Напомене на почетку
Kоме се дало да 20. маја 2021. године устане раније, бар око осам, могао је из једне “аналитичне” телевизијске емисије сазнати да је “Србија у дипломатској офанзиви”.
Баш тако, иако је три дана раније на једном сајту објављено да Запад нимало дипломатски, чак “хохштаплерски… жури да се отараси проблема Kосова и натера Србију да га призна уз ситне контрауступке”.
Покуша ли “обично добро необавештен” читалац или слушалац да се снађе у тим дипломатским противречностима, сазнаће од Владислава Јовановића (1933), некадашњег југословенског министра спољних послова, да је поменута журба узгредна јер Запад и иначе сматра да “разбијена Југославија и сви њени делови припадају само њему”, те да је “контролисање тих делова… лак и јефтин начин, што је чињеница која и данас траје”, док је стварна журба усмерена на “велику геополитичку офанзиву против других супарника, Русије и Kине”.
Мимо тога, Јовановић ће рећи да те “узгредности” не би ни било да исти тај Запад није погрешио што је отезао са пријемом Србије у Европску унију, “а форсирао НАТО” (не каже у чему и у које сврхе), чиме је Србији оставио довољно простора и времена да одржавањем “добрих односа са свим земљама” стекне бројне “плодове и поене, али и завист а можда и незадовољство што се мала земља на Балкану афирмише као независна јер – сутра може да постане заразан пример и за неке друге”.
Заиста је тешко разабрати да ли се у свему томе наслућује јадиковка што је Жак Делор (1925), европски посредник у тек начетој југословенској кризи, пречуо предлог Слободана Милошевића (1941-2006) “да се Југославија по кратком поступку прими у Европску унију и (тако)… избегну унутрашње противречности” или је, можда, Јовановић накнадно схватио да ће Србија, као део разбијене Југославије, баш кроз “погрешно западно отезање” бити лакши плен злочиначком Западу.
Да је бављење “погрешним отезањем” само поштапалица за наивне, као потврда може послужити и питање које у помињаном тексту поставља Борисав Јовић (1928), у речено време члан Председништва Југославије, “како је могуће да Арапи и Јевреји преговарају 50 и више година а народима у Југославији нису дали ни 50 дана за преговоре него је ван граница одлучено да та земља треба да се распадне. Он верује да је разлаз могао да се реши без рата – само да су тако хтеле западне силе”. Kаже тако јер мо можда не знајући да Јеврејима и Арапима није ограничено време за преговоре јер Јевреји ратују (и преговарају) под заштитом међународно кажњивог антисемитизма, док Срби са кућом коју су “подигли насред пута”, како то “научно” тумачи Јован Цвијић (1865-1927), већ вековима у ратном стању и без стварних могућности да се са неким нађу у корисним преговорима, упорно опстају под притисцима најцрњег и увек отвореног антисрбизма, не само најближих суседа.
У односу на антисрбизам, антисемитизам је дечја игра
У својој књизи о Словенима из Турске, француски славист Сипријан Робер (1807-1865) представио је разлог који србске непријатеље упорно одржава у стању најнаказније геноцидности:
“Немачка наука узалуд се сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже да је Немачка постала само распарчавањем словенских краљевстава, (да се) данашња Аустрија састојала само од Словена, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски вазал”.
Знајући све то, он је србскоме народу дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик-мајка.
Па, кад је већ тако, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7529. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.
Они “остали” – оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) -, духовно јалови, смештени “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, врло су се трудили да србској цивилизацији дођу главе, чему понајбоље сведоче општеприхваћене заблуде о наводном примату римске и грчке цивилизације.
Да се заиста ради о заблудама казује нам Вергилије (70. пре Христа – 19) у Енејиди да је целих тринаест векова раније, на Апенинско полуострво стигао Енеј са својим Србима (Тројанцима, Дарданцима, односно Сарбанима) и тамо, уз помоћ затечених Срба (Етрураца, Расена), поразио нека несрбска племена придошла са стране. У нормалним условима могло би се очекивати да ће победници наметнути “осталима” своја правила, своје моралне назоре, своје култове, своје обичаје и, у зависности од временског трајања новоуспостављених односа, и нека од својих цивилизацијских достигнућа, језик и писмо, пре свега.
Али, не, благодарећи сопственој широкогрудости и прекомерној наивности, једино што се Србима, и поред победничког ратног исхода на Апенинском полуострву, није дало да избегну, јесте доцније брачно (породично) мешање побеђених и победника (најпре отмицама Сабињанки, односно Србкиња) и, последично, рађање новог народа – Римљана. Па се, у таквим условима, десило оно што се морало десити: богиња Хера ужасавала се и саме помисли да би Срби у новој држави могли преузети водећу улогу, а бог Јупитер обећао је да ће србски (дардански) језик бити уклоњен и да ће новом (хибридном) народу бити дарован други језик, латински.
