Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.
Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије. Оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људски разум. To је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22,18,19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да ни додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех. Јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића човека према свесавршеном Богу. To је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (Св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…
Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити то је јерес!
Jepec je грех ума.
Суштина тога греха јесте богохуљење.
Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу.
Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.
Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима. Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима. Онога ко је побеђен грехом јереси и раскола, ђаво не куша другим страстима и очигледним гресима. И зашто би, уосталом, ђаво кушао и борио се са оним ко је смртним грехом јереси већ убијен вечном смрћу и ко је већ доспео у стање демонско? Баш напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима добродетељи, да би га на тај начин држао у самозадовољству и заблуди и да би том маском светости којом се покрива јеретик привукао правоверне или макар задобио од њих признање, оправдање и извесно одобравање јереси, сумњу у праву веру и равнодушност према њој.
Онај ко поседује благо бива нападан од разбојника, а ономе ко ничега нема неће досађивати разбојници. Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан од непријатеља! Непријатељ свим силама напада правоверне, покушавајући да их пред светом представи као поражене са истим циљем са којим настоји да јеретика покаже као човека врлинског живота и достојног сваког поштовања. Са каквим, дакле, лукавством које људски уме не може често прозрети делује зли дух у корист јереси и на штету истинитог хришћанства! Нажалост, ова његова подвала даје веома поразне резултате: њоме бивају уловљене и на пут погибељи поведене хиљаде и хиљаде душа! Многи јеретици и расколници живели су у строгом подвижништву, а када су прихватили Православље, почели су испољавати различите слабости. До каквог нас закључка ово може довести? У првобитном њиховом стању непријатељ није војевао против њих, држећи их за своје, док је у другом устао на њих, објавивши им страшну војну јер су јавно признали и исповедили да су непријатељи његови. Свето Писмо злог духа назива не само непријатељем него и осветником. Лукави не само што се бори против човека него, будући пун најљуће зависти против човека, не може да равнодушно посматра како се човек испуњава врлином и како угађа Богу, па се свети због његових богоугодних дела, наводећи и изнутра, распирујући у човеку пламен најразличитијих страсти.
Страшан утицај има раскол и јерес на тело човеково! Окамењеност духа преноси се и на тело. Нису сви способни да ту појаву запазе за живота јеретиковог, али после смрти тело богоотступника у трену бива скамењено и од њега се одмах почиње осећати страшно злосмрадије. Тако бива нарочито са телима оних јеретика који су водили строги аскетски живот и који су били знаменити учитељи својих секти, заслуживши свеопште уважавање онога света што у тами ходи; од њихових тела после смрти осећа се страшан, језив задах, и из тих исушених лешева почињу тећи реке смрдљивог гноја, тако да је тешко припремати их за сахрану и присуствовати укопу њиховом. На гробовима њиховим појављују се демони, приказујући се људима у разним обличјима да бих устрашили или преластили.
Јеретику је недоступно покајање и познање Истине. Лакше је прељубочницу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито уколико је реч о ученом човеку или подвижнику. To доказују грешници и учени секташи, савремени Христови, који се спомињу у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована.
Далеко је покајање од онога ко је собом потпуно задовољан, док око себе уочава све саме недостатке и саблазни. Ономе ко држи да је разумнији од свију, глад и жеђ за бесконачном Божанственом истином која храни и засићује, изазивајући тиме само још већу глад и жеђ за благодатном истином, сувише су далеки и неприступачни. Тешко је одбацити своје богохулство ономе ко то богохулство сматра за „свету Истину“; и тешко му је да позна „свету Истину“ пошто му је само чуло вида, душевно око, ум заслепљен лажима. Обраћење јеретика и расколника, њихово приступање правој вери велика је милост Божија која се по особитом Промислу Божијем пројављује само на изабранима, познатим Јединоме Богу. Људска, пак, средства за обраћење расколника и јеретика су немоћна. Тако, иако су на првом Никејском Сабору против Арија и његових истомишљеника стајали велики учитељи Цркве, светила Васељене Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Спиридон Тримифунтски, и иако су они деловали не само снагом своје речи, него и снагом знамења, нису успели да смекшају отврдла срца острашћеног скупа јеретика и јересијарха Арија, који је до краја живота остао упоран и веран својој заблуди, као што сведочи Историја Цркве.
Сучељавање, расправљање представља најслабије оружје против јеретика, оружје које доноси више штете него користи, што је последица самог карактера јереси. Горда јерес не трпи оптужбе, изобличавања, не подноси да буде побеђена. Оптужбе је чине још суровијом, победе исправног учења је доводе до беса. To су показала бројна искуства.
