Френетичним аплаузом посланици напредњачког картела поздравили су формирање нове српске владе. Слављеничка атмосфера пренела се у вински подрум у Јајинцима, вилу „Бокељку“ и редакције „Курира“, „Информера“ и Пинка. Лако и уверљиво, победио је стари/нови премијер Александар Вучић, поражена је Србија.
Бесмислена кадровска решења, програм који нема додира са стварним животом и ментални поремећаји владара одредили су смер у коме ће Влада наставити да уништава државу. Као што смо у прошлом броју „Таблоида“ најавили, Вучић је дозволио да му карактер победи интелигенцију и одлучио се да Србију, своје огледно добро, врати у деведесете, у несрећу и хаос, у свој природни амбијент, једини у коме могу да опстану такви лешинари.
Успео је. Порушио је мостове и према истоку и према западу. По ко зна који пут демонстрирао је потпуну незаинтересованост за побољшање односа са Русијом. Пред изборе направио је коалицију са Српском народном партијом Ненада Поповића, како би лаковерним гласачима лакше продао лажну причу о свом русофилству. Кад је истекао рок употребе, Поповића је макнуо у страну, наменивши му, у најбољем случају, некакву канцеларију за нешто, за сарадњу с Русијом или за слегање раменима, дође на исто. С друге стране, иако упорно и вредно извршава све налоге из Вашингтона и Брисела којима се наноси огромна спољнополитичка и економска штета Србији, Вучић је оваквим саставом кабинета и Западу показао зубе. Одлучно је ставио до знања да од Србије могу да раде што им се прохте, али не смеју да задиру у лукративне интересе њега и његове свите. Да би доказао да није само окупациони намесник, него и неприкосновени локални калиф, одбио је америчке захтеве да обузда бату Андреја и свемоћног кума Николу Петровића. Ако мајстори из Ленглија хоће Косово, може. Ако желе да Србију увуку у дужничко ропство, није проблем. Не само што се неће супротставити западним центрима моћи, који без по муке девастирају државу, него ће им у томе помоћи. Све док не спутавају набујале амбиције најутицајнијих појединаца из фамилије.
Цео кабинет је саставио у складу с тим принципом – у инат Американцима. Они су тражили да склони Златибора Лончара, он га је оставио. Ваљда због Лоначаревих изузетних заслуга на побољшању здравственог система, пошто је евидентно да се деца све успешније лече у иностранству, парама прикупљеним преко СМС-порука. С истим мотивом на челу Министарства унутрашњих послова оставио је Небојшу фантомског доктора Стефановића, па и несрећног Александра Вулина.
Да би Американци боље схватили поруку, Вучић је из Министарства државне управе и локалне самоуправе најурио Кори Удовички и на њено место поставио Ану Брнабић. Најављујући њен улазак у власт, диктатор је покушао да јефтиним спином прикрије суштину. Као главну референцу истакао је њену сексуалну оријентацију. Брнабићка је лезбејка! Шокантно! Ето о чему треба да трубе режимски билтени, све хвалећи модерног и храброг премијера који пристаје да, у складу са светским ЛГБТ трендом, сарађује са геј особама. Мало је државника који у свом окружењу имају толико хомосексуалаца. Ем, и његова пасторка Невена Јанковић је лезбејка, а међу кумовима, министрима и саветницима има више педера него Предраг Аздејковић у магазину „Оптимист“.