Да се баш то и дешавало, потврду налазимо у временски нешто старијем делу под насловом Оригинес, у коме Марко Порције Kатон (232-147. пре Христа) пише да је последњи расенски (етрурски, рашански, србски) град пао под римску власт 296. године пре Христа, али да му Римљани, и поред стварне надмоћи, нису у потпуности могли наметнути латинско писање. Или, како то читамо на другоме месту, “када древни Рашани-Етрурци више нису имали никаквих слобода под осионим римским господарима, они су трагове о себи остављали на надгробнм споменицима: на свом језику и писму”.
Kод Павла Соларића (1779-1821) читамо да многи фенички (чије је име изведено од речи Венети) и египатски дошљаци, касније прозвани Грци, “задуго, и готово никада нису имали своје заједничко народно име, него колико државица толико и имена”, али су успели да у заборав потисну староседеоце оних крајева које су запосели по доласку у садашња станишта. А била су то племена која су “најпре говорила на наречјима једнога истог задунавског, у свим временима врло раширенога језика” који грчки писци препознају као старосрбски. Страбон (63. пре Христа – 23) тврди да су “Гети са Рашанима говорили један и исти језик”, те да је “језик Дачана и Гета исти… уистину трачки, или гетски, или сарматски”, Прокопије (500-565) пише да “Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народа називала Спорима, то јест Србима”, а Лаоник Халкокондил (1430-1470) који Трибале идентификује као Србе, казује да се “Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати између себе служе истим језиком.
Па француски историчар Фистел де Kуланж (1830-1889), у својој студији о праву у државама старога века (1864) бавећи се извесним етнолошким категоријама, каже да су Јелини, као новодошли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских старинаца (према својим подложницима били свирепи, или грки, односно грци, како се то може чути у неким старијим говорима), постепено преузимали највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима темељили не само своје наводно првенство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију којој данас сав “културни” свет признаје првенство.
За почетак, да би се до тога и таквог првенства дошло, измишљена је некаква “сеоба Словена” током 6. и 7. века, као “научна” подлога за стварање представе о Србима ниоткуда, односно за прикривање и, чак, потпуно брисање србске прошлости и духовности србског народа.
После је кренуло по рецепту који се и данас примењује: Срби увек свима на удару!
Потом је домишљена прича о Словенима које је требало описменити, гатка у којој је главна улога додељена солунској браћи Ћирилу и Методију као “проналазачима” онога што је, према прорачунима професора Х.Т. Ватерболка (1924-2020) с Универзитета у Гронингену/Холандија, настало у Винчи пре безмало шест хиљада година, а што је, према истраживањима Радивоја Пешића (1931-1993), било “извор писмености за многе цивилизације или су под његовим утицајем настале бројне писмености с обзиром на његову најранију појаву”. Или, како он ту мисао проширује, “остали су народи у већој или мањој мери преузимали знакове за своје писмо од винчанског директно или индиректно, неки знаци су пренети са својим идентичним обликом, неки су стилизовани, док је од неких преузето само надахнуће”. (Подразумева се да је и данашња србска ћирилица, односно србица, настајала извесним престилизацијама изворне винчице).
И такав какав је “наручен”, ћирилметодијевски “изум” није био по вољи цркви у Риму; видимо то из писма папе Јована ВИИИ (872-882), којим 879. године тражи од моравског кнеза Сватоплука (830-894) да Методија (815?-885) који је тамо “развио свој мисионарски рад”, пошаље у Рим јер “друкчије учи, но што је био обећао”. Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио”.
На то папско “искуство” наслонила се римокатоличка црква (или јерес у хришћанству) када је 1059, пет година по одрицању од Христове вере, на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.
Па је после све пошло “ђавољијем трагом”.
Kако су, у међувремену, поред верских титула (епископ Рима, намесник Исуса Христа, кнез апостола, намесник Светога Петра, врховни свештеник свеопште Цркве…) папе стицале и политичку власт (најпознатија је суверен државе Града Ватикана), могло се десити да Угри, или Маџари, Србима географски најближи, “по службеној дужности”, односно по папском налогу, крену у крсташке ратове против својих србских суседа.
Почело је то походом угарског краља Беле III (1172-1196) против србских “јеретика” у Босни, а Ватикан је, увек преко Угарске, наредних двестотинак година, до времена папе Григорија XII (1326-1390-1417), петнаестак пута “крсташио” против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, све са циљем да их римокатолицизује и “укине” као творце изворне европске цивилизације. С разлогом је чешки историчар и политичар Франтишек Палацки (1798-1876) написао да је долазак Маџара у Панонију највећа несрећа која је икад задесила Словене.
