Адолф Хитлер: најмрачнија тајна британске дипломатије

Поштовани господине Стариков, Ваша књига „Ко је приморао Хитлера да нападне Стаљина“ отвара нова историјска питања и доводи у сумњу званичну историографску оцену Другог светског рата. За почетак Вас молимо да прокоментаришете Вашу тезу да је Немачка била неспремна за Други светски рат и да то илуструјете подацима, које молимо да мало шире образложите: да је после три недеље напада на Пољску, Немачкој почело да понестаје авио-бомби, а после шест недеља кампање у Француској, немачкој армији је почела да понестаје муниција.

– Како би се водио светски рат, треба схватати две сасвим очите ствари. Као прво – за њега се треба спремати, и то темељно спремати, пошто ће тај рат дуго трајати. Ипак је то СВЕТСКИ рат. И друго, што треба схватати – да бисте у том рату победили, морате потући оне који су у тренутку његовог почетка најјача велесила. Таквих чак може бити и неколико. Замислимо да је 1970. године нека земља усхтела да освоји читав свет. Очигледно би морала да потуче две велесиле: СССР и САД. Данас – једну, САД. Скупа са чанколизима и савезницима. А сада се упитајмо која земља је била најјача 1939. године? После пораза Немачке и уништења Русије током Првог светског рата, најјача велесила била је Велика Британија, чија савезница је била нешто мање моћна Француска. Значи, планирајући СВЕТСКИ РАТ, Хитлер је морао да планира рат са тим земљама. А шта је у стварности? Наредбу за припрему рата против Пољске издао је… априла 1939. године, то јест четири месеца пре почетка рата. А шта је са плановима ратовања са Енглезима и Французима? Немачка их 1. септембра 1939. године уопште није имала. Признаћете, чудан је то агресор који чак нема ни планове за рат. На питање да ли је Хитлер био будала, одговор је негативан. Не, није био. Просто није намеравао да ратује са Енглеском, није хтео да ратује са Морем. Хитлер је маштао да и сâм постане део цивилизације Мора. Отуд и планови изградње бродова Трећег рајха. Да је Хитлер желео да освоји читав свет, то јест да уништи хегемонију Енглеске у свету, били би му потребни бродови, бродови, и опет бродови. А без моћне морнарице започињати борбу са Лондоном за предњачење у свету глупо је и безизгледно. Потребни су не само „полупоморски“ савезници попут Италије и Јапана, потребна је и сопствена морнарица. Гледамо програм изградње бродова који је одобрио Адолф Хитлер. Адмирал Редер, командант немачке морнарице, понудио је фиреру на избор два плана развоја немачке морнарице:

– први је претпостављао убрзану изградњу подморница у најкраћем року;

– други, познат као план „Z“, био је предвиђен за дужи рок, пошто је образлаган тиме „да у наредних десет година рат неће започети“. Према том плану, требало је изградити читаво мноштво великих бродова. Хитлер је управо њега изабрао. И премда је план био предвиђен за десет година (до 1948. године), затражио је да се оствари током шест година. Значи, судећи по изабраном плану развоја морнарице, фирер чак ни теоретски није требало да ратује са Енглеском пре 1944–1945. године. При томе је Хитлер практично забранио да се граде подморнице, јефтин и делотворан начин да се „изједначе изгледи“ са Британијом. И после тога нам кажу како је он одлучио да „освоји читав свет“ и започео остваривање своје жеље 1939. године. А однос снага на мору био је према стању на дан 1. септембра 1939. године:носачи авиона: Енглеска – 7, Француска – 1, Немачка – 0; тешке крстарице: Енглеска – 15, Француска – 7, Немачка – 2; лаке крстарице:Енглеска – 49, Француска – 12, Немачка – 6; ескадрени разарачи: Енглеска – 183, Француска – 59, Немачка – 22; разарачи: Енглеска – 0, Француска – 12, Немачка – 20; подморнице: Енглеска – 65, Француска – 78, Немачка – 57; торпедни чамци: Енглеска – 27, Француска – 9, Немачка – 20;монитори: Енглеска – 3, Француска – 0, Немачка – 0.