Јерес се да победити само кротким саветовањем; још боље ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, усрдном молитвом, испуњеном саучешћем према ближњем и милосрђем. Човек није у стању да победи јерес, пошто је она изум демонски. Победити је може само Бог, кога човек, смирен пред Богом и испуњен љубављу према ближњем, призива на борбу са њом и победу над њом.
Онај ко жели да се успешно супротставља јереси мога бити потпуно слободан од таштине и непријатељства према ближњима, како не би иронијом, заједљивом или оштром речју изазвао јеретика, узбуркавши страсти у његовој гордој души. Красте и гнојне ране ближњега помазуј, као лековитим уљем, само речима љубави и смирења, како би погледао милостиви Господ на љубав твоју и смирење које имаш, да се дотакну срца ближњега твога, и да се ти удостојиш великог Божијег дара спасења ближњега твога. Гордост, дрскост, инат, занос јеретика само су наизглед енергија; у бити својој то је немоћ која вапије за благоразумним саучешћем. Та се немоћ само умножава и постаје свирепа уколико се против ње поступа са непромишљеном ревношћу, израженом у нападном изобличавању.
Јерес представља прикривено одбацивање Хришћанства. Када су људи почели да одбацују идолоклонство због његове очигледне апсурдности и да долазе ка познању и исповедању Искупитеља, када су сва настојања ђавола да одржи међу људима идолопоклонство остала без резултата, тада непријатељ рода људскога проналази јерес, да би путем ње, чувајући у онима који је исповедају и име и донекле спољашњост хришћанску, не само одузео од њих учење Христово него га и заменио богохулством.
СТАРИЈЕ ЈЕРЕСИ
Шта представља аријанство? To је одрицање од Христа и Хришћанства, одрицање од Бога. Ако је Син твар, као што је тврдио Арије, онда нема истинитога у Три Ипостаси Бога. Ако Син није Бог, онда нема основа да тврдимо да је Бог постао човек, нити људи у својој природи постају причасници Божанске природе (2. Петр. 1, 4), онда нема ни спасења, ни Хришћанства. „Сваки који одриче Сина, ни Оца нема“ /1. Јован, 2,23/, говори реч Божија. Аријанство је, дакле, и безбоштво и богохулство.
А шта је несторијанство? Одбацивање истине да је Бог Слово постао човек. Ако се од Дјеве родио обичан човек, где је ту онда зачеће од Духа Светога /Мт. 1,18/, где је догађај о коме сведочи Свето Писмо да „Логос постаде тијело“ /Јн. 1, 14/, где рођење Сина Божијег /Лк. 1, 31/, где Хришћанство? Несторије понавља Аријеву јерес, само под другачијом маском, али је суштина тих јереси потпуно иста одбацивање Христа, а тиме и отпадање од Бога.
Исто то чине Евтихије и монотелити: сливајући у Богочовеку две природе и две воље у једну и тврдећи да је у Христу човечанско нестало у Божанском као кап вина у бескрајном мору, они долазе до истога циља као Арије и Несторије, само са друге стране: одбацујући наиме, присуство људске природе у очовеченом Сину Божијем, они неизоставно одбацују све што је Господ претрпео као човек, дакле, одбацују и искупљење човечанства страдањима и смрћу Господа Исуса Христа и тиме одбацују Хришћанство у целини.
Овоме теже и иконоборци. Одбацујући могућност да се Христос приказује на иконама, они посредно одбацују и долазак Сина Божијег у људском телу. Ако се Син Божији обукао у тело, онда у потпуности постоји могућност да се Он, Који се не да изобразити у Својој Божанској природи, изобрази као човек. А ако се Он може изобразити, онда се изображења његова иконе морају поштовати.
ЈЕРЕСИ НОВИЈЕ
Папизам још већма одбацује Христа. Ова јерес, која је захватила Запад и од које воде порекло различита протестантска учења, као гране које полазе из истог стабла, присваја папи својства Самога Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни црквени аутори готово су јавно исповедили своје одрицање, тврдећи да је мањи грех одрећи се Христа него одрећи се папе. Папа је идол папистима, он је њихово божанство. Због овакве страшне заблуде благодат Божија напустила је паписте; они су препуштени сами себи и сатани, проналазачу и оцу свих јереси, укључујући и папизам. У том стању помрачења они су искривили неке догмате и Свете Тајне, а Божанствену Литургију лишили њене суштине, избацивши из ње призив Духа Светога и благосиљање предложених хлеба и вина, приликом којега долази до њиховог претварања у Тело и Крв Христову. Тај битни део Литургије био је присутан у свим Литургијама које су Апостоли Христови подарили читавој васељени; он је постојао и у првобитној Римској Литургији. Ниједна јерес не изражава тако отворено и тако безобзирно своју немерљиву гордост, суров презир према људима и мржњу према њима.