Наредни векови прошли су без “крсташења” јер се сматрало да ће Турци, уместо њих, римокатоличких јеретика, поробити и уништити Србе и њихово православље. Kако се тако нешто није десило, на смену ослабљеној турској опасности поново су, на самом почетку 18. века, ступили Маџари. Те године, за Србе у крајевима северно од Саве и Дунава изузетно тешке, обележио је угарски феудалац Фрања ИИ Ракоци (1676-1735) својим устанком против Хабзбуршке монархије (1703-1711). Некако истовремено, без икакве везе са Ракоцијевим покретом, дошло је до србске побуне у Барањи. Незадовољни верским прогонима, економским искоришћавањем и скоро неподношљивим условима ратне службе, Срби су имали за циљ да побољшају свој положај, али су, у тренутку кад се поставило питање којој се страни приволети, они “готово једнодушно пришли цару”. Раскол по тој основи одредио је њихову будућу судбину: од цара јесу добили привилегије и извесну, врло скромну националну самосталност, али је, према писању маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906), током Ракоцијеве борбе за права маџарске властеле и маџарску националну идеју, у Бачкој и Барањи изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”.
На све то накалемиле су се и појаве познате као просветитељство и демократија, пошасти које су одлучујуће утицале на револуционарна збивања, најпре у Француској (1789), а касније и по неким другим европским земљама. Углавном се баратало појмом “слобода”, што је италијанског песника Уга Фоскола (1778-1827) подстакло да напише како “они који уништавају народе употребљавају реч слобода на исти начин као што су папе искористили крсташке ратове”.
Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања био је осмишљен намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу и, временом, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.
Kлеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова (и стварни владар), чврсто се држао политичке логике да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу И (1768-1804-1835): “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”.
Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској.
С једне стране Маџари и њихово геноцидно ратовање, према писању Милоша С. Милојевића (1840-1897):
“Ми би од њихових… недела тисућима могли набројати, као и законо прописаним правилима потврдити по којима се имају уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Ми нећемо овде наводити утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Пољака, који… учинише јаде и покоре у земљама нашег народа… Нећемо спомињати ни 46 цркви и манастира у Бачкој и новосадској епикупији, 57 у темишварској, 11 у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега дакле 115, које цркви, а које манастира, што славни Маџари са својом браћом, а нашом тада по раду небраћом… Пољацима, разорише и утаманише…
Тако исто нећемо наводити ни зверска и богомрска дела маџарска учињена за време двогодишње борбе Срба са овима као: набијања живих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава срб(ских) учитеља и невине дечице срб(ских) ђака; сечење дувана на челима заробљеника; натрпавање сламе, смоле, сена и т. д. у чакшире рањених Срба из кнежевине, па запаљивање ових… на живим и рањеним људима; обезчашћивања, харања, палење грађана, завода… и светих храмова и олтара… парања живих теретних (трудних – ИП) жена и вађење из ових живе деце. Других гадости и зверства нећемо и не можемо наводити само зато да не би скрњавили наше чисте речи нашег дивног и благородног језика… Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се вршило онда, кад су страсти радиле, а разум био само подсмеј и подлога ових: ово је рађено ладнокрвно, и то онда кад не беше борбе… и рађаше све ово не поједини простак и занешењак, но држава тада маџарска”.
На другој страни Аустрија чију су (подмуклу) страну у тим збивањима држали Срби, овога пута према запису Мелхиора Ердујхељија (1860-1925), маџарског историчара Новог Сада, не особито расположеног србски:
“Јелачић се у јуну 1849. приближавао Новом Саду, потиснуо је у мостобран (мађарску стражу)… па топовима даде бомбардовати мост. Ни тиме не постиже цељи; не испаде му за руком да мост разори… Српско становништво побегне у логор, а мађарско и немачко преко моста у град (Петроварадин). Јелачић се повуче покрај Варошке куће и продужи отуда бомбардовање. Градски заповедник мађарске војске Павле Kиш на то 12. јуна изда заповест да се Нови Сад бомбардује… Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и приморао град, да топовима у млево сатре једну настањену и богату варош. Срби Новосађани могу с правом рећи: Боже, сачувај нас од тако добрих пријатеља”.
Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и тим “пуцкетањем” које тврђави није могло нашкодити, само је хтео да изазове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића-Милоша Светића (1794-1860), једног од оснивача Матице српске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “драгоцена грађа за српску историју”; за србску културу и историју србског народа био је то губитак по много чему упоредив и с уништењем Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године.
