ЈОШ одавно Немачка управља свим пословима Европске уније, готово самостално, истичу експерти шпанског електронског издања El Confidencial. За потпуну срећу, Немцима недостаје само војна моћ.
Руководство у Берлину почело је да чини, иако невелике, али одлучне кораке и у том правцу. Конфликт у Украјини, грађански рат у Сирији, мигрантска криза и на крају, појављивање џихадиста на немачкој земљи, буде тежњу према политичкој реалности пред којом током неколико последњих деценија једноставно нису желели да отварају очи.
Ових дана фрау Меркел говорила је о новом циљу на заседању руководства Хришћанско-демократског савеза (CDU) којим има част да руководи. Меркел је обратила пажњу колега на чињеницу да „САД троше за одбрану 3,4% свог бруто производа, а Немачка – свега 1,2%“.
Госпођа канцелар изјавила је да такво стање ствари – није у реду, а „ова два показатеља морају да имају тенденцију да се изједначе“. При том је покретом дланова показала (задржавајући један и подижући други до његове висине) како треба да се одвија то изједначавање, да би до оних који нису разумели брже стигло да то ни у ком случају није на рачун смањења америчког нивоа, већ захваљујући повећању немачког. Сем тога, достизање у најмању руку нивоа од 2% БДП, који Немцима препоручују амерички пријатељи, требало би да буде у режиму „што брже, тим боље“.
„Меркел жели да њена земља престане да буде додатак којим се управља и да у области безбедности престане да делује искључиво по команди одозго. Њој се допада што ће Немачка доносити самосталне одлуке и некоме командовати“ – истичу експерти El Confidencial . – Без обзира на постигнути висок ниво у економији (Немачка заузима четврто место у свету по показатељима БДП и треће по обиму извоза) и пораст политичког утицаја у Европи, Берлин веома заостаје у војном погледу – „ту нема довољно ауторитета“ – пише немачки дописник издања Антонио Мартинес.
Према последњим подацима стокхолмског Међународног института за проучавање проблема у свету (SIPRI), буџет Бундесвера заузима девето место у свету, заостајући не само иза признатих лидера војне индустрије, него и Јапана и Јужне Кореје.
По бројности трупа, немачка армија налази се тек на 28. месту – између Марока и Авганистана. Према „индексу војне моћи“, који је израчунала швајцарска банка Credit Suisse за 20 водећих држава света, Немачка се нашла на 18. месту: главна економија Европске уније по свом војном потенцијалу превазилази само Индонезију и Канаду.
Одлука о проширењу Бундесвера већ је профилисана. Реформа коју је пројектовала претходна влада (на челу са Меркел) и која предвиђа редукције у војсци, према писању El Confidencial, „успешно је заборављена и сахрањена“. Актуелна министарка одбране, хришћански демократа, Урсула фон дер Лајен, више пута је током последњих неколико месеци дотакла тему повећања „броја радних места“ у оружаним снагама своје земље.
У априлу ове године почела је модернизација формација за сајбер-заштиту, чији ће бројни састав за две године износити 13.500 људи укључујући не само припаднике војске, него и цивилна лица. У мају је Лајен саопштила да се „нада да ће повећати бројно стање особља армије за 7.000 војника, што износи 4% данашњег кадра.
Министарка одбране, особа толико блиска канцеларки да је многи експерти виде као наследницу Меркел и на тој функцији и на функцији лидера CDU, такође је навела да ће се следеће године војни буџет државе повећати за 15% у поређењу са текућом годином и да ће износити 39,2 милијарде евра. А суме улагања у додатно техничко наоружање Бундесвера, које ће уследити током наредних 15 године и које је она навела (130 милијарди евра) два пута превазилазе цифре раније усвојеног плана за војну индустрију.
„Армија мора да буде модернизована у свим аспектима – рекла је министарка. -У томе се и састоји прекретница у историји оружаних снага. Време је да се укине политика константних редуковања, која је почела по завршетку Хладног рата када је Немачка имала под оружјем 600.000 људи“.
Председник Асоцијације немачке армије (DBwV), Андре Вистнер, сматра да „планирана модернизација и проширење представљају реални заокрет немачке војне политике за 180 степени“.
Берлин указује да ће побољшања, која се у овом тренутку припремају, „омогућити Немачкој да преузме на себе онај део одговорности који одговара њеној улози приликом учествовања у решавању међународних конфликата“.
Другачије речено, Немачка је одлучила да се одвоји од мамине сукње САД и да се позабави својом сопственом политиком у области одбране. Не само својом, него и ЕУ, где она сада жели да буде „мала Америка за осталих 26 чланица те организације“.