Протестанти устају против папистичких заблуда, тачније, устају против наказне власти и „божанствености“ папа; али пошто су они деловали у складу са страсним побудама, тонући у мору разврата, а не подстакнути стремљењем ка светој Истини, не онако како је то чинио капетан из Кесарије по имену Корнилије, показало се да нису достојни да је познају. „Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости“ /Јн. 3, 20/. Од свих папистичких заблуда протестанти одбацују једино нечастиво мишљење о папи, док остале прихватају, многе још више развијају, а ранијим грешкама и заблудама додају и много нових. Тако, рецимо, протестанти одбацују Свете Тајне, свештенство, Литургију, сва црквена предања, дајући за право сваком свом следбенику да произвољно тумачи Свето Писмо, иако се оно, покренуто Духом Светим, може и тумачити једино у Духу Светоме /2. Петр. 1, 21.
У јереси убрајамо и она учења која, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацују живот по заповестима Христовим и допуштају хришћанима да живе попут безбожника. Ово учење, за које нам се, споља посматрано, може учинити да није противно Хришћанству, у бити својој са њим је неспојиво, представљајући одрицање од Христа. Сам Господ казао је: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско… И тада ћу им јавно казати: идите од мене ви који чините безакоње“ /Мт. 7,21,23/. Вера је жива само уколико је праћена делима: без дела вера је мртва /Јн. 2, 26/. Уосталом, и најправилније поимање догмата Хришћанске вере губи се кроз живот нехришћански. Још у доба велике снаге и моћи идолопоклонства јеретици су живели попут незнабожаца.
Свети Атанасије Велики приметио је ову појаву код аријанаца, који учествоваху у забавама идолопоклоничким и бејаху им слични по неморалу. У новије време у крилу папизма обновиле су се незнабожачке вредности: незнабожачко осећање и укус паписта пројављује се нарочито снажно у уметности примењеној на предмете култа, у ликовним и вајарским представама светих, у њиховом црквеном певању и музици, њиховој религиозној поезији. Све њихове школе носе на себи печат греховних страсти, пре свега сладострашћа; нема тамо осећања целомудрености и благопристојности, ни осећања једноставности, нити чистоте и духовности. Таква је њихова црквена музика и певање, али то није све. Код њих песник, описујући ослобађање Јерусалима и Гроба Господњег, без зазора призива музу, опева Сион заједно са Хеликоном, од музе прелази ка Архангелу Гаврилу. „Непогрешиве“ папе, ти нови кумири Рима, зашто су били пример развратности, тиранства, безбоштва, хуле на све што је Свето. Незнабожачки живот са својом комедијом и трагедијом, са својим плесовима, одбацивањем стида и пристојности, блудом и прељубочинствима, као и свим другим идолопоклоничким обичајима, обновио се у Риму под окриљем његових богова nana, да би се одатле раширио по читавој Европи. Услед јереси и незнабожачког живота сви ти незнабошци који су некад примили Хришћанство оставили су и остављају учење Христово, враћајући се негдашњем потпуном незнању Бога и служењу демонима, иако се то више не дешава у отвореној форми идолопоклонства.
ГРЕХ ХУЛЕ НА ДУХА СВЕТОГА
Какав је узрок таквог дејства јереси? Тај узрок састоји се у чињеници да овај страшни грех, који у себи садржи хулу на Духа Светога, потпуно отуђује човека од Бога, предајући га под власт сатане. У таквом стању човек није способан ни за какву помисао, или осећање или поступак духовни, па је стога неспособан да пребива у духовном стању. Напротив, у њему се снажно развијају душевна и плотска стања. У таквом човеку обилно се точи премудрост земна, душевна, бесовска, пуна зависти и гордости /Јак. 3,11,15/. Кротости, љубави, смирења које би било другима на корист нема у таквој премудрости: она је многоглагољива и празноречива, пуна људског и бесовског знања, самообмане и обмане оних који јој се предају. Она и не може бити другачија, пошто се помисли јеретика, далеког од благодати Божије, налазе под непрекидним руководством и насиљем палих духова. Да би помисао, реч, дело бити достојни Господа, на њима мора пребивати благодат Духа Светога; помисли, речи и дела лишени такве благодати својина су старога човека и мрски су Богу, ма колико су спољашношћу својом у очима света чинили мудрима и добрима.
