А од Вучића за Ускрс! Летећи Мајкл Џордан, Черчил, цврчак и мрав, Санскрит, Новак, Роки Балбоа и наравно “свезнајући Срби”

НОВАК је опет победио у Мајамију и то таман кад су сви помислили да је на сигурном путу да изгуби меч! Омогућио нам је, по ко зна који пут, велико славље.

А ја се сетим кошаркаша који је, у каријери, промашио више од 9.000 шутева. И изгубио скоро 300 утакмица. И чак 26 пута, последњим шутем, пробао да донесе победу свом тиму, и промашио.

Какав губитник, кажете ви, шта, уопште, размишљаш о њему, данас, када смо победили? Зато што се звао Мајкл Џордан. Летећи Мајкл. Највећи кошаркаш свих времена. Човек који је, после свега, најпре сабрао промашене шутеве и поразе.

И када су га питали, како је успео, прво је то навео. Колико пута је промашио, колико утакмица изгубио, колико пута је испустио победе. Другим речима, колико пута, и после чега, није одустао.

Страшно важна лекција.

Да је успех пут, а не циљ, и да, на том путу, мора и да се пада. Не сме само да се одустане.

По Черчилу, ићи од неуспеха до неуспеха, а не изгубити ентузијазам – то је пут успеха. Новак је то доказао. Србија то, данас, доказује.

Зато што смо веровали у њу, и када јој ништа није ишло.

Зато што смо трпели поразе, али нисмо одустајали.

И нисмо се плашили. Ни рада, ни тешких одлука.

А у Србији, вероватно најтежа одлука била је она да промовишемо рад, као услов и као начин. Да укинемо бајке и митове, да престанемо да лажемо и обећавамо, него да, отворено, кажемо – биће, ако сви радимо.

Тешка одлука, у Србији.

И навешћу само један пример.

Једна од критичарки (извињавам се што јој нисам запамтио име, много критичара је било, нисам успео све да похватам), после мог навођења Езопове басне о цврчку и мраву, написала је како је Лутер, својевремено, преводио Езопа и делио његове басне, поуке, својој пастви.

Тачан податак, и есенција наших проблема. Лутер је живео у Немачкој, у 16. веку, и имао пред собом широко, празно поље. Људе који су били прости и неписмени. И спремни да уче од почетка. Од Езопа и елементарних правила. Оних која су их, током векова, обликовала и начинила од њих вредне раднике.

А ми, данас, у Србији, Езопу, и раду, покушавамо да учимо оне који су убеђени да већ знају све. И да нема шта ко да им прича.

Ми, свакој науци, и сваком тешком раду, нађемо ману. Презиремо их, убеђени да бисмо само, само ако бисмо хтели, могли много више и боље.

Као у оној анегдоти о Милану Јовановићу Бродском, једном од најобразованијих Срба у 19. веку. Писац, преводилац, који је, као лекар, радио на Лојдовим бродовима и стигао до Кине и Индије.

Када је приман у Краљевску академију наука, држао је приступну беседу о индијској драми, са којом се упознао још током студија у Енглеској. И неке колеге, будуће, замериле му што прича о индијској драми, а не зна санскрит.

Како год, изађе Милан Јовановић на Кнез Михаилову после те расправе, и примети како људи окрећу главу од њега. Иде, чуди се, када из једног ћепенка чује два шегрта како се домунђавају:

– Ено га онај што не зна санскрит.

То је Србија којој смо рекли да мора да ради, и да учи. Свезнајућа земља, свезнајућих људи.

Тешка одлука, нарочито ако се зна да ни сам не знам санскрит.

Али, хвала Богу, знам да радим. И отпоран сам на “незнасанскрит” критике. И верујем да таквих, као што сам ја, у Србији има, као мрава. И нема везе што су ови санскрит критичари гласнији. Ми смо вреднији.

Не кријемо се, у сенци, не правимо митинге, у сенци, не одмарамо се и не причамо, у сенци.

Радимо, на отвореном, и верујемо, искључиво у тај наш рад.

Спремни смо да, радећи, паднемо, али и да одмах устанемо и наставимо да радимо.

И, нећу да се поредим, али верујем да смо, највећем делу Србије успели да приближимо ону филозофију која је направила једног Новака Ђоковића.

А он се, пре само пар недеља, у Филаделфији, сликао поред споменика Рокију Балбои, и написао, испод слике, чувену реченицу, која би, ако мене питате, требало да постане мото читаве Србије:

– Није важно колико јако можеш да удариш, већ колико јаких удараца можеш да примиш, и да наставиш даље.

То је Новака направило. Рад и неодустајање.

Неодустајање и рад, рад и рад.

И то је Србија данас.

То је “Београд на води”. То је “Ер Србија”. То је Железара. То је фабрика у Крупњу после 35 година. То је свака фабрика коју отворимо.

То ће бити и дан када ћемо вратити плате и пензије. Када почну да расту на здравим економским темељима.

Устајање после удараца.

И зар није, на крају, то и суштина највећег хришћанског празника, Ускрса. Устати, после свих удараца, распећа и мука.

Празника од којег ми, свезнајући Срби, треба толико тога да научимо.

А пре свега да верујемо, и да не одустајемо.

Да радимо, још више.

Зато, срећан вам управо такав Ускрс.

Христос Воскресе!

Ваистину!

Александар Вучић, Новости