Стање у погледу подморница било је још жалосније него што бројке показују. Велики адмирал Редер извештавао је Хитлера да је за рат са Енглеском потребно 300 подморница. Али када су Енглеска и Француска објавиле Немачкој рат 3. септембра 1939. године, Немци су имали свега 57 подморница, од чега 23 у стању борбене способности. То јест, ионако их је било трипут мање него код савезника, а оних у стању борбене способности – читавих пет пута мање. Намеће се једноставан закључак – Хитлер није намеравао да освоји читав свет, није се спремао за светски рат, зато што није стварао снагу способну да одузме свет онима којима је припадао. Хитлер је намеравао да живи са Енглезима у миру, а да ратује са Русијом. Управо зато је његова припрема за рат била вапијуће лоша, и Вермахт је потрошио залихе муниције после двадесет дана борбе, још у Пољској. А војничку опрему и муницију за рат са Русима дале би му Енглеска и Француска.

Но, такође, ваздушна кампања Луфтвафеа (немачког ваздухопловства) на Енглеску је била са војног аспекта крајње чудна. Осим бомбардовања Лондона, које је пробудило отпор и вољу британског становништва, колико знамо, Луфтвафе није, као у другим земљама, приступио системском уништавању аеродрома, лука, војноиндустријских капацитета, индустријске и саобраћајне инфраструктуре. Да ли је овај закључак исправан, и како га Ви коментаришете?

– Хитлера су на власт довели Енглези ради рата са Русијом – СССР. Када је одлучио да започне своју игру, склопивши Споразум о ненападању са СССР, Енглеска и Француска су почеле да га на све могуће начине подстрекавају на рат са Стаљином, како би га вратиле првобитном сценарију. Хитлер је, са своје стране, пошто је до ногу потукао Француску, покушавао да „уразуми“ Лондон и заврши рат. Неколико пута је нудио мир Западу, али су Енглези увек одбијали. Бомбардовање Енглеске у лето 1940. године вршено је са половином, чак четвртином снаге. То је била некаква „принуда на мир“ а не удар на инфраструктуру у циљу уништавања и лишавања руководства. И колико су ти немачки напади били разорни и страшни? Према званичним подацима, у Лондону је током „Битке за Енглеску“ погинуло 842 и рањено 2.347 лица. У најпознатијем немачком ваздушном нападу на енглески град Ковентри 14. новембра 1940. године погинуло је 568 лица. Свакако, сваки погинули је за жаљење, али видимо да те бројке, у поређењу са бројем жртава бомбардовања у Русији, Србији и Немачкој, уопште не изгледају упечатљиво. Енглеска је током читавог Другог светског рата изгубила 388.000 људи, од чега 62.000 цивила. То значи да у жртве немачких бомбардовања током читавог Другог светског рата можемо убројати свега 62.000 Британаца. Да ли је то много или мало? Све постаје јасније у поређењу. Француска под немачком окупацијом није за савезничку авијацију представљала циљ број један. Зато је тамо од енглеског и америчког бомбардовања за четири године (од лета 1940. до лета 1944. године) погинуло 30.000 људи. Али када је дошло до искрцавања у Нормандији, авијација Британије и САД почела је да неупоредиво чешће бомбама равна француске градове и села ради уништавања немачке војске. Услед тога је током три летња месеца 1944. године, током којих су Немци избачени из Француске, од бомби својих ослободилаца погинуло још 20.000 Француза (а укупно – 50.000). Само у Стаљинграду је током једног страшног дана 23. августа 1942. године погинуло око 50.000 цивила. А губици немачких цивила услед бомбардовања и дан-данас су тајна иза седам печата. Укупан број нико не наводи. Зато што је ужасавајући. Да је у Другом светском рату победила Немачка, Черчилу, Рузвелту и савезничким руководиоцима авијације било би зајемчено место на оптуженичкој клупи и смртна пресуда за стотине хиљада жртава. Али историју пишу победници. Зато су у Нирнбергу судили другим злочинцима, за друге злочине, а они који су уништавали немачке градове, скупа са свим њиховим житељима, отишли су у пензију. Само у Дрездену је током два дана бомбардовања погинуло око 150.000 цивила.

Централно али суштинско питање које Ви постављате у својој књизи је – зашто је Немачка напала Совјетски Савез, када то није било у њеном интересу. Ви чак као илустрацију наводите изјаву Хитлера Герману Раушнингу, која је нама била потпуно непозната, а у којој је Хитлер, на питање шта ће бити у случају војног савеза Енглеске, Француске и Русије, одговорио: „Тада ће мени, просто, доћи крај“. Зашто је, упркос томе, Хитлер напао Совјетски Савез?

