13.10.2012. –
У октобру се навршава 50 година од Карипске кризе из 1962. године. О овом догађају се прича да је свет тада био на ивици нуклеарног рата. Радило се о сатима. У одговор на лоцирање руских ракета на Куби Американци су били спремни да започну борбена дејства. И управо захваљујући емисијама Московског међународног радија (данас је то „Глас Русије“) људи у Америци су чули апел совјетског руководства с конструктивним предлозима. О догађајима тих дана у интервјуу за „Глас Русије“ говорио је ветеран совјетске и руске радио и телевизијске журналистике, писац, познати политички аналитичар Валентин Зорин.
Први знаци напетости између две велесиле су се појавили у јуну 1961. године. Тада се председник СССР Никита Хрушчов први пут срео с новим председником САД Џоном Кенедијем у Бечу. Разматрали су питања одређивања граница Немачке и нуклеарног наоружања. САД су покушавале да издејствују забрану његовог испитивања. Међутим, Хрушчов није озбиљно схватао Кенедија, иза леђа га је називао „дечарцем“ и разговарао је с њим тоном поука. Валентин Зорин који је пратио совјетског лидера сећа се:
– После првог дана преговора нас четворица смо седели увече у малом бару на свом спрату. Одједном су се отворила врата, ушао је узбуђени Хрушчов. Очигледно је желео нешто да подели с нама, тада није било уобичајено да се организују конференције за новинаре. И почео је да нам прича. То је била велика срећа – све што је рекао записивали смо из прве руке. Хрушчов је завршио овим речима: „Знате, момци, председник је „зелен“, млад. Обрадићу га како хоћу.
Управо после овог сусрета Хрушчов је чврсто одлучио да лоцира ракете на Куби. У лето 1962. године на острву су лоциране 42 ракете с нуклеарним бојевим главама и бомбардери. Међутим, кад је америчка обавештајна служба јавила да су совјетске ракете близу САД, почели су дуги и тешки преговори.
Кулминацију кризе је представљала „црна субота“ 27. октобра, кад је један од америчких авиона-обавештајаца оборен изнад Кубе, а његов пилот је погинуо. Американци су већ били спремни на одлучне акције, сећа се Валентин Зорин:
– У то време сам се налазио у Вашингтону и сведочим да је атмосфера тамо била врло напета. Из својих контаката с колегама сам знао да је околина председника, укључујући његовог брата Роберта Кенедија инсистирала на томе да се одмах зада ударац ракетама на Куби и уколико совјетски бродови буду наставили да плове према Куби, по бродовима. Можете ли да замислите шта значи ударац по нашим ракетама? Притом то нису просто ракете, већ ракете с нуклеарним пуњењем. Шта даље? Јасно је шта је могло даље да се догоди. То је било неколико веома напетих дана. Чак бих рекао да је у Америци тада владала атмосфера војне хистерије и то не само у владајућој врхушки.
Совјетска страна је требало одмах да донесе одлуку. Предуго би трајало да се информације преносе дипломатским каналима. Користила је Програм за иностранство – Московски међународни радио, чији је следбеник данас „Глас Русије“. Валентин Зорин се сећа:
– Ноћу је у мојој соби у Вашингтону зазвонио телефон. Колеге из редакције су ми рекле да ће за пола сата преко радија бити емитована изузетно важна порука. И замолили су ме, пошто у Америци не слушају сви Московски радио, – употреби своје контакте, одмах назови америчке колеге на телевизији, у редакцији, да укључе Московски радио. Тако се испоставило да сам мала карика у ланцу. Емисија Московског радија је емитована пола сата касније. 27. октобра 1962. године изјава совјетске владе је пренета преко радија пре него што је званично добијена у Вашингтону.
Телевизија, сви федерални канали САД су прекинули емисије и пренели су хитну поруку. У њој је било речено:
– Пристајемо да одвеземо с Кубе она средства која сматрате офанзивним. Спремни смо да то остваримо и да се обавежемо на то пред ОУН. Ваши представници ће дати изјаву о томе да ће САД, узимајући у обзир узнемиреност и забринутост Совјетске државе, извести своја слична средства из Турске.
Сви медији су одмах објавили овај апел. Америчке новине су истог часа објавиле апел који је емитован преко Московског радија. Напетост је опала, криза је минула.
После Карипске кризе између Беле куће и Кремља је инсталирана директна телефонска линија. Уз помоћ такозваног „црвеног телефона“ Москва и Вашингтон могу брзо и оперативно да размењују шифроване поруке.
Александра Дибижева,
