А, може ли враћање Војске Србије на Косово и поштовање Резолуције 1244?

Велика Британија је иницирала израду нацрта резолуције Савета безбедности УН у вези догађаја у Сребреници, а којом би се предложило да 11. јул буде проглашен “даном сећања” и вероватно окарактерисан као геноцид. Садржај текста још није познат.

На питање да ли је то притисак на Србију, српски шеф дипломатије Ивица Дачић каже да прво треба видети шта у њој пише.

Амерички амбасадор у Србији Мајкл Кирби је саопштио да САД подржавају иницијативу Британије.

Предлог резолуције о Сребреници могао би следећег месеца да се нађе и на дневном реду Европског парламента.

Такође о предлог још једне сличне резолуције је предложен из Сарајева, а представници Републике Српске су једногласно саопштили да је таква резолуција неприхватљива за Републику Српску. 

Са друге стране имамо Резолуцију СБ УН 1244 којом се гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије, односно Србије, као и којом се гарантује враћање војске и полиције на Косово и Метохију.

Наравно, о поштовању Резолуције СБ УН 1244 за “пријатеље Србије”, ЕУ, САД, НАТО и остале нема никаквог говора.

Судбина “Косметског одреда” Војске Југославије

Пише: пуковник Горан Јевтовић

Генерал-потпуковник Момир Вукадиновић, који је, као и сви остали, противзаконито и, наизглед мимо било какве логике, пензионисан у септембру 2001.године, заслужује посебну пажњу. Не ради простог поређења поштованог генерала са осталима, јер би то било неумесно с моје стране и непотребно, већ због нечега потпуно другог, али стратешки важног. 

Генерал Момир Вукадиновић, у рату командант Београдског корпуса, током 2000. године је одабран и постављен на дужност команданта «3. Одреда специјалне намене ВЈ», који је колоквијално, врло брзо назван – Косметски одред. Јединица која је била одређена за повратак на КиМ према Војнотехничком споразуму из Куманова и у складу са Резолуцијом 1244.

Овде можете преузети Куманосвски споразум.

Овде можете преузети Резолуцију 1244

Био је то ванформацијски и вансеријски састав препотчињен 3.Армији, бројао је око хиљаду посебно одабраних професионалних припадника војске и полиције, са пратећим особљем, организован у четири механизоване чете и остале, мање мешовите јединице. Врхунски су били опремљени, наоружани, обучени и увежбани, и, изнад свега, ванредно мотивисани за извршење деликатног задатка.

3.Одред специјалне намене је располагао  следећом тежом борбеном и осталом техником: 

– 53 БВП-а (борбена возила пешадије М-80 и 80/А, оклопни транспортери на гусеницама), 

– 17 БПВ-а (борбена војно-полицијска возила, оклопни транспортери на точковима),

– 4 БРДМ-а (оклопна борбено-извиђачка возила на точковима),

– 19 специјалних возила,

– 108 неборбених возила.

Завршна смотра 3. Одреда специјалне намене – Косметског одреда, када је изведена и тактичка вежба са бојевим гађањем под називом «Повратак 2000», одржана је 1.септембра 2000.године на полигону код Пирота, и од тог тренутка је кренуо тајминг за повратак наведене јединице на КиМ. Догађају су поред највиших представника државних органа, Војске и МУП-а, присуствовали високи представници ОУН, војнодипломатски кор, а исти су забележиле све светске и домаће агенције и посленици медија, њих преко стотину акредитованих.

Смотра Одреда је изведена у времену када се, након снажне дипломатске активности наше државе,  очекивала дозвола СБ ОУН и званични позив Команде КФОР-а за упућивање састава у тамошњу мировну мисију.

Доказ томе је, што је 10-так дана након смотре и изведене вежбе, у Генералштаб ВЈ стигао телеграм команданта Мировне мисије на КиМ, у којем је стајало, између осталог – да се предузимају мере за прихват мировне јединице СР Југославије, али да још увек нису створени логистичко-технички услови за размештај људства и технике, као и друга питања у вези ангажовања, у ком смислу се предлаже да се упућивање Одреда одложи за децембар 2000.године…

Порука нам је била јасна – чекали су се резултати септембарских избора и већ тада припремљен сценарио петооктобарског преврата.

Време које је уследило јасно је показало зашто је одлагано упућивање наших снага и на који начин је то кључно питање, које ће пресудно утицати на даља збивања на КиМ, бити решено од стране тзв. међународне заједнице, односно НАТО-а.

Шта је значило, симболично, Вукадиновићево пензионисање, које је било, уједно, и понижавајуће деградирање? 

Обрачун, не само са генералом лично као командантом Одреда, већ и са том јединицом, која ће врло брзо бити и формално расформирана у склопу «реорганизације» војске. Нема команданта, нема ни јединице. То је изнад свега било и одрицање државног врха од саме идеје, односно обавезе да наше снаге вратимо на Косово и Метохију. Јер, након тог чина, дакле, након петог октобра, а особито после септембра 2001.године, нико више из државног врха није ни смео да помиње повратак.