– Енглеска није хтела мировне преговоре. Хладнокрвно је бомбардовала немачке градове. Показивала је одлучност да се бори до краја. Са њом се могло ратовати, чак је и победити, али је Адолф Хитлер, претресајући те могућности, себи постављао два питања. По коју цену ће бити постигнута та победа? И оно најважније – зашто? Немачкој је предстојала тешка борба без видљивог краја, а на Истоку је СССР, макар и тренутно лојалан, спокојно решавао своје стратешке задатке. Одмах пошто је Хитлер до ногу потукао Француску, Стаљин је решио проблем Прибалтика: Летонија, Литванија и Естонија ушле су у састав СССР. Исто тако враћена је и Бесарабија коју је заузела Румунија. Совјетском Савезу је сасвим одговарао рат на Западу, рат Хитлера, кога су створили Англоамериканци, са својим бившим газдама. Али, да ли је такав обрт догађаја одговарао самом Адолфу Хитлеру? Читавог живота жудео је да уништи комунизам и уђе у савез са Англосаксонцима, а уместо тога све се дешавало обрнуто.

И тада је 10. маја 1941. године у Велику Британију, тобоже на сопствену иницијативу, одлетео Хитлеров најближи саборац Рудолф Хес1. То је био очајнички покушај да се склопи мир између Немачке и Енглеске. Заправо тај Хесов циљ није никаква тајна: „Он (Хес – Н.С.) је знао и схватао Хитлеров унутрашњи свет – његову мржњу према Совјетској Русији, његову страствену жељу да уништи бољшевизам, његово одушевљење Енглеском и искрену жељу да живи у пријатељству са Британском империјом…“2.

До напада на СССР преостало је нешто више од месец дана. Хитлер је морао да одлучи хоће ли „Барбаросу“ да спроводи или не. И тај удар није био унапред одлучен. Све до Хесовог лета није била донета никаква коначна одлука о нападу на нашу земљу: „Наредба о удару на СССР у складу са планом Барбароса појавила се тек 10. јуна“3. Адолф Хитлер никад не би започео рат на два фронта. Зашто је ипак започео? Зато што је у тренутку удара на СССР био убеђен како никаквог другог фронта нема нити ће бити! То је и представљало исход Хесовог лета.

Важно је схватити како у читавом загонетном случају са летом фиреровог заменика у Енглеску тајну не представља Хитлеров предлог, већ британски одговор на њега!

Енглези су зајемчили своју неутралност, благонаклону за Хитлера, у његовом будућем рату са СССР. Као и склапање за Немачку дугоочекиваног мира пошто Русија буде до ногу потучена…

„Немачки фашисти су у ствари зато и послали у Енглеску познатог Хеса како би убедио енглеске политичаре да се придруже свеопштем походу против СССР. Али су се Немци жестоко прерачунали. Без обзира на Хесове напоре, Велика Британија и САД су се /…/обрнуто, обреле у истом табору са СССР против хитлеровске Немачке“4, рекао је Стаљин у Москви, опседнутој од стране фашиста. То и јесте одговор. Како је у таквим приликама Адолф Хитлер могао да се прерачуна? Јер, да је енглеска влада категорички одбацила фирерове предлоге и недвосмислено одбила да са њим преговара, чему се шеф Немачке могао надати, отпочињући рат на Истоку? Откуд би Хитлер могао да сматра како ће се Лондон „придружити“ свеопштем походу на СССР, да је имао енглеско одбијање? Чисто је безумље нападати на Совјетски Савез у околностима када Енглеска не жели мир. Али зато, ако Енглези јемче своје немешање у сукоб, обећавају макар и то да ће мирно седети на свом Острву, ако не и да ратују заједно са нацистима против Руса, онда је то – излаз из ћорсокака! Само треба Русију потући до ногу и мир са Енглеском биће склопљен.

Да бисмо нашим читаоцима илустровали нелогичност напада на Совјетски Савез, молимо Вас да нам нешто више кажете о томе, о чему иначе у књизи пишете, да је Совјетски Савез био поуздан трговински и економски партнер Немачкој, да јој је испоручивао нафту, пшеницу и друге стратегијске сировине и материјале који су били од виталне важности за немачку војску и привреду – све оне материјале за којима се, након напада на СССР у Немачкој све више осећао дефицит.

