ће показати.
Архимандрит Георгије (Капсанис), игуман манастира Преподобног Григорија на Светој Гори, изразио је забринутост правосланих:
„Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимο се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „потхришћанском коду“, према Мелетију Пигану) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.“
Овај параграф гласи:
„Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која „председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.“
Отац Јустин је о папској јереси над јересима говорио овако: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат о првенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: филиокве, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилишни огањ, ризница вишка дела…“.
Патријарх јерусалимски Хрисант исказао је православну позицију наспрам папских јеретика:
„Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима, и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно, и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарнишћу“.
До тада, сваки разговор и говор православних о папином „првенству“ јесте издаја Православља!
Владико Игњатије,
Први у Православној Цркви јесте Христос. Залог црквеног јединства није „првенство“ на било ком нивоу, о коме ти говориш, већ је јединство Цркве омогућено причешћем Телом и Крвљу Христовом. Јединство Цркве није ствар послушности вишем ауторитету, нити предмет потчињености претпостављенима. Спољни односи не чине јединство, нити га чине заједничке одлуке сабора, па чак ни Васељенских сабора. Јер и одлуке Васељенских Сабора биле су последица, а не узрок црквеног јединства. Зато је беспредметно да говориш да ми данас остварујемо јединство „кроз законе“. Опет хула на светињу над светињама! Причешће није „безлично слово на папиру“. Јединство Цркве није условљено „првим“. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме. Јединство Цркве није правно јединство у коме су епископи подељени као службеници на подређене и надређене „прве“. Тиме што си поздравио Цркву Божију у Браничеву, изразио си суштину саборности Цркве. Црква Божија у Браничеву је саборна Црква. Њени односи са осталим Помесним Црквама нису јурисдикцијске и правне међузависности, већ везе љубави и благодати. ЈеднаПомесна Црква је уједињена са свим осталим Помесним Православним Црквама на свету везом истоветности (идентитета). Као што је једна Божја Црква, тако исто је и друга Црква Божја, а такође и остале. Исто је Тело Христово којим се причешћују њихови верници, аДух Свети просвећује њихов ум и води их знању исте Истине. Цркви нису потребне спољашње везе да би била једна. Није патријарх или папа тај који уједињује Цркву, јерПомесна Црква је нешто потпуно (комплетно), а не део неке веће целине.
Епископи немају право да се понашају као владари према свештеницима и вернимаЦркве којој су они владике (што ти чиниш). Они имају одговорност надгледања и старања у очинском смислу: да саветују, предводе, да се боре против неистина, умољавају грешнике са љубављу и чврстином, да председавају у љубави. Све ствари у Цркви се управљају љубављу. Све одлике се истичу благодаћу. Зато, нису битне организационе, административне или правне везе међу Црквама, већ везе љубави, благодати, исте љубави и благодати која постоји међу вeрницима сваке Цркве, код свештеника и народа.
Ти си све то одбацио и приклонио се папском учењу о црквеном јединству. А папство је извртање, по превасходству, црквеног јединства. Папство је учинило да ова веза љубави буде усиљена веза тираније. Папство је неповерење према сили Божјој и уздање у снагу људских система.
Неопходно је да православни схвате како Црква има светотајинску, а не административну основу. Онда неће оболети од онога што се десило западњацима који су следили папу у његовим погрешкама, јер су мислили да ће, ако не иду за њим, „првим“,самим тим остати изван Цркве.
Последња времена биће тешка за православне. Јер то ће бити времена саблазни и обмана у најперфиднијем облику. И најбогохулнији јеретици тврдиће за себе да су православни. У тим временима једино они који буду имали ум просвећен благодаћу Божијом моћи ће да разликују лаж од истине, јерес од правоверја, збориште идолско од Цркве Божије. По Светом Серафиму Саровском циљ хришћанског живота јесте задобијање благодати Божије. Зато, браћо и сестре, не посустајмо у трудовима за задобијање једино потребног.
Но, упркос свим искушењима и удару самих врата ада, Христова Црква ће остатинепобеђена, као што учи Св. Јован Златоусти: “Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!“
П.С.
На страни 115 истог броја „Браничевског весника“ налази се још једна беседа владике Игњатија, која почиње следећим речима: „Овим празником Црква је хтела да покаже колико је у Цркви важна служба првога…“ О том-потом. Али, чисто да се зна, да овде постоји јасан план и систем!
Драган Радосављевић
Борба за веру
фото: Б.Весник