Оно што Брнабићка преферира у свом кревету, или где год већ, вероватно не занима чак ни Јадранку Јоксимовић. За Вучића је много важнија њена улога у корупционашкој афери у којој је главну улогу имао његов вајни кум Никола Петровић. Прошлог лета јавност је сазнала за стенограм пресретнутог телефонског разговора Бојана Пајтића и Лидије Удовички, која се тадашњем председнику покрајинске владе пожалила да компанију Континентал Винд Пројект (ЦWП), чији власник је њен супруг Марк Крандал, рекетира Вучићев кум. Према тим наводима, америчка фирма је уложила око 300 милиона долара у изградњу ветро-паркова, али директор Електромреже Србије, без обзира на потписане уговоре, није омогућио прикључење на српски електро-систем, већ је, наводно, тражио два милиона долара мита за ту услугу. У полицијско-медијском игроказу, Петровић је прошао полиграф и доказао невиност. Баш као Шерон Стоун у „Ниским страстима“ или нарко-бос Дарко Шарић на суђењу за шверц кокаина. Афера је потиснута из српских медија, али не и из америчких дипломатских депеша. Због тога, али не само због тога, од Вучића је захтевано да маргинализује утицај свог кума. Српски Фирер је на ултиматум одговорио у свом стилу. Из Владе је најурио Лидијину сестру Кори Удовички и на њено место поставио Ану Брнабић, бившег директора ЦWП, која је тада демантовала тврдње власника компаније у којој је радила и сведочила у корист Николе Петровића. Да ли је говорила истину сазнаће се кад падне ова власт, у којој ће, до тада, Брнабићка обнашати дужност геј-министарке.
Иако Ана Брнабић у каријери има само референце које гарантују идеолошко-моралну подобност по америчким стандардима (као стручњак за маркетинг, испред УСАИД-а водила је пројекте реорганизације локалне самоуправе у Румунији), с обзиром на природу њеног односа с Вучићем и Петровићем, њен улазак у Владу неће обрадовати никога у Ленглију. Вучић неће морати дуго да чека на одговор. Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“ већ најављује нови протест на коме ће поновити захтев за санкционисањем комплетних идиота који су у изборној ноћи под фантомкама порушили зграде у Савамали. Новим мандатом Небојши др Стефановићу диктатор је унапред одговорио демонстрантима.
Наравно, брига Вучића за роботизованог потрчка. Чува га само да би газдама из Вашингтона дао до знања да му не дирају у забран. Устав и законе Србије спреман је да крши у њиховом интересу, али они морају да му дозволе да то некажњено ради и кад спроводи тиранију над грађанима. Ако им се не свиђа што он незаконито хапси и малтретира кога стигне, нека му изађу на црту, па коме обојци, коме опанци, а свима слина.
Нова, како премијер воли да је назива, борбена влада склепана је тако да нервира и Американце и Русе, а нарочито Србе. Незаинтересован за одбрану државних и националних интереса, Вучић се добро припремио за изолационистичку стратегију. У кабинет је узео несрећнике налике себи.
Ресор пољоприпреде и животне средине доделио је Браниславу Недимовићу, конвертиту свих боја. Геније из Сремске Митровице то није заслужио само доказаном способношћу да се трансферише из Чанкове Лиге, преко Коштуничиног ДСС-а и извесне групе грађана право у Српску напредну странку, него и сусретљивошћу с којом је батици Андреју Вучићу помогао да у том крају рашири своју незваничну пољопривредно-угоститељску империју. За кооперативност је награђен и Младен Шарчевић. Да заседне у фотељу министра просвете препоручила га је чињеница да је основао приватну гимназију „Руђер Бошковић“, у којој се школовао принц престолонаследник Данило. Или су заслуге комплексније, како може да се наслути по гласинама да је Шарчевић по врло повољним условима продао гимназију најмоћнијем српском кнезу који је познат по пословању помоћу фалсификоване личне карте. Шарчевић о томе ни да писне. О другим рекеташким Андрејевим акцијама Алек пишти у Скупштини, вређајући све који се усуде да макар у ходнику помену сумњу да је батица постао власник неколико престижних београдских ресторана.
Као што је очекивано, Вучић је у коалицију опет узео Ивицу Дачића. Провукао га је кроз блато, криминализовао га и понизио, а онда му је испунио све жеље. Иако симбиоза тих штеточина изгледа сасвим природно, до ње не би дошло да Дачић није на време уценио Фирера.