– СССР није био савезник Немачке. СССР је био трговински партнер Немачке. При томе је трговао и са Енглеском и Француском. Енглези су све своје ратове водили по истом начелу: блокирали би морнарицом обалу, гушећи противничку земљу блокадом. Копнена трговина са СССР омогућавала је Немачкој да избегне гушење блокадом. Немци су преко територије СССР могли да превозе важну робу за своју привреду, купујући је по читавом свету. Све то одједанпут је завршено 22. јуна 1941. године. Уместо трговинског партнера Немачка је добила смртног непријатеља, сопственим рукама створивши савезника Енглезима.

Кључно питање је – ко је финансирао немачку ратну машинерију у њеном походу на исток, ко је обезбеђивао кредите за оружје и муницију, и са којим циљем? Ако је неко финансирао, преко кога су ишли ти финансијски трансфери? Каква је улога Швајцарске и њених банака у томе?

– Нико не зна тачан износ новца уложеног у обнову Немачке. Разне процене говоре о приближно 28–30 милијарди долара до 1930. године5. Занимљиво је да укупне ратне репарације Немачке за исто раздбље износе нешто више од 10 милијарди марака6. И такве прилике су настале управо онда када су Немачку почели да сматрају потенцијалним кандидатом за ново сатирање Русије. У Немачку привреду су упумпавали знатно више средстава него што су узимали. Наравно, таква сразмера доприносила је обнови индустријске производње у Немачкој, која је већ 1927. достигла предратну. Упумпавање средстава вршено је у складу са двама плановима: Јунговим и Давесовим. Њихово деловање приведено је крају 1932. године, а Немачка је фактички ослобођена плаћања репарација, премда је исплатила тек незнатан део. Зашто? Зато што ће у јануару 1933. године канцелар постати Адолф Хитлер, коме предстоји да изведе економско чудо. А за то му је потребан новац.

Ево само неколико бројки које показују какве врсте задатак је стајао пред Хитлером када је дошао на власт. Буџетски трошкови за наоружање порасли су од 1933. до 1939. године готово десет пута (са 1,9 милијарди марака на 18,41 милијарди марака). Пораст удела у буџету је ништа мање упечатљив: са 24 на 58%7. Ради поређења, главна светска „опасност“ која је тобоже намеравала да освоји читав свет, комунистички СССР, трошио је 1934. године на војне потребе 9% свог буџета, Француска – 8,1%, Јапан – 8%, Енглеска (која је као и увек намеравала да ратује туђим рукама) – 3%8.

Као што нам је из историје познато, Адолф Хитлер је свој задатак обавио. У невероватно кратком року – током свега шест година колико је био на власти − успело му је да изгради војну машинерију невероватне моћи. То историчари зову нацистичким економским чудом. Ватрено се расправља: да ли је неоспоран раст немачке привреде у Хитлерово доба био реалан или је пре подсећао на економску пирамиду када најбољи излаз из ћорсокака постаје рат. Ма колико чудно изгледало – ниједна страна те апстрактне расправе није у праву. Раст и опадање немачке привреде уопште није одређиван унутрашњим разлозима. Успехе нациста финансирао је и организовао читав тадашњи „цивилизовани свет“, како земље Запада воле да називају њихови поклоници у нашој земљи. Зато Хитлер није одређивао ни рокове престанка раста или наставка развоја немачке индустрије. Јер, очито је да Немачка без помоћи са стране није могла дуго подносити папрене трошкове наоружања. Према томе, постојала су само два излаза: или уливање нових средстава са стране у немачку привреду, тј. њено даље спонзорисање, или отпочињање рата са Русијом, због чега су Хитлера и одгајали. Господари света – Англосаксонци − нимало не воле да улудо троше новац. За њих је чисто економски (чак не политички!) био уноснији брзи почетак војног сукоба. Што пре почне, тим ће мање новца морати да уливају у бездано ждрело хитлеровске војне машинерије. Зато би почетак рата 1938. године био бољи него 1939. године, а 1939. бољи него 1940.

Сви смо ми одрасли људи и схватамо да никаква чуда у привреди не постоје. Тако и невероватни Хитлерови успеси на светској позорници нису били условљени његовим генијалним талентима као дипломате или државника, већ тиме што су Енглеска, САД и Француска унапред са њим договориле препуштање својих позиција.

Једно од питања које Ви постављате је зашто су немачки авиони имали енглеске моторе. Како је то могуће?