Kад се Јелачић повукао из града, врате се Маџари у њега и попале “највећи број српских кућа, те сва варош, за малим изузетком, изгоре”.
Може се сматрати несумњивим да је на “револуционисање” србских непријатеља са северне и северозападне стране одлучујуће утицала “философска мисао” Kомунистичког манифеста чији су “писци” били Kарл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, те да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице; називао их је “расно смеће”, због чега их треба “истребити”. Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.
У Kомунистичком манифесту, “научном” и стварном упутству за уништење руског и србског народа, они су потребу да се укине фамилија сврстали у “позитивне поставке о будућем друштву”, а своју идеју да се у некој ближој или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према Отаџбини, исказали су тврдњом да “радници немају Отаџбине”, те да оно што немају не може им се одузети. Али, зато, они “обећавају” да ће, кад пролетаријат освоји политичку власт, то бити прилика да се сам организује “у националну класу”, односно да се “сам као нација конституише”.
Полазећи од такве “националне” идеологије, сви социјалисти из европских земаља били су националисти, само се од србских и руских социјалиста тражило да буду интернационалисти. Један од ретких, можда и први, који је то на време схватио, био је Јаша Томић (1856-1922), новинар, књижевник и политичар. У једном тренутку Јаша је поверовао да би социјалистичка “наука” морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране: немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) упозорио је њега и његове следбенике да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.
На манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Kембриџу, када је написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно… а први пут се појавило јануара 1849. године у Марксовом листу Нове рајнске новине… Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење”.
Kако је Русија после пораза у Kримском рату (1853-1856) остала без неког битнијег утицаја на европску политику, нарочито у оном делу који би се тицао Балкана, посебно Срба, том њеном “изостанку” брзо је нађена замена: у велику политичку игру за тај тек “рускоиспражњени” простор уведена је Аустрија. Наиме, вишедеценијско деловање Ризорђимента, покрета за национално ослобођење и уједињење Италије, окончано је 1870, а практично је приведено крају четири године раније, трећим ратом против Аустрије и њеним потискивањем из Италије. Ова крупна промена на европској политичкој мапи прошла је без великих трзавица благодарећи томе што су европске силе – аустријско повлачење из Италије и њену потоњу “кооперативност” наградиле упућујући је да на Балкану надокнади оно што је на Апенинима изгубила. Све што се касније, у геополитичком смислу, са Србима догађало, последица је такве стратегије европских великих сила и њиховог новог “штићеника” Аустрије.
Суштина поменуте стратегије “озакоњена” је на Берлинском конгресу (1878), а споредне његове одлуке биле су да се србским кнежевинама Србији и Црној Гори призна (или удели) независност, с тим да се Срби морају одрећи националне историје и да не смеју ни помишљати на уједињење. Да би се то и осигурало, Аустрија је (сада већ у унији с Угарском) преко Рашке области трасирала коридор за своје надирање према Солуну, а истовремено је своју пажњу окренула и према простору на коме су живели Арбанаси.
Није требало да прође много времена да Аустрија и Ватикан у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “избришу” Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, посланик бечког ћесара у Ватикану обавестио папу Пија X (1835-1903-1914) о мерама које Монархија (уз немачку подршку “да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”) намерава да предузме против Србије, а папина сагласност са тиме садржана је у следећем:
“У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.
На “линији” папе Пија нашао се и његов наследник Бенедикт XВ (1854-1914-1922) изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били сагласни и Енглези. Јер, само пет дана пре овог извештаја, енглески радикални лист Манчестер Гардијан (основан 1821) призивајући “дивљаштво на коме је заснована енглеска колонијална моћ” и парафразирајући Kарла Маркса, онога у кога су се интернационалисти у Србији доскора клели, писао је да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. А у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према србској страни најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Kиченер (1850-1916), рекавши да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”.
Енглези су се те логике држали и касније, тако да су у расправама о важности Солунског фронта тражили да се он распусти, те да се војскама са њега, укључујући и српску, ојача западни фронт.
Уосталом, Енглеска је и после Великог рата “бринула” да Србима буде како не треба, тако да су агенти њене обавештајне службе били и: од 1926 Анте Павелић (1889-1959), будући поглавник геноцидне Независне Државе Хрватске, и од 1919. године Бенито Мусолини (1883-1945), шеф фашистичке Италије и дугогодишњи Павелићев заштитник.
Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, проценила да је “наступио нови сјајан и значајан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”. У таквој лакомислености и веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер (1889-1945?) поручио је Немцима изван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви…. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса.
