ИАКО смо и до сада тешко живели, од када ми је супруг и глава породице у болници, чини ми се да се налазим у готово безизлазној ситуацији. Не знам да ли ми је теже због Славишине (46) болести или беспарице.

Овим речима своју немоћ исказује Лела Младеновић (33), из брдско-планинског села Дабиновца, удаљеног двадесетак километара од Куршумлије.

Испред трошне куће на којој је зуб времена оставио видљиве последице, са трогодишњим Николом, Светиславом (10) Урошем (12) и четрнаестогодишњом Драганом млада жена као да једва чека да се некоме пожали. Или бар да поприча са неким о својим недаћама ту надомак “административне линије” између централне Србије и Космета.

Доћи до овог села у планини само по себи је подвиг. Брдско-планински пут који се од Куршумлијске бање пење узбрдо, од последњих киша потпуно је излокан. Теренско возило једва се пробија.

– Е, камо среће да имамо каква-таква кола. Овако за све што нам је потребно пешачимо по осам километара до Куршумлијске бање и толико назад. Није ми због мене, него због деце – надовезује се на нашу примедбу о прилазном путу Лела, кршећи нервозно руке. Јер, од када јој се пре неког времена супруг разболео, од када су му на прегледу лекари констатовали туберкулозу, ова жена је разапета између жеље да помоге супругу, да се брине о деци, али и домаћинству које јој је одједном пало на плећа.

– Срећом, деца су разумна, нису размажена и помажу ми око чувања стоке. Имамо двадесетак оваца и то је све. Живимо од социјалне помоћи и дечјег додатка, а док је супруг био добро, зарадио би покоји динар секући шуму, помажући људима у селу… Сада смо остали без његове помоћи, а ја сваки трећи дан одлазим у Ниш да га посетим у Кнез Селу где је на лечењу. Око 20.000 помоћи које добијем оде на аутобуску карту – стидљиво прича жена.

ПОСЕТЕ СУПРУГУ

– НЕ смем ни да размишљам шта ће бити када деца крену у школу у Куршумлију. Мораће да пешаче свакодневно до Куршумлијске бање, а потом аутобусом до Куршумлије где је Славиша имао један кућерак и где смо планирали да се настанимо када деца крену у школу. Овако, уколико потраје његово лечење мораћемо да останемо у селу због стоке – прича немоћно Лела. Невољно признаје да јој је сада најпотребнија финансијска помоћ да би могла да посећује супруга у болници.
Лела неће ни да прича о томе да су она и њена деца у ствари “граничари” на овом парчету Србије. На стотинак метара од куће простиру се албанска села у општине Подујево.

– Немам када да се бојим онога што може да се деси и онога што се дешавало када су упадали Албанци са оне стране – наставља она. – Имам већу бригу да ми супруг оздрави. Да видите како живимо, хајдемо у кућу…

После тога смо сви ћутали…

ЗАСЛУЖУЈУ ПОМОЋ

СЕЛО Дабиновац једно је од ретко настањених куршумлијских села уз административну линију са Косметом, која се протеже у дужини од 105 километара.

– На овом подручју су углавном старачка домаћинства, а породица Младеновић је једна од ретких која са децом живи на селу – истичу мештани Дабиновца у којем је од двадесетак настањено свега десетак домаћинстава. Управо због тешког живота са децом али и болести главе породице, по мишљењу мештана, Младеновићи заслужују помоћ. Зато сви који су у прилици да помогу овој породици, могу то да учине на рачун у Комерцијалној банци 205-9011005169202-19 на име Леле Младеновић.

Драгана Зечевић, Новости