– Реално је Луфтвафе 1936. имао двокрилац Не 51. То није ништа друго до „пољопривредни авион“. Чак је коришћен у почетној фази Другог светског рата, премда се још у Шпанији показао као безнадежно застарео у поређењу са совјетским ловцима којима су били наоружани републиканци9. Али за немачко ратно ваздухопловство 1936. године Не 51 уопште није био старудија, већ нешто сасвим ново. Историја тог авиона почиње тек 1931. обраћањем Министарства саобраћаја Немачке, по поруџбини Рајхсвера, фирми „Хенкел“ са молбом да развију двокрилац једносед10. Први лет огледног узорка изведен је новембра 1932. године, да би серијска пеоизводња тог авиона започела тек у пролеће 1934. године. Али пошто Хитлер још није био огласио стварање Луфтвафеа, имали су цивилне ознаке и регистрацију. И две године касније Хитлер ће са тим најновијим „пољопривредним авионима“ престрашити читаву Европу?

Они немачки авиони које смо навикли да видимо на сличицама и у филмовима, стићи ће у немачку војску кудикамо касније од оног времена када је Запад почео да их се „боји“. Идемо редом. Најмасовнији и најпознатији немачки ловац Другог светског рата био је Месершмит Бф109. Израда његових прототипа почела је тек крајем 1934. године, а огледни узорак „месера“ извео јепрви лет 28. маја 1935. године11. Страховити борбени авион, засад у једном примерку, имао је енглески мотор „Ролс-Ројс“, „Кестрел V“. Зашто енглески, упитаћете? Једноставно зато што немачки мотори исте врсте још нису били готови. Те су британски „другови“ помагали. Јер, Енглеска је у то време била главни светски извозник оружја и војних материјала…

И није само један огледни узорак имао британски мотор. Сви серијски Месершмитови у почетку су имали те моторе, све док немачка индустрија није произвела довољан број сопствених: „Од 28 врста немачких војних авиона 1935. године њих 11 имало је енглеске и америчке моторе, које су испоручивале фирме ’Ролс-Ројс’, ’Армстронг-Сидли’, ’Прет-Витни’ и др.“12.

Успешна летачка испитивања учинила су ловац Вилија Месершмита фаворитом. Међутим, немачки пилоти су Бф 109испрва дочекали са неповерењем. Зашто? Зато што су навикли на отворене кабине својих „пољопривредних авиона“, а у том ловцу се пилотска кабина херметички затварала! Али нама нису важни страхови немачких пилота, него датуми масовног приспећа ловаца у летачке јединице, у оно време када су их се „бојали“ шефови Енглеске и Француске. Статистика производње тих авиона, нажалост, не пружа основ за такве страхове: 1936. године – два огледна узорка, 1937. године – 54 комада.

Пре неколико година, поводом годишњице споразума између Рибентропа и Молотова, западна штампа је веома негативно историјски оценила тај договор. Да ли су само споразум Рибентроп–Молотов, или и други историјски споразуми Немаца и Руса предмет критике англосаксонских историчара, али и политичара?

– Споразум о ненападању СССР-а са Немачком сасвим је побркао карте Енглеској, која је намеравала да нахушка Хитлера на СССР. Уместо тога, Немачка се са Русијом споразумела. Отуд и мржња према том документу, у коме се ради само о једној ствари: две земље неће међусобно ратовати. То је све. Ничег више тамо нема. А оригинале наводно потписаних тајних протокола нико НИКАДА није видео. Постоје некакве фотокопије. Лично сам уверен да су то кривотворине, сачињене у време владавине издајника Горбачова.

Такође, шокантна је и Ваша тврдња о мисији Рудолфа Хеса. Зашто је Рудолф Хес искочио падобраном у Енглеској? Да ли је то био индивидуални акт „болесног човека“ или је он предао личну поруку Хитлера Черчилу, и како објаснити његово самоубиство у позним годинама?