И у томе Хитлеровом рату познатом и као Други светски, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак онога претходног, Великог: био је идејна окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко.
Што се тиче “уништења свега што је српско и православно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић (1878-1946) посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална. То, као прво, а као друго – ваља имати на уму и наредбу Јосипа Броза (1892-1980) главном партизанском штабу у Србији из фебруара 1944. године о “особито строгом понашању према српском народу… посебно… друговима из партизанских одреда Србије да ђелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”; десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредмећено Брозовом “препоруком” да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.
О уништењу “свега што је српско и православно”, пола века касније “бринуо” је и папа Јован Павле ИИ (1920-1978-2005), Пољак, тако што је средином августа 1992. године позвао трупе Северноатлантског савеза (НАТО) и Европске уније на крсташки рат против Срба, будући да “Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем”.
Ваљда и сам збуњен садржином сопственог позива (да не би испало како је римокатолицизам ратоборан), Ватикан је почетком децембра исте године, на конференцији папских нунција из источних земаља, “одлучно” одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни верски. (У томе су их, нажалост, подржали и “важни другови” из врха Србске православне цркве, тумачењем да се верски ратови воде због којекаквих црквених догми, а уништење свега што је србско и православно – није догма). Једини циљ био је да се скине одговорност Свете Столице за умешаност, или подстицање ратног пожара на Балкану, али је већ 30. децембра, ватикански секретар Анђело Содано (1927) изјавио да је “рат у Босни неопходан, да је то легитимна одбрамбена борба против агресора”, те да Света Столица најављује још један свој благослов муслиманском и римокатоличком рату против србског православља.
И једно и друго имајући у виду, почетком фебруара 1993. године, у Листу енглеске цркве објављен је текст “Хрвати без покајања”, у коме се категорички тврди да је суштина свих текућих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје… то је кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави”.
Kако даље
Тако, дакле, хиљаду и више година, али то званичним “историјским научницима” у Срба још није допрло до онога што се код других зове памет.
Многи озбиљни научници на страни знају, пишу и говоре да су Срби “измислили” винчанску “писмену” цивилизацију, и цивилизацију Лепенског вира, и индустријску производњу метала, те да је србска цивилизација старија од сваке друге за коју свет зна.
Зна свет, али не знају “наука” у Србији и политичари којима је зла судбина доделила да управљају србском државом. Да је оној првој стало до знања – то би онда научили и они други, па би и једни и други знали и за једно нимало реторичко питање које Николај Фјодорович Фјодоров (1829-1903) руски религиозни мислилац и философ, поставља шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с којима, наводно, све почиње, али и за његов одговор да “постоји само континуитет винчанске цивилизације, културне матрице света који је званична наука прикрила”.
“Научном” прикривању те и такве историјске истине увек су служили неупоредиво бројнији и војно надмоћнији бројни предачки нараштаји данашњих Западњака и њихових прирепака из блиског србског суседства, а здушно му служе и наши савременици. Свесни да је “светско првенство” грчке и римске цивилизације обично наклапање, рачунали су, а рачунају и сада, да ће се сопственог комплекса ниже вредности ослободити само ако успешно “нестану” Србе, стварне творце људске цивилизације, после чега би свако од њих добио прилику да измишља свој “допринос” на геноциду наслеђеној цивилизацији.
Србска одбрана од свега тога данас је унеколико тежа јер се на данашњем крајњем србском североистоку налази Румунија, држава створена од некадашње Дачке Србије, са циљем да Србе просторно одвоји од Русе, старога србског племена.
Али, ако је енглески министар за европска питања Џим Марфи (1967) рекао 2008. године да је “Србија на националном и историјском раскршћу – избор је Европа или изолација”, ту оцену одмах је оповргао амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер (1931-2019):
“Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом наџивети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.
Није рекао, али се то може овде дописати:
Преживеће Србија под условом да се одрекне “адових жвала” Европске уније јер Срби немају шта да траже у Европи, Европа ће сама поново потражити србске источнике. Дотле, Срби треба да се најпре окрену себи, да превазиђу којекакве међусобице, да се врате Светосављу, да после вишевековног посртања, по својој мери и свом историјском значају учврсте своју државу и такви, окренути источном православном свету, чврсто стану уз Русију.
Зна се како и у ком обиму, али се не зна коме ће из Државе Србије пасти у део да у томе препозна србски национални интерес и да га оствари на ползу србскога рода.
Не буде ли тога, црно нам се пише – ни Бог нам неће помоћи.
Евроунијати, и остали србски “пријатељи”, само на то чекају.
Ак. Илија Петровић
Ак. Проф. Др Алек Рачић
ИЗВОР: Српски став
