Kакве су последице самовоље личног одлучивања „у име свих нас”, арогантног прескакања закона и Устава Србије, о Вучићевим тајним састанцима и разним „конспирацијама”, те о последицама тих састанака, тек ће се чути, након што неумољива статистика сабере штету у људима и добрима. Али, већ данас, познато је да ће Србија из Вучићевог лудила изаћи оштећена за преко 100 милијарди евра (узевши у обзир и штету нанету дугорочним енергетским споразумима са непризнатим Kосовом). Такође, Србија већ данас има преко милион становника мање него кад се овај сулуди човек докопао апсолутне власти.
Лука Митровић
Од како је 2012. године добио мандат британске тајне служне МИ6 да буде економски убица, дворска будала, „тајни агент 007″ и ко зна шта још, Александар Вучић је променио све што је могао да промени и у држави и у партији на чијем је челу и коју презире. Дакле, све је променио осим навике да одржава „тајне састанке” после којих јавност редовно сазна нешто о последицама тих састанака. А, последице су катастрофалне и размере зла које је посејао Србијом (али, ии регионом), још не могу да се сагледају.
А, какве су биле последице једне претходне аутократије у Србији, на које се треба у овом тренутку осврнути да би било јасније о чему је уствари реч?
Примера ради, Хрвоје Шаринић, шеф кабинета тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана, од 1991. до 1995., чак 11 пута долазио у Београд на тајне састанке са Милошевићем! Али, Туђман и Милошевић су се састајали чак 42 пута, и никад приватно ни јавно нису ништа лоше један о другом рекли. Напротив, био је то однос узајамног поштовања и за ту тврдњу постоје бројни докази. Ипак, иза њих остало је перко 130.000 мртвих и преко два и по милиона избеглица.
Ни Александар Вучић о најжешћим антисрпским „активистима” са којима се редовно састајао, никад ниједну ружну реч није изговорио. Напротив, многи од њих су му постали скупи саветници, попут бившег британског премијера Тонија Блера и њему сродних социопата са злочиначким педигреом из 1999. па и много раније.
Деценија криминалне владавине Александра Вучића, остаће упамћена и по његовој навици да одржава тајне састанке и уговара важне државне послове, далеко од очију јавности. Та имбецилна потреба за конспирацијом, направила је грађанима Србије и држави Србији несагледиве штете, како у економском тако и у политичком и сваком другом смислу.
На спољнополитичком плану, Србија је таквим начином „заступања” потпуно сведена на ниво изоловане јужноевропске енклаве. Да је то тако, говори и чињеница да је Вучић сам себе овластио као јединог преговарача у сваком државном послу, било да су у питању безбедносни проблеми, енергија, државни ресурси, спољна и унутрашња политика и све друго чиме би требало да се баве овлаштене институције државе, те је на тај начин Србија као држава потпуно парализована већ читаву деценију.
Последице овако дрске диктатуре, још је тешко сагледати, јер након Вучића, отвориће се читава драма успостављања новог система, уствари, правне државе. А, то може да се деси само темељним чишћењем људског блата које се наталожило у свакој пори друштва и сваком ћошку државне бирократије. И неће успети без ликвидације полусвета које данас чини такозвано вишестраначје.
Мада је тешко наћи дан у години кад Вучић није себи дао за право да „тајно преговара”, можда је његов боравак у Бриселу 9. децембра прошле 2022. године, типичан за овакве врсте „личних погодби” због који ће Србија у најскоријој будућности бити принуђена да суспендује све што је икада „погађао” народу иза леђа, па и све оно што је икада потписао лично, или неко други у његово име.
Наиме, поменутог 9. децембра прошле године, у време када је „тајно” боравио у Бриселу, са собом је водио и једног од својих саветника, Данила Цицмила (1986), свога саветника, познатог по томе што Вучића саветује „у интимној атмосфери”. Ради се о још „некалибрираном” режимском батлеру, који је у скоријој прошлости са мало година био и шеф неке радне групе у преговорима са арапским Ал Равафедом, чланом надзорног одбора авио компаније „Аир Себиа” чланом Надзорног одбора у “Фиат аутомобили Србија доо”. Цицмилова имовинска карта не постоји, али постоје материјални докази да је „дебело ушао у паре” и да је зрео за такође дебелу оптужницу.