– Занимљива чињеница: одмах после Хесовог лета 10. маја 1941. године, већ сутрадан, моћни напади немачке авијације на Енглеску изнебуха су сасвим престали, и обновљени су тек јануара 1943. године. Сада о судбини самог Хеса. Он је 17. августа 1987. године, као последњи живи руководилац Трећег рајха, напустио овај свет. Рудолф Хес је у тренутку смрти у затвору Шпандау имао готово 93 године. У затвору је одлежао већ 46 година. Сви они који су заједно са њим по пресуди Нирнбершког трибунала доспели у затвор, већ одавно су га напустили. Он је од 1966. године био једини сужањ затвора Шпандау. Одлежавши 8 година од 15, под изговором слабог здравља, на слободу је изашао дипломата Константин фон Нејрат. Затвор су напустили адмирал Дениц и шеф „Хитлерјугенда“ Балдур фон Ширах, одлежавши својих 20 година. А Рудолф Хес је и даље остајао тамо. Зашто? Зато што је осуђен на доживотни затвор, рећи ће читалац. И… погрешиће. Иста таква доживотна пресуда није била сметња за ослобођење адмирала Редера после свега 10 година, и министра привреде Трећег рајха Валтера Функа, који је одлежао 12. Они су пуштени на слободу зато што нису поседовали тако страшну тајну као Хес. Јер је само он знао шта су Енглези обећали Хитлеру, и зашто им је Хитлер поверовао…

А и Хесова смрт била је врло загонетна. Деведесетогодишњи оронули старац покушао је да се током шетње убије и обесио се, омотавши електрични кабл око врата. Хесови чувари покушали су да му дају вештачко дисање, и то толико усрдно да су му сломили грудни кош и ребра13. Покојников син је, не верујући званичном извештају енглеских стручњака за судску медицину из британске болнице у коју је тело допремљено, наложио поновну обдукцију. И треба рећи да је имао озбиљне разлоге за то. Хес се увек налазио под надзором, а на дан смрти чувар га је напустио буквално на неколико минута. „За то време оронулом старцу је успело да напише опроштајно писмо, привеже продужни кабл за прозорску резу, провуче главу кроз омчу и затегне је – пошто је на врату остао водораван траг – и да падне или се баци на земљу?“14

Током поновне обдукције коју су извршили немачки лекари, на врату леша откривен је други траг од кабла. Испало је да је деведесетогодишњем старцу успело да се „обеси“ − двапут. Трагови на врату и повреде унутрашњих органа врата недвосмислено су сведочили да је Хес задављен. А претходно су га отпозади ударили по глави, услед чега се појавио хематом на потиљку, чудан и необјашњив у случају самоубиства…15

Зашто су морали да убијају старца, и ко је то убиство извршио? Хесов син Волф Ридигер ни тренутак није посумњао у то да су његовог оца убили Енглези.16 Страшна тајна британске дипломатије, која је Хитлера загрејала за напад на СССР, није смела да се открије. А непосредни узрок убиства постала је необуздана брбљивост Михаила Сергејевића Горбачова. Тај нестручан политичар потписао је смртну пресуду не само сопственој држави, него и вајкадашњем нацисти. Ствар је о томе што су се већ поодавно чули гласови који позивају на Хесово пуштање из затвора. Главни противник тога увек је био СССР, чији став је био врло једноставан – нацистима није место на слободи. Знајући да Совјетски Савез неће дати сагласност за Хесов излазак из затвора, Велика Британија је могла да изиграва доброг иследника и увек изјављује како није против његовог ослобађања. И, ево, почела је „Перестројка“, „Ново мишљење“, и Михаил Сергејевић, ништа не схватајући у историји и политици, изјављује својим западним пријатељима како је спреман да им учини нешто пријатно и слаже се са Хесовим пуштањем. То је за Горбачова био гест добре воље, још један потез за портрет „социјализма са људским лицем“, а Лондону је та изјава задала мноштво непријатних брига. Пошто није преостао никакав повод за даље остајање опасног старца у затвору, Енглези су били принуђени да цурење информације спрече убијањем њеног носиоца.

Сви материјални докази узрока смрти Рудолфа Хеса − кућица у врту, кабл и намештај, чак и сам затвор Шпандау − уништени су одмах после његове смрти. Британска влада је одредила да списи у Хесовом предмету остану поверљиви до 2017. године. Али зашто? Шта би то могло да се крије у записницима његових саслушања? Шта то има Велика Британија да крије, ако је, како нас уверавају, одлучно одбила да преговара са нацистима? Обрнуто, те списе требало би качити на сваки стуб, штампати у свим новинама. Јер то је доказ прогресивности и демократичности Магловитог Албиона. Какав велелепан повод за пропаганду: ми, Енглези, категорички смо одбацили све предлоге крвавог Адолфа Хитлера! А уместо тога најстрожа поверљивост. Нелогично? Не, логично. Зато што ОДБИЈАЊА није било, већ је била САГЛАСНОСТ.

Са руског превела:Сава Росић