Ограничавање времена за одлазак у тоалет, падање у несвест због високих температура и клима којих у производним халама нема или не раде, понижавајући однос менаџера према запосленима, забрана синдикалног организовања.
То је само део списка лошег поступања послодаваца, који је подугачак, баш као и списак фирми које су у Србију дошле да за мале паре добију радну снагу, која ће да ћути и трпи јер бољег нема. Јура, Геокс, Калцедонија, Голден лејди, наводе у синдикатима, само су неке од њих. О Јури је само Данас трактате писао, али ни три месеца после првог објављеног текста о томе како радницима, између осталог, саветују да носе пелене како би мање ишли у тоалет – нема реакције државе.
Држава је довела “стране инвеститоре”, дала им субвенције, за сваког радника и до 10.000 евра, дала им земљиште да на њему граде и монтирају своје хале и обећала ко зна шта још. И зато не чуди, што Данас два месеца није добио одговор од Министарства рада о извештајима свих инспекција урађених у Јури од 2010. до данас. Чак ни после упозорења повереника Родољуба Шабића да то мора да уради. И онда се поставља питање да ли је држава ту да штити инвеститоре који не морају ни динара да уложе у радника целих пет година или раднике, грађане ове земље који су ту власт одабрали да се бори и избори за њих. Зашто власт жмури на очигледне проблеме који постоје? Зар давањем субвенција за свако радно место Александар Вучић није себи створио добру преговарачку позицију, ону са које може да тражи од инвеститора да радницима дозволи макар паузе за одлазак у тоалет и могућност да организују синдикат? То је само оно што им Устав Србије већ дозвољава. Да ли је могуће да је Србија последња рупа на свирали и да не можемо да нађемо боље послодавце од Јуре и њој сличних? А није тачно да не можемо, јер има примера који то потврђују.
Саговорници Данаса из неколико синдиката тврде да су немачке компаније добар пример, издвајају неколико њих – Сваровски, Бош, Леони. Управо у Леонију УГС Независност има 900 чланова и организовање синдиката се од старта није доводило у питање.
– У Леонију имају кутију у коју радници убацују примедбе уколико их имају. Они којима се примедба одбаци добију по 500 динара, али уколико буде усвојено, радник добије награду од 1.000 до 5.000 динара – каже за Данас Милорад Пановић из УГС Независност.
Међутим, већина компанија из “шрафцигер” индустрије не поштује права радника. Пановић нереаговање државе назива “геноцидом над сопственим народом” јер у компанијама нису дозвољени синдикати, али се не поштују ни основна људска права.
– Јура је само један пример, много их је таквих, Калцедонија, Голден лејди, и многи други. Држава ћути, а треба да се зна да је то проблем, јер већина компанија које дођу нема озбиљну производњу. Ако се деси да им се нешто не свиди или држава одлучи да повећа порез за 0,1 одсто, они могу да се спакују за 24 сата и оду негде другде – истиче Пановић.
Жељко Веселиновић из УГС Слога каже да је погрешно такве компаније звати “страним инвеститорима”, јер они то нису.
– Они не доносе новац, њима држава даје субвенције, а они долазе овде јер добијају јефтину мануелну радну снагу. У таквим фабрикама, које људи у иностранству зову лешинарским, у Србији ради више од 100.000 радника. Држава им даје новац, гради хале и не стоји иза запослених – каже за Данас председник УГС Слога Жељко Веселиновић.
Некада је таквих фабрика највише било у Источној Европи, напомиње, данас их је највише у Бугарској, Румунији, Македонији и код нас.
– Приметили сте да највише њих иде на југ Србије, јер је тамо незапосленост највећа и логично је да ће људи најпре пристати да раде за мале паре. А држава шта ради? Уместо да стоји иза радника, она криви новинаре, синдикате и запослене да раде против државе, не обраћајући пажњу у каквим условима раде грађани – истиче Веселиновић.
Он каже да су за комуникацију са синдикатима отворене углавном само немачке и америчке компаније, док са свим осталима постоји проблем. Сви послују по сличном принципу, тврди он, са државом договарају минималне плате, људи пролазе кроз обуку три месеца, након чега их остављају да раде на уговор, који се стално продужава. Неретко се дешава, напомиње Веселиновић, да поједине фирме запослене мењају управо на та три месеца, током којих раде бесплатно јер су на обуци.
– Држава уместо да стане на страну радника, она не само да не помаже већ опструира. Предлог властима јесте да такве компаније избаце напоље, јер на њихово место могу да дођу фирме које ће више поштовати права радника. Уколико држава ускоро не буде реаговала, плашим се да може доћи до радикалнијих обрачуна синдиката и радника са онима који их понижавају – напомиње Веселиновић.
АСНС: Власт затвара очи пред проблемима
Разумемо жељу и залагање Владе да доведе стране инвеститоре, али не разумемо чињеницу да се не води рачуна о положају запослених у тим компанијама, истиче се у саопштењу Асоцијације слободних и независних медија.
– Да ли наши грађани имају обавезу полиграфских испитивања, да ли они којима смо сви дали субvencije имају право да понижавају наше грађане забраном одласка у тоалет – наводи се у саопштењу АСНС. Кривац за овакво стање, како се истиче у саопштењу, јесте власт, која затвара очи пред овим проблемима, која толерише кршење Устава и закона и која не реагује на упозорења да је на снази апсолутна забрана формирања синдиката у овим компанијама.
Данас
