Да ли је нова Влада “немоћна” да се обрачуна са организованим криминалом, или се и она определила за “селективну правду”
Прошлог четвртка, прецизније 20. септембра, Звонко Никезић, власник консултантске компаније „Цес Мекон“, саслушан је пред Тужилаштвом за организовани криминал у вези са околностима и активностима у „Агробанци“, у којој је једно време био и члан Управног одбора као представник државног капитала као највећег акционара у њој.
Тог дана државна новинска агенција Тањуг објавила је вест о том саслушању, да би Звонко Никезић неколико сати касније доставио деманти те вести телевизији Б92.
Необичан деманти
Тањуг је објавио да је Никезић том приликом у Тужилаштву изјавио и да „му није јасно зашто је држава гурнула ликвидну банку у пропаст, као и да би бивши гувернер НБС-а Дејан Шошкић и бивши премијер Мирко Цветковић могли да кажу више о томе“. Никезић је те наводе из Тањугове вести брже-боље демантовао.
„Желим да Вас обавестим да је наводна садржина мог сведочења пред Тужилаштвом за организовани криминал апсолутна неистина. С обзиром на то да је мој исказ службена тајна, нисам у могућности да било шта даље коментаришем“, навео је Никезић у демантију достављеном редакцији Б92.
Крајње необичан деманти, уосталом као и поступање надлежних државних органа ангажованих на тој истрази у којој је више него јасно шта се десило, и више је него довољно материјалних доказа који поткрепљују уплетеност државног врха у аферу „Агробанке“.
Истина је да иза криминала у „Агробанци“ стоји државни врх Србије. Истина је да су управа банке и њен менаџмент, на челу са Душаном Антонићем, годинама удовољавали интересима многобројних центара моћи у Србији.
Као банка са већинским власништвом државе и мањинским власништвом приватних акционара, управа те банке била је финансијски и кредитно „предусретљива“ и према центрима моћи владајућег и опозиционог естаблишмента, водећи рачуна да задовољава апетите политичких центара моћи, истовремено користећи њихову заштиту за сопствене финансијске операције и кредитне малверзације.
У последње четири године „Агробанка“ је на тај начин путем кредитних пласмана подобним и „политички аминованим“ компанијама пласирала стотине милиона евра, испоставило се ненаплативих и невраћених кредита, што ју је напослетку одвело у неликвидност.
Маскирање
Услед неликвидности „Агробанке“ НБС и гувернер Дејан Шошкић у њој су увели принудну управу 29. децембра 2011. године. Првобитан план управе банке и „политичких покровитеља“ био је да се „Агробанка“ из те ситуације извуче реорганизацијом и консолидацијом уз одговарајућу докапитализацију, чија је намера била да суштински „замаскира“ прави обим и карактер организованог криминала који се одвијао у њој претходних година. Тај план пореметио је мај месец и општи избори у Србији, који су изменили политичку стварност, а самим тиме произвели ескалацију афере у „Агробанци“.
После објављених резултата другог круга председничких избора, у којем је Томислав Николић победио Бориса Тадића, свим актерима у организованом криминалу у „Агробанци“ било је јасно да времена за првобитни план за „Агробанку“ нема, и да је једино преостало решење ликвидација банке.
Креће активност која производи највреднији материјални доказ о спрези управе „Агробанке“ и државног врха Србије.
Материјални доказ
Влада Србије на челу са премијером Мирком Цветковићем 24. маја, само четири дана после одржаних избора, доноси одлуку под бројем 424-3736/2012 о емитовању дугорочних хартија од вредности Републике Србије у висини од 85 милиона евра.
Већ сутрадан, 25. маја, Народна банка Србије и гувернер Дејан Шошкић доносе решење о ликвидацији „Агробанке“, а већ сутрадан, тачније 26. маја, основана је „Нова Агробанка“, којој НБС издаје дозволу за рад.