Стање отуђености од Бога, стање самообмане, помрачење ума, киптање најсилнијих страсти одувек су били карактеристични за јеретике, нарочито за јересијархе. Они су се обично налазили под влашћу најразличитијих страсти. Евтихије је, рецимо, био изузетно користољубив, па је, и поред завета сиромаштва, скупио знатну суму новца. Аполинарије је под старе дане имао наложницу. Арије је написао „Талију“ једно дело у стиховима које се није сачувало, али за које је познато да је било испуњено бесрамним развратом. Наиме, тај спис почели су читати Оци окупљени на Првом Никејском Сабору, али су због бесрамности његове престали, бацивши примерак који им је био достављен у огањ. А таква су дела и новијих јеретика: пуна адске хуле, дрских и лажних умовања, језиве бестидности и разврата. Обичном човеку не може ни на крај памети доћи оно што су изговорили и написали јересијарси. Уосталом, сва су дела јеретичка написана под утицајем злих духова, и сва садрже морални отров који душу убија вечном смрћу. Њихове догматске књиге неизоставно садрже лажне догмате и хулу на догмате дароване Светој Цркви Духом Светим; њихове књиге о подвижништву, иако, споља посматрано, излажу учење о највишим хришћанским врлинама и духовним стањима, у суштини нису ништа друго до плодови и израз самообмане и демонске прелести која није очевидна свету; њихови писци који се баве питањима морала излажу схватања својствена старом Адаму, пошто су само таква схватања њима знана, док је хришћанско учење недоступно умовима и срцима њиховим Романи, комедије и други, очигледно греховни, списи такође су плодови јереси, иако су извесна таква дела, испуњена сладострашћем, писала духовна лица /сетимо се Фенелоновог „Телемаха“/. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако ћe неискусно око отров приметити само у неким од њих, док је у другима он брижљиво скривен. Неприметност отрова не смањује његову јачину, напротив: најопаснији су префињени отрови, њихова разорна моћ је највећа. Читање догматске, или, нарочито, подвижничке књиге неретко изазива блудне помисли, док читање романа буди помисли неверја, разних недоумица и сумњи у погледу вере. Нечисти духови и греси сродни су међу собом; онај ко се добровољно потчини једном греху без своје воље и по неопходности потчиниће се утицају другог греха, чему је узрок сродност злих духова и страсти. Искуство показује да су јерес и безбоштво људи прихватали најчешће ако су живели развратним животом, као што је и јерес повлачи, са своје стране, морални пад услед међусобног сродства греха.
Почетно дејство свих јеретичких књига састоји се у буђењу помисли сумње према вери. „Чувај се да не читаш јеретичке догмате, јер то наоружава против тебе духа хуле“; саветује Св. Исак Сирин. Делују ли у некоме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинита Црква Христова? Је ли ко постао „универзални“ хришћанин, који, по своме убеђењу, или, тачније, због свога потпуног непознавања Хришћанства, припада ниједној од њих? Знај да је у такво стање он доспео читајући јеретичке књиге и разговарајући са онима који су се и сами заразили тим читањем.
Људи којима је овладало сладострашће најрадије читају јеретичке књиге о хришћанском подвижнштву и савршенству, док се моралних књига Православне Цркве клоне. Зашто то бива? Узрок ове појаве видимо у сродности духа. Овакви људи налазе насладу у читању књиге која је написана у стању прелести и самообмане и која је зачињена перфидним сладострашћем, таштином, високоумљем они се умовима и срцима које још није очистило истинито учење Христово представљају као благодатно. Православне књиге позивају на покајање, на остављање греховног живота, на самопожртвовање, самоосуду и смирење све оно што свет не зна и за чиме не жуди.
Идолопоклонство и све видове јавног одрицања Бога можемо упоредити са нескривеним отровом; од таквог отрова свако се лако може сачувати. Јерес ћемо, међутим, упоредити са храном која прекрасно изгледа, али која је отровна: од таквог отрова тешко је сачувати се како због тога што је он скривен, закамуфлиран, тако и због тога што пријатан изглед и мирис те хране код човека изазивају природну жељу да се засити и да ужива у храни. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је многоглагољива, речита, украшена људском ученошћу, и зато лако привлачи људе и одводи их у погибељ. Несравњено већи број људи предат је вечној смрти кроз јереси него кроз непосредно одрицање од Христа.
