ПРОШЛЕ недеље немачка канцеларка била је на источноевропској турнеји. Посетила је Естонију, где се сусрела с председником Томасом Хендриком Илвесом, и Чешку, где је разговарала с председником Милошем Земаном.
Кључне теме су биле – перспективе развоја ЕУ уочи изласка Велике Британије из ње, решавање мигрантске кризе и заштита спољних граница Шенгенске зоне, између осталог, с аспекта опасности које би наводно могле да потичу од Русије.
Међутим, чешки председник Милош Земан је ватрени присталица развоја економских и партнерских веза с Русијом. Он је у своје време осуђивао антируску реторику ЕУ, иступао против антируских санкција. И то не чуди: Чешка зависи од руских енергената, попуњава свој буџет захваљујући руским туристима и растућој робној размени.
Сви ти фактори спречавају чешке власти да уђу у антируску коалицију на уштрб интереса сопствене земље.
Сама Немачка је дуго имала сличан став. Односи Немачке и Русије су се успешно развијали у совјетско време, и у постсовјетско.
Златна ера сарадње била је у време владавине канцелара Герхарда Шредера. Робна размена између две земље је порасла вишеструко, и Немачка је постала највећи партнер Русије не само у Европи, већ и у свету.
Таква сарадња је доносила очигледне предности. Почетком своје владавине то је схватала и Ангела Меркел, међутим, у једном тренутку су политичка питања однела превагу над економским.
Шта је натерало Меркелову да делује у интересу САД?
Можда то што њен супруг ради у великој америчкој корпорацији, или њена прошлост, која ју је повезивала са специјалним службама Источне Немачке, или неке друге нијансе из њене биографије? Не знам. Међутим, немачка канцеларка је у једном тренутку постала веран извршилац воље САД противно интересима сопствене државе.
Тешко да ће Меркелова успети да убеди чешког председника Земана да је у праву – исувише имају различите погледе на односе с Русијом и остатком света.
Проблеми о којима Mеркелова разговара током сусрета с потенцијалним савезницима нису решавани годинама. Узмимо за пример тему миграната.
У марту ове године, лидери земаља ЕУ закључили су с властима Турске споразум о враћању илегалних миграната који стижу из Турске у Грчку у замену за безвизни режим за турске држављане. Турској је такође обећано три милијарде евра, као и збрињавање у ЕУ сиријских избеглица из Турске.
Земан критиковао је тада немачке власти због уступака Турској. Сада је већ јасно да споразум неће бити реализован.
Председник Турске Реџеп Ердоган преживео је санкције које му је увела Русија, а и потресе унутар земље.
Сваки дан у вестима чујемо о терористичким нападима у Турској. У суштини, тамо се води грађански рат између елита. И већ је јасно да ће таква земља као што је Турска тешко бити примљена у ЕУ.
Уосталом, велико је питање колико ће још потрајати та заједница држава. Превелики су проблеми глобалног карактера.
Британци се сматрају најпрагматичнијим народом у Европи, који уме да броји новац. Они су у једном тренутку схватили да је ЕУ брод који тоне, и, као пацови, први су побегли с њега. У међувремену је захтев за приступање ЕУ повукла Швајцарска, о иступању из ње су почеле да говоре Холандија, Италија, Шпанија и друге државе.
Бојим се да животни век ЕУ неће бити дуг.
Постоји неколико разлога у прилог томе. Први је демографски. Домаће становништво Европе се смањује, замењују га становници из других региона – Источне Европе, Мале Азије, Северне Африке, чак и Блиског Истока.
Непрестани прилив миграната чини немогућим обнављање европског модела живота. Мигранти успостављају свој економски поредак – баве се специфичном трговином, не плаћају порезе.
Сиво пословање, избегавање плаћања пореза – то су одлике сиве економије, која продире у градове Европе и руши традиције социјалне државе, успостављене још пре 70 године.
Високе плате, различите социјалне гаранције – све је то у опасности. То се нарочито јасно може видети на примеру Француске, која се заглибила у штрајковима које организују синдикати. Може се рећи да је та земља – авангарда рушења европског сна.
Други разлог је значајна економска неравнотежа између квалитета живота у Европи и у другим земљама. У државама као што су Пакистан, Либија и Турска – БДП по становнику износи девет хиљада евра, док у неким земљама ЕУ он прелази 100 хиљада евра. Сан о ситом животу у ЕУ привлачи милионе миграната, које тера рат или нужда, да се селе у ЕУ и постепено пресељавају тамо своје породице. С једне стране, Европљани су против придошлица, а с друге – економисти звоне на узбуну: без миграната привреда Европе ће наводно да оде у минус.
Постоји ли нада да ће ти проблеми моћи да буду решени?
У неколико земаља ЕУ ће 2017. године бити одржани избори шефова држава, можда ће на власт доћи нови политичари, који ће се замислити о разлозима иступања Велике Британије, о ескалацији конфликта у Украјини и другим сценаријима које иницирају у првом реду САД, које више нису заинтересоване за постојање снажне ЕУ и давно су је отписале.
Питање је само – да ли ће Европљани успети да се ослободе америчког диктата и да спасу Стари Свет, или је већ пређена линија иза које нема назад.
Пише: Олег МАТВЕЈЧЕВ
Факти