Са ликвидиране „Агробанке“ у новоосновану „Нову Агробанку“ преносе се имовина, депозити и наплативи кредитни пласмани, и текућа ликвидност те новоосноване банке ојачава се клијентима из јавног сектора који своје рачуне и депозите полажу у „Нову Агробанку“. Тако јој омогућују текуће пословање и ликвидност, у чему по висини депозита предњачи, не случајно, Министарство финансија и Агенција за приватизацију, која је ресорно под Министарством финансија које је водио Мирко Цветковић.
Материјални доказ је следећи, из чега недвосмислено произлази да постоји директни умишљај највиших државних функционера, и да је реч о организованом криминалу највишег нивоа у случају афере око Агробанке.
„Нова Агробанка“ основана је 26. маја, што се види из евиденције Агенције за привредне регистре. АПР је евидентирао уписивање и уплаћивање, као што се види у фотоприлогу овог текста, истог тог дана као оснивачки капитал „Нове Агробанке“, неновчани, државне хартије од вредности (обвезнице) које је емитовала Република Србија ради очувања финансијске стабилности и финансијског система Србије одлуком Владе 05 бр.424-3736/2012 од 24. маја.
Проблем је што те обвезнице нису могле да буду уписане као оснивачки капитал „Нове Агробанке“. Оне су евентуално могле да буду део активе банке, али не и пасиве, тј. оснивачког капитала, јер су те обвезнице државни дуг и самим тиме не могу бити оснивачки капитал банке.
За површне познаваоце економских токова и закона о раду банака, реч је, дакле, о чињеници да је „Нова Агробанка“ уписала у оснивачки капитал не свој капитал, већ кредит у виду обвезница, јер се јасно види да су те обвезнице емитоване одлуком Владе 26. маја, а да је њихово доспеће 26. маја 2015. године, и да је њихов купон принос 2 одсто уз наведене формуле за израчунавање цене приноса тих обвезница.
Значи, Влада је емитовала обвезнице, што је од тог тренутка њен јавни, тј. државни дуг, потом их је пренела „Новој Агробанци“, која је потом тај државни дуг уписала као свој оснивачки капитал, а НБС је таквој банци са таквим оснивачким капиталом издала дозволу за рад.
Да није трагично, било би комично.
Српска криминалистичка пракса није забележила такво скандалозно и брутално кршење закона.
Позадина афере
Кад се на то надовеже да су мањински акционари „Агробанке“ на тај начин директно опљачкани уз помоћ државе и њених највиших функционера, јасно је да ће они, с обзиром на то да је махом реч о Словенцима, правду потражити пред судом у ЕУ, и да је засигурно да ће Република Србија тај спор изгубити, што ће за последицу имати да ће буџет Србије, тј. грађани Србије напослетку платити више од стотину милиона евра, за шта је одговорна организована криминална група која је махинацијама у „Агробанци“ произвела штету и држави и привреди и грађанима Србије.
Оно што умногоме говори о позадини целе афере своди се на следеће чињенице:
Заступник државног капитала у „Агробанци“ био је Звонко Никезић, власник приватне консултантске фирме „Цес Мекон“, чији је син Душан Никезић донедавно био државни секретар у Министарству финансија, а Мирко Цветковић бивши премијер и министар финансија је некадашњи директор „Цес Мекона“. Уз њих, кадар који је такође радио као консултант у „Цес Мекону“ је и вицегувернерка Дијана Драгутиновић, управо задужена у НБС-у за финансијски систем и финансијску стабилност Србије.
Реч је о „Цес Мекон“ клану, могло би се рећи, лицима која нису по важећим прописима могла добити неопходну позитивну безбедносну проверу од стране БИА-е за обављање највиших државних функција на основу података којима је иста та БИА располагала, како сазнаје „Актер“.
Добили су је јер је иза „Цес Мекон“ клана стајао бивши председник Борис Тадић, а политичка воља у Србији јача је очигледно од Владе, прописа и закона, од Тужилаштва и МУП-а, што најбоље илуструје чињеница да се цела афера претвара у фарсу.
Актер
