Лајковац – Милету се остварио сан. Оном Милету из класичног народњака, који крши све елементарне норме о безбедности саобраћаја и кулира с најбољим ортаком, шетајући Лајковачком пругом. И још пуши цигару, наносећи штету свом организму. И не само да уноси отров у своје тело, већ трује и најбољег другара. Сасвим је извесно да дим допире и до птица које лете около, над Колубаром. Мора да Миле пуши некакву јефтину крџу, нема друге, јер је тешко замислити да би колубарски баја трошио лову на скупе цигаре, када нема ни за фијакер, ни за такси.
Куда се упутио тај локални фрајер? Зашто је бекрија Миле претворио железничке прагове у корзо, само за њега и његовог пајтоса, ако у близини вијуга друм? Због чега се не плаши да га покупи локомотива и однесе тамо куда је можда и кренуо?
Да ли је Миле суицидан? Можда је одваљен од ракије или је покупио све мудрости овога света и корача по траси која је исекла некадашње кукурузиште и сада се препушта да га пруга води ка никуда. На таласу бесмисла, он ноншалантно корача по возном реду, знајући, заправо, да никаква опасност не постоји. Зато што је ово време отказаних возова.
Како је народна песма „Иде Миле лајковачком пругом” временом постала класика, тако је и Миле постао бесмртан. Није га, дакле, треснуо воз и зато лебди тај боем као дух који се противи свакој политичкој коректности: цирка, пуши и игра „колубарски рулет”. Он и другар изазивају локомотиве на двобој, ходајући на ивици живота и смрти, док звиждућу народњаке и чекају излазак крвавог сунца!
Преко пута те митске пруге, отвара се експозитура једне домаће банке која се развија и шири своје пословнице широм Србије. Плави и бели балони, лепе и насмејане хостесе, протоколарни говори о финансијском успеху и отварању нових радних места у новој климатизованој пословници делују милозвучно, али ме та пруга и фолк балада о Милету магнетски привлаче. Остављам менаџере и хостесе и тражим да ми неко дешифрује праву истину о том десперадосу с пруге, овековеченом у песми коју су први отпевали браћа Бајићи, а потом је прославио Тозовац својим шмекерским гласом и осмехом.
Да, Тозовац би свакако могао да буде тај Миле, али нема забележених сведочанстава о томе да је славни певач тумарао по прузи заједно с Цунетом Гојковићем. То чак није забележио ни један од највећих живих српских приповедача Радован Бели Марковић, који се никада није преселио из Лајковца у Београд и убацио у велеградску елитистичку чаршију, већ је остао веран градићу који је пресекла пруга.
Пусти су колосеци, као што је пуста и железничка станица. Иза зграде седе Бора Грујичић, некадашњи најмлађи машиновођа електровуче у бившој СФРЈ а потом четврт века шеф вуче возова у Лајковцу, и његов нераздвојни пријатељ Света Остојић, председник Шаховског клуба „Железничар”. Заправо су обојица шахисти и вечита деца која и у муклој тишини чују тутњаву возова.
– Ово место је било највеће чвориште уског колосека у бившој СФРЈ – каже ми Бора, што ће рећи да је Лајковац најважнија стратешка саобраћајна тачка региона. И ништа није остало од тих славних времена, од возова „ћира” који су из Лајковца кренули први пут 1908. године, освајајући, заједно с пругом, педаљ по педаљ земље. Појава пруге и возова, као на Дивљем западу, значила је долазак прогреса. Пиштање паре и громогласна сирена која је најављивала улазак воза у станицу представљали су такозвани прилив инвестиција. Данас су то хартије од вредности, а некада су то биле локомотиве и вагони из којих су излазили млади инжењери и њихове породице који су се насељавали у пустарама, како се пруга никада не би претворила у слепо црево, већ би, као вода, проналазила нови пут.
– Копка те ко је Миле – пита ме Бора који још памти како су се пруге рачвале на све четири стране света, отварајући нове светове и нова пространства.
Позивају ме Бора и Света. Иду они пругом, с још једним другом.
Разуме се да се не видим у кадру, фотографишем их. Али, ја сам тај нови другар који с њима разговара док шетамо. Не осећам се сасвим пријатно. Окрећем се, проверавам слух, само што не прислоним уво на шину да не чујем да ли можда у даљини клопарају точкови некаквог воза који прети да ме врати у Београд. Бора и Света се смеју дошљаку који је запео да проникне у мистику српског фолка и пропале железнице.
– Не секирај се, једино што пролази пругом је воз Београд–Бар, а данас је већ прошао, па се опусти. И не брини. Пре сто година је „ћира” био бржи – вичу ми другари који су минут два раније попушили цигаре. Да су наставили да пурњају на прузи, реконструкција песме била би савршена.
Бора и Света су заправо Миле и другар који иду Лајковачком пругом! И то може бити свако ко памти да је дневно кроз станицу у Лајковцу пролазило 40 возова, па је било теже прећи преко пруге, неко преко неког булевара на Новом Београду.
Возови су тутњали на угаљ, било је двоструко више железничара него становника, а огромни водоторањ као камени споменик тог времена распада се као што је нестало 50 локомотива на колосецима и 40 парњача које су вукле вагоне ка великим и малим станицама, све до мора.
Сада готово 90 одсто становништва Лајковца ради у ЕПС-у и јавним предузећима, те је сасвим логичан пословни потез банке да овде отвори пословницу. Кеш-кредити и картице ће сигурно помоћи да се овај крај више развије него што су то биле уске пруге и возови и људи из свих крајева Југославије који су овде долазили да подижу ложионице, фабрике и граде путеве.
Остају Бора и Света на прузи. То је њихов свет. Кроз капију времена види се и Миле који се губи на хоризонту. Изнад њега се назиру облаци дима. Уместо сирене, он звиждуће познати народњак о човеку који бесциљно тумара насред пруге. Куд год да је мислио да ће га одвести, завршио је на слепом колосеку.
Аутор: Александар Апостоловски, Политика.рс
Фото А. Апостоловски