“Убица, који је повукао обарач је ово јако добро знао и меци су испаљени са том намером. Не постоји већи злочин од убиства деце! Јер тиме се убијају и родитељи и породица и жеља за животом. Убија се држава!”
Гораждевац, српско село у близини Пећи, помиње се још од 1220. године у повељи краља Стефана Првовенчаног, а затим и 1485. године у турском попису, где је остало записано да је тада било 28 српских кућа, а међу њима и домаћинство српског попа. Још у шеснаестом веку саграђена је црква брвнара Св. Јеремије, а од 1926.године ту је и нова црква Пресвете Богородице. Река Бистрица, која своје име носи са поносом, посебан је украс овог предела. Тако је и било све до 13. августа 2003.године…
Врео августовски дан измамио је децу, младиће и девојке да спас потраже на обали реке Бистрице. Њихово тешко детињство знало је за мало радости и смеха. Одрастање им је било проткано смрћу и убиствима, али су и даље остајали на својим вековним огњиштима, са својим родитељима, подносећи све недаће које су их сналазиле.
Ништа није могло да наслути трагедију тога дана. Деца су се дружила, купала и покушавала бар на моменте да буду као њихови вршњаци који су живели далеко од Гораждевца.
У једном моменту одјекну рафал из “калашњикова”. Мук. Птице ућуташе, а река на секунд, згранута и пренеражена, заустави ток. Паде покошена младост. Њихова крв обоји реку у црвено. Пантелије Дакић(12) и Иван Јововић(19) никада неће одрасти. Туго моја до неба…
Из заседе и мучки, кукавички и подло, како само злочинци знају, убише их! Тешко рањени Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20) су јечали. Од шока, многа деца у први мах нису ни била свесна да су погођена. Међутим, њиховим мукама ту није био крај. Видевши да им деци у болници у Пећи стављају гипс на живе ране, родитељи су их пребацили у болницу у Косовску Митровицу. О, како сте могли, ви који сте тада радили у болници у Пећи?! Какви сте ви доктори, Бог Вас убио да Бог да!
Туга, сузе, бол, неверица. Убијена су деца, недужна и невина. Испаљени су рафали на њих само зато што су Срби и то је њихова једина кривица! Рањена дечица су се полако физички опоравила, али емотивно и психички нису и неће никада.
Постоје две изреке које ми се саме намећу. Прва је:
“Ако желиш да убијеш један народ, убиј му децу!”, а друга каже:
“Кад неког убијеш умире једном, а кад му убијеш дете умире сваки дан по хиљаду пута!”
Убица, који је повукао обарач је ово јако добро знао и меци су испаљени са том намером. Не постоји већи злочин од убиства деце! Јер тиме се убијају и родитељи и породица и жеља за животом. Убија се држава!
После злочина поведена је истрага. Тадашњи шеф УНМИК-а је дао чврсто обећање да ће убице бити пронађене. Сазвана је и седница Савета безбедности, али све је остало на речима. Обична фарса! Просто је невероватно да такви моћници нису успели да пронађу починиоце овог гнусног чина. Ти силници, који заговарају демократију, правду, нису хтели и нису желели да открију лице убице, јер би тиме разоткрили сами себе. Они су ти који су обуставили истрагу 2010. године и забили нож у већ рањена срца родитеља и преживљених! На тај начин су јасно дали до знања да штите и подржавају Албанце, чиме показују да су они држали кундак пушке из које су испаљени рафали на децу.
Међутим, никада зло није победило добро. Никада тама није надвладала светлост. Дођу тамна времена страдања, искушења, трагедија, али на крају истина засија својим пуним сјајем и упери прст у злочинце.
Бистрица и даље тече… Теку и наше сузе, српске сузе, за свим недужним и невиним, страдалим и убијеним од руке безбожника. Стапају се са реком, која у тиха предвечерја својим жубором покошене младости поручује:
“Правда је спора, али достижна, испаштаће за своје грехе, убиство деце се не прашта и не заборавља…”
Пише: Гордана Павловић, Српска књижевница
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)
Извор: КМ Новине
