Желео сам да видим где је, како и са киме живела чувена Милунка Савић, хтео сам да сазнам нешто више из прве руке, да чујем неку другачију причу од људи који су је познавали.
Одлучио сам да посетим улицу Осме нове, данас Милунке Савић, у којој је она провела највећи део свог живота. Улица се налази на Вождовцу у близини Саобраћајног факултета, једносмерна је и дуга свега стотинак метара. Одабрао сам за посету леп недељни дан, јер сам знао да је тада највише људи код својих кућа и да су ми самим тим и шансе веће да пронађем некога ко је можда познавао Милунку Савић.
Како сам ушао у улицу одмах сам налетео на једног старијег господина, помислио сам да би можда он могао познавати Милунку. Поздравим га, представим се и приупитам о Милунки. Нажалост господин се касније доселио и није је познавао. Чуо је приче…
Ипак, сазнао сам да је тек 2000. године улица асфалтирана, што значи да је најодликованија српска ратница кишне дане проводила у блату док је лепо време доносило „само” прашину.
Кућица коју тражим је означена бројем 25, знам да се на кући налази спомен плоча те сам је брзо и лако пронашао. Понео сам са собом један цвет који сам желео да ставим на спомен плочу у знак поштовања. На путу до куће срећем једну госпођу од педесетак година, питам је где је кућа у којој је живела Милунка Савић. Она каже да не зна!
Питам је да ли зна зашто се улица зове „Милунке Савић”, добијам одговор „Због неке чувене жене, ваљда…”.
Не знам да ли да се смејем или плачем.
Питам још за сваки случај да ли се скоро доселила овде. Каже пре десетак година. Настављам да тражим кућу, поприлично збуњен, још сам се више збунио када сам схватио да се Милункина кућа налази на свега двадесет-тридесет метара од неупућене госпође.
Стајем испред куће, читам спомен плочу на којој пише: „У овој кући живела је легендарна Милунка Савић – учесник ослободилачких ратова 1912 до 1918.”
И не могу да поверујем. Питам се по ко зна који пут какав смо то народ?!
Како смо дозволили да кућа тако пропадне, кров само што се није урушио, а споменута плоча на коју сам желео да поставим цвет је срамота сама за себе. Тек мало већа од формата папира А4, неизгледна, текст се тешко чита…
Када сам се вратио кући нашао сам податак да је била предвиђена замена плоче пре неколико година, већом и репрезентативнијом, али се на крају одустало јер се није уклопила у буџет општине Вождовац?! Покушавам да отворим капију, не иде, закључана је…
„Нису они ту” – јави се мушки глас иза мене,
„Они су на Новом Београду”.
Остављам цвет на огради и пружам руку човеку. Представља се.
„Миле, Миле таксиста. Преселили су се на Нови Београд. Сврате понекад. Јел ти неко од њих треба?”.
Представљам се и ја, и објашњавам разлог свог доласка. Питам га да ли се можда сећа Милунке. Добијам потврдан одговор и позив на кафу. Прихватам са задовољством, нестрпљив да чујем како се Милунке сећају они који су је познавали.
Креће разговор, нижу се приче и сећања на Милунку коју мој домаћин ословљава са „баба”. То ми на почетку некако пара уши, али брзо схватам да је тако ословљава од миља, видим да је Миле доживљавао као своју бабу.
„Баба је била лаф. Тешко је живела, али никада није клонула духом. Знаш ли да је живела са ћерком која је била болесна? Није јој било лако, није… Нико им није долазио, биле су заборављене. Само су јој долазили Французи једном годишње. Тада дође цела свита, пуна улица бесних аутомобила. Дођу и ови наши, обећају да ће им помоћи да ће све бити боље, па онда их нема до следеће године…”
Питам га да ли су знали ко је била Милунка, сећа ли се неких анегдота…
„Причала нам је баба често о ратовима. Волела је мало да се хвали. Поседамо око ње, а она почнеда нам прича како је рањавана, како је одликована… Једном тако у сред приче изнесе неки скупоцени бодеж, ко зна од кога добила и поклони ми. Каже: ‘Узми Миле да се сећаш своје бабе’. Ја га однесем кући, а тата за уво и натера ме да брзо вратим. Био сам дете и нисам знао колико је било вредно то што ми је дала. Не можеш да верујеш каква је то жена била, мало је имала, а и то мало би ти дала. Није дете прошло поред ње, а да није износила бомбоне и чоколаде. Сад кад ти причам ни сам не знам одакле јој… Знаш ли да су се храниле из народне кухиње?”
Нисам то знао. Опет сам остао изненађен и у неверици. Како бре? Спонтано ми излете…
„Ето, сваки дан би Зорка одлазила по храну. Некада би им и довозили. Кажем ти тежак живот је баба имала. Видео си кућу где су живели. То су две собице. Њих две би живеле у једној, док су у другој држале угаљ којим су се грејале зими. Лети би баба седела по читав дан на клупи испред куће. Говорила је да су Французи хтели да је воде за Париз, да јој дају кућу, пензију и послугу. Није хтела. А боље да је отишла…”
Питам га за унуке и осталу породицу.
„Не сећам се да је ико долазио. А знао бих, па нон-стоп сам био у улици, а често и код ње. Не знам, не сећам се.”
Износим неке од података које сам до сада пронашао и сазнао о Милунки Савић. Наглашавам њена одликовања, заслуге желим да видим колико зна о томе и видим да није упознат са тим детаљима. Он је познаје као жену и комшиницу, његова визура је другачија и ја му завидим што је познавао такву жену.
„По природи је била бучна. Често је викала и још чешће псовала. Ипак, никога није увредила нити се са неким од комшија свађала. Сви су је изузетно поштовали и волели.”
Причамо још једно време, захваљујем се Милету на разговору и крећем, а он ме на изласку упућује на првог комшију.
“Сврати до ове куће пре Милункине, ту живи Душко он је био директор у БИП-у и можда највише зна о баби. Били су кућа до куће…”
Климам потврдно главом и још једном се захваљујем. Долазим до куће на коју ме је Миле упутио и позивам комшију Душка. Опет упознавање, представљање и објашњавање. Сада то већ лакше иде, он ми је четврти саговорник тога дана. Душко Ђоковић пристаје врло љубазно да поразговарамо о Милунки. У разговору пак не сазнајем ништа ново, али добијам потврду готово свих прича претходног саговорника. Он се сећа ипак да је Милункин унук Дејан Станков долазио код бабе и да се играо са њим. Интересантно је да и он Милунку ословљава са „баба”. Питам га да ли долазе новинари, историчари, да ли се неко интересује за Милунку Савић. И добијам помало и очекивани одговор: „Не”.
Након кратког разговора добио сам обећање од Душка да ће покушати да пронађе видео касету са прославе на којој су градски челници 1972. Милунки Савић уручили кључеве од једнособног стана у улици Браће Јерковића и да ће ми је радо поклонити.
Захваљујем му се и крећем кући.
Доста је за један дан, доста је за читав један живот, али срамоте и туге.
Питам се док улазим у стан и грлим своју децу јаче него иначе: „Докле ће херојима ова држава бити маћеха?”
Пише Милан Богојевић, Мој Недељник