У „тајној мисији” из 9. децембра 2022. као огледном примеру самовоље и бандитизма, о чему је овде и реч, друга особа у „делегацији”, била је Дубравка Ђедовић-Негре, садашња Вучићева министарка рударства и енергетике.
У главном граду Белгије, уредно су сво троје праћени од стране најмање три велике европске обавештајне службе, јер се поменути тајни разговор односио такође на „српску државну тајну”.
А та тајна је Вучићев разговор са надлежним службеницима Европске инвестиционе банке, којој је очито тражио хитан кредитни аранжман, полажући читаву Западну Србију „у залог”, а за рачун злогласне рударске компаније Рио Тинто, са чијим менаџерима је такође 9 и 10. децембра 2022. имао тајни сусрет и разговор о наставку радова на подручју Мачве и Подриња.
Неко из кругова англоамеричке онбавештајне заједнице потрудио се да „вест процури”, па се Вучић нашао у ситуацији да се правда (као и много пута раније кад би био разоткривен). Без „алибија” а притиснут чињеницама, одговорио је овако: „„Неки су говорили да сам био на тајном састанку у Бриселу. Ево, да вас обавестим како изгледа тај тајни састанак. Са мном је било двоје министара и двојица саветника и ми смо ишли да разговарамо са потпредседником Европске комисије о металима, минералима, од злата до калцита. Ја хтео да причамо о литијуму, али они не могу са мном да причају због наше неозбиљности о литијуму. То је та велика тајна и то је тај страшни злочин који сам починио”.
Извори МТ из Брисела кажу нешто друго: Вучић лаже, јер је на два одвојена састанка (један је био у присуству Ђедовић и Цицмил, а на други је сам ишао), главна тема био Рио Тинто. У игри је најмање милијарду евра које Рио Тинто потражује (а Вучиће режим је и добио и „појео” те паре) у случају да буду заувек блокирани даљи радови на експлоатацији литијума. Истина је да је преко литијума покушао да се „врати у игру”, уз обећање (како каже вро добро обавештени извор МТ) да ће већ некако изаћи на крај са грађанима Западне Србије и покорити их уласком највећих машина и великог капитала.
Овакав председник државе опаснији је од сваког непријатеља, а Србија их има, знатно више него пријатеља. Није то био једини пут кад на криминалан начин излази ван својих уставних надлежности и дрско се супротставља грађанима Србије, али и званичној одлуци сопствене Владе о обустављању посла са Рио Тинтом (иронично, али и ту одлуку је сам донео, такође на затвореном састанку).
Kорумпирана колонијална власт, чија је Вучић персонификација, планирала је за 2023. годину предају највећег дела државних ресурса у стране руке. Срећом, неће стићи да то обави. Догађаји претичу диктатора, како домаћи тако и они међународни.
За 27. фебруар ове године, заказан је састанак Александра Вучића и Албина Kуртија, у својству представника две стране које треба да се споразумевају око „међудржавних питања”, а три дана пре тога, из Брисела је такође стигла мала обавештајна информација, да ће баш на тај дан (27. марта 2023.) Србија потписати некакву декларацију или слично томе, којом ће бити успостављена размена дипломата између Србије и отетог Kосова. Симболично, уколико је неко имао намеру, десио се и 27. март 1941., па би такође, у духу те симболике, три дана касније могао да се деси „дан беса” на улицама Београда.
Један од првих „тајних” разговора које је Вучић водио у овој 2023. години, био је онај са представницима његове „шодер листе”, групом под именом „Српска листа”. Летео је самодржац државним хеликоптером (вечерњи сати, 19 х, да би „конспирација” била комплетна), само зато да би створио атмосферу налик рату. А, била је, као што се испоставило, још једна његова фарса и играње са већ излуђеним грађанима Србије.
Вучићеви