Тим проблемом се искључиво бавила Војска (ГШ, 3.Армија и Приштински корпус) и притом мислим, пре свих на начелнике Генералштаба, генерал-пуковника Небојшу Павковића а затим, посебно, генерал-пуковника Бранка Кргу, и то приликом редовних сусрета са командантима КФОР-а, када су се постављала директна питања о времену повратка оружаних снага на КиМ. О томе су редовно састављани извештаји са предлозима мера и упућивани члановима ВСО.

Међутим, обезбеђено је да се тако важно питање потпуно медијски и на све друге начине игнорише, плански гура у заборав а затим и потпуно архивира.

Тај чин је недвосмислено представљао први корак у правцу одустајања од најаче полуге (а то је и време показало) којом би се испунила обавеза из резолуције, догађаји на терену преокренули, избеглим Србима и осталима са КиМ показала не само решеност да се покрајина сачува у саставу Србије, већ и да се омогући повратак на огњишта најмање десетинама хиљада људи. И то у првом таласу. Народ увек иде за војском, старо је правило.

Интерне процене органа и служби Војске Југославије, до којих се долазило путем неформалних анкета управо у избегличким центрима широм Србије и Црне Горе, апсолутно су потврдиле наведену претпоставку. Дакле, подстрек и за напаћени народ и за војску, пре свега на психолошком плану. И, све то је, скоро преко ноћи, нестало као мехур од сапунице.

Војска Југославије: Повратак 2000

Да ли би нам се догодио у тако претпостављеним условима, са Косметским одредом на терену, прво масакр 2004.године, а затим и проглашење независности «Косова» почетком 2008.године?

Сигуран сам и убеђен као професионалац, да до свега тога не би дошло. 

Уосталом, биле су разрађене све могуће варијанте. Од најмањих инцидената до оружаних сукоба ширих размера, које је Одред могао да решава, у зависности од интезитета, аутономно од више дана до више недеља. Међутим, биле су предвиђене и адекватне снаге у готовости за интервенцију, тежишно из Приштинског корпуса и 3.Армије, уколико би сарадња са КФОР-ом и предвиђена заштита изостале, односно, уколико би се ситуација на терену изокренула у супротном смеру. То је према међународним прописима уобичајена и легитимна процедура.

Напред наведено ваља тумачити у светлу чињеница које су биле веома видљиве и свима познате – у то време су се у саставу мировне мисије ОУН на КосМету налазиле и снаге оних земаља које нису биле чланице НАТО-а. Рецимо, бројчано јак и мотивисан контигент оружаних снага Русије, затим Украјине и других пријатељских држава. Свакако је да наше снаге не би биле усамљене и остављене на цедилу. А са њиме и српски народ.

И не би изигравали «глинене голубове», онако како ће од 2003. па надаље, неосновано и константно, а према налозима својих западних ментора, изјављивати тадашњи министар одбране, Борис Тадић. Уосталом, шта је ризичније и жалосније – то што би прекаљени професионални војници, сви од реда добровољци, «изигравали глинене голубове» јер им је то, у крајњем, у опису послова, или што је голоруки српски народ и припадници осталих заједница у том статусу непрекидно, ево, пуних 15 година? 

Можда је, управо због свега наведеног, подсећање на 1.септембар 2000.године када је постројен Косметски одред и када су нас делиле недеље а највише пар месеци од његовог упућивања, најоригиналније завршити једном необичном и крајње симболичном секвенцом, својеврсном поруком, коју и дан данас може да посведочи више од хиљаду учесника и гостију.

У склопу церемоније, начелник Генералштаба, генерал Павковић је свечано уручивао Војну заставу команданту Одреда, генералу Вукадиновићу и том приликом истакао: «…данас предајем Војну заставу 3.Одреду као најчаснији симбол наше отаџбине. Застава симболизује нашу слободу, државни суверенитет и недељивост наше територије. Она је уједно, највиши симбол војничке части и ваше оданости нашим националним интересима…» 

С обзиром да је падала киша, са небеса је, баш тада, тачно у том тренутку, и прецизно баш  према врху копља, запарала муња уз снажан одјек грома. 

Сви су је видели и на свој начин доживели (и преживели). Само једна, и ниједна више – муња и гром. Нико није био повређен. Остаје нам, да након толико година, поново размишљамо о тој недвосмиленој поруци и симболу, као правом одговору нашем властитом, умишљеном самопорицању и самозатирању.

Онако  како нам је у аманет оставио и пророчки поручио патријарх Павле – «Бог помаже ако има коме…»

Уосталом, још увек није касно да вратимо неки нови Косметски одред или одреде. Осим ако није укинута резолуција 1244, а да о томе нисам обавештен.

Кориштен материјал Фонда стратешке културе

Приредио Вања Савићевић

восток.рс