За разлику од Вучића, бруталног силеџије, Дачић је вешт, вредан и мудар манипулант. Српским гласачима Дачић је наметнуо уверење да је „руски човек“, да има безрезервну подршку Владимира Путина, господара Србије, Русије и остатка света. Истовремено, страним газдама, онима из Вашингтона и Брисела, милион пута је доказао псећу оданост и спремност за беспоговорно извршавање најпрљавијих задатака. Ипак, и домаћи гласачи и ментори из туђине, зна Дачић, не могу да га спасе од Вучића. То је морао да обави сам.
Чим су затворена бирачка места у Републичку изборну комисију почели су да стижу извештаји. Смотани Дејан Ђурђевић и остали напредњачки преваранти нашли су се у чуду кад су видели да контролори СПС-а вредно поништавају све извештаје с гласачких места. Где год би се приметила макар и минимална неправилност, нашао би се локални социјалиста да поднесе приговор. Опозициони контролори су поништили око 10, а Дачићеви око 60 одсто извештаја. У РИК-у је настала узбуна, напредњаци нису схватали шта се дешава. Нису били једини. И функционери СПС-а су се нашли у чуду. Владимир Заграђанин и Вељко Одаловић имали су пуне руке посла, морали су да партијским друговима из унутрашњости објашњавају да наставе с поништавањем извештаја и да не маре за притиске напредњака.
Вучић је схватио какву му сплетку припрема Дачић. Зато га је позвао у седиште напредњачког картела на Новом Београду.
– Зашто то радиш? – питао је Вучић.
– Има много неправилности, али решићемо то… – правио се наиван Дачић, насмејан као Халид Бешлић после петог вињака.
– Како ћемо решити? Ако се ово настави, мораћемо да поништимо изборе. Ови твоји су поднели приговоре на местима на којима је гласало више од 300.000 људи…
– Пусти то… Папири нису битни… Него, хајде да се договоримо око министарских места које заслужују кадрови Социјалистичке партије…
Дачић је имао све доказе изборне крађе, а сигурно их још скрива у неком коферу, за злу не требало, али важније му је било да уцени Вучића. Ухваћен с рукама у тегли пекмеза, диктатор је био принуђен да подвије реп и призна пораз. Пристао је да у владу узме Дачића, Александра Антића и Славицу Ђукић Дејановић.
Пре два месеца, на овим страницама, објавио сам информацију о прослави коју је Ивица Дачић организовао у једном ресторану затвореног типа на Бановом Брду. Кад сам линк за тај текст објавио на Твитеру, реаговали су потпредседник СПС-а Бранко Ружић и председник Младих социјалиста Ђорђе Ђоковић. Демантовали су тврдње да ће СПС опет направити коалицију са СНС-ом. Сада гласно ћуте и чекају своје парче ратног плена.
Славици Ђукић Дејановић само што није измакао њен део власти. Иако јој је обећао функцију министра здравља, Вучић је почетком јула окренуо плочу и пустио гласину да ће на Лончарево место инсталирати напредњака Ласла Пушкаша. Нервозна Славица одговорила је трачевима о Пушкашу и мистериозном, никад полицијски и судски објашњеном нестанку његове прве супруге. Кад то није дало жељене резултате, пласирала је причу да пише медицинску анализу Вучићевих менталних поремећаја. Чак му је и одредила дијагнозу – параноидна психоза.