Бундесвер поново настоји да свира прву виолину у Европи: то, да је Немачкој било забрањено и да говори о томе, мало ко памти. А 1945., после капитулације, земљи која је у прошлом веку два пута започињала светске ратове, било је одузето право да уопште има оружане снаге. Забрана је трајала десет година – 7. јуна 1955. у СРН поново се појавило Министарство одбране. Земља је улазила у NATO, а тамо, – како без армије? Заправо, ако не милом, онда силом, Немачка је поново почела да се наоружава. Постепено. Тако да не нервира ни ортаке у алијанси, ни могуће противнике из организације Варшавског споразума.
Појављивању данашњих планова о значајном војном јачању допринели су и односи са колегама у NATO: САД су заузете проблемима Азије у целини и Кине посебно – да ли им је сад до Европе? А Француска, која у војном погледу постаје све слабија сваког дана и сваког часа, готово да подстиче Немце на то да у ЕУ неко заузме њено „свето место“, које, као што је познато, не остаје празно.
Заправо, Берлин је осетио да је постулат – „ако хоћеш да нешто буде добро урађено, уради сам“ – ствар која се заснива на дуготрајном искуству људи, а не измишљотина филозофа који је изгубио везу са животом.
Изгледа да се госпођа Меркел коначно уверила да је ослањање на неке треће земље у нади да ће оне заштити немачке интересе, у најмању руку, наивно. Управо због тога је у новембру прошле године и изјавила да ће њена влада „проучавати ситуацију у оружаним снагама и кориговати све што буде потребно“.
То се пре свега односило на реално коришћење немачких војних стручњака.
Није баш да је Немачка сасвим остајала по страни у погледу конфликата који су се до овог тренутка дешавали изван њених граница. Почев од 1955. Бундесвер је учествовао са људским и материјалним ресурсима у 39 међународних војних мисија. Косово, Либан, Камбоџа, Сомалија, Источни Тимор, Западна Сахара, Судан, Мали. Немци су учествовали и у низу европских операција у Средоземном мору и у међународној иницијативи против пирата у региону Рога Африке. Али, готово у свим тим епизодама немачки војници били су статисти или су највише играли друге улоге, сем, можда, рата у бившој Југославији.
А сада Немачкој не одговара да буде лице у другом плану.
Немачка армија је фокусирана на то да изведе квалитативни скок. Такве примере не треба далеко тражити: Немци већ обучавају курдске војнике („пешмерга“) који ратују против Исламске државе на североистоку Ирака. Тамо је Бундесвер послао 150 војних инструктора. Сем тога, током последњих годину и по дана немачки ресор за одбрану активно испоручује „пешмергама“ аутоматске пушке, пиштоље, противтенковске ракете, митраљезе…
Такве имовине већ је предато за износ од око 100 милиона евра, и то без обзира што законодавство Немачке забрањује извоз оружја у регионе ратних сукоба. То је једна у низу провера – да ли ће функционисати идеја „ако је забрањено, али се веома жели, онда – може“.
Функционише.
У новембру прошле године, одмах после париских терористичких напада, канцеларка Немачке одлучила је да подржи суседе у борби против џихадиста. То је чин који се не може другачије схватити, осим као гест добре воље. Ипак, и он се уклапа у манир поступања „у свакој чорби мирођија“ – свуда треба бити примећен да би се на крају свет навикао на то да се без Немачке ништа не решава.
Првих дана након трагедије у Паризу, немачка влада је саопштила да ће послати у Мали 650 војника (где је пре тога већ било 200 немачких војника и официра). Послати војници заменили су француске који су имали важнија посла код куће.
Сем тога, канцеларка је успела да добије одобрење од Бундестага за њену идеју о пружању војне подршке међународној коалицији која се бори против ИД у Сирији. Тамо је послато шест ловачких авиона немачког РВ, танкер-авион и фрегата РМ за подршку француском носачу авиона „Шарл де Гол“, који је браздао сиријске воде Средоземног мора.
У сиријском конфликту данас је укупно ангажовано 1200 немачких војника, а учествовање у тој операцији коштаће немачке пореске обвезнике 134 милиона евра у 2016. години.
Берлин се енергично придружио повицима NATO-а о претњи од стране Москве и максимално активно настоји да учествује у распоређивању додатних формација алијансе у балтичким државама и Пољској.
На недавном самиту у Варшави, Немачка је саопштила да жели да буде на челу једног од четири вишенационална батаљона који се распоређују у источном делу Европе. Влада Меркелове понудила је за заједнички „котао“ 1000 војника који ће бити распоређени у Литванији. А то је онај исти Берлин који готово више од свих у Европи говори о томе да ни у ком случају не треба прекидати везе с Москвом.
Кажу да Руси „споро прежу, али брзо језде“. Немци такође воле да брзо језде, али, као што показује историја, сами не умеју да коче. Због тог претераног ратног залета – они су у прошлом веку већ два пута испаштали.
Пише: Владимир ДОБРИЊИН
Превела Ксенија Трајковић
Факти