Стручна литература, судећи по дефиницији тог обољења, потврђује Славичине сумње. „Параноја је веома тешка и ретка душевна болест, која најчешће погађа особе између 30 и 45 година. Порекло овог поремећаја није познато, али се као могући узроци наводе повреде главе, злоупотреба психоактивних супстанци, стрес, трауме, генетика и структура личности. Параноја се карактерише са суманутим идејама које су погрешне, нереалне и не подлежу корекцијама. То значи да параноична особа верује у своју замисао и не прихвата никаква друга логична објашњења. Тако болесник може веровати да га него прати, спрема заверу против њега или му чита мисли, контролише осећања, мисли и покрете, управља његовим понашањем на енергетском нивоу и слично. Параноидна психоза се углавном огледа кроз низак ниво самопоштовања оболелог. Параноик се дубоко у себи осећа слабим, инфериорним и неуспешним, те се грандиозност и осећај посебности, који често презентује, може разумети као компензаторни механизам осећаја инфериорности. Људи с овим поремећајем ретко траже помоћ психијатра, а чак и када добровољно пристану на лечење, уверени су да немају психичке потешкоће и да то нису симптоми параноје, већ да су их други изневерили. Особе са параноидним поремећајем су интелигентне и велики перфекционисти, притом су сумњичаве и верују да су само оне праведне. Веома често имају изливе беса…“
Дијагнозу је неколико дана, сваком својом речју и гестом, потврђивао лично Александар Вучић на седници Скупштине на којој је опет изабран за премијера. Као пиљарица са Бајлони-пијаце, свађао се с опозиционим посланицима, на коректну критику одговарао је најпрљавијим увредама, клеветама и претњама. Усиљено се смејао, предисао и бесно уралао, а неколико пута је гризао своју подлактицу, како би спречио јауке.
На Бојана Пајтића је повео хајку јер је поменуо принца Данила. Нема везе што је Вучић пре тога вређао Пајтићеву супругу Весну. Чланови туђих породица нису битни, они су легитимна мета. У реплици на пристојан говор Бошка Обрадовића, Вучић га је оптужио да бије своју жену. То је, сигурно, згрозило чак и Ксенију Јанковић-Вучић, која је 15 година трпела стравичну тортуру, што није мимоишло ни њену наследницу Тамару Ђукановић-Вучић. И на рачун Саше Радуловића премијер је изрекао много прљавих личних дисквалификација.
Само Ђорђе Вукадиновић је нашао прави начин за полемику с Фирером. Иако то нико не би очекивао од секси Ђолета, он је Вучићу, онако опуштено, у пролазу, послао пољубац. Свака част на храбрости. Вучић ће му можда опростити тај емотивни иступ, али Небојша др Стефановић, Николина Селаковић и остали љубоморни припадници вођине момчади могу да буду опасни.
Вучићев експозе (или, како каже Зоран Бабић, експлозе) напредњаци су доживели као научно дело. Добро, у њему има и таквих детаља. У тачки 4, објашњавајући план иновација којима жели да створи „снажну пољопривреду и одрживо село“, диктатор је подржао производњу генетски модификоване хране.
– Знате ли ви шта је чери парадајз? Модификација гена једне одвратне животиње и једне биљке и то сад једемо и уживамо у томе и причамо како једемо генетски немодификовану храну и много смо паметни… – рекао је Вучић.
Да је чери парадајз настао укрштањем гена одвратне рибе лист и обичног парадајза вероватно су утврдили највиши напредњачки научни ауторитети Марјан Ристичевић и Влада Ђукановић Бизон. Нажалост, изостала је реакција здравствених радника, психијатара пре свих, који су занемарили Хипократову заклетву и ћутке одбили да пруже помоћ Вучићу, очигледно болесном.
У последњем чину патолошког игроказа у Скупштини чланови нове, борбене Владе положили су заклетву, односно, како се то каже у њиховом миљеу, омерту. Расим Љајић је заблистао рецитацијом, пошто текст заклетве већ зна напамет. С друге стране, поспани Милан Кркобавић није стигао да углас прати колеге, па је само на крају довикнуо: „И ја… и ја се заклињем, исто…“
Представа о новој Влади почела је као комедија, завршиће се као трагедија. Већ за месец-два доћи ће до њене реконструкције, чиме ће почети предизборна кампања за председничке изборе. То ће бити прва добра прилика да нормални део Србије спусти завесу на сцену коју је окупирао параноидни диктатор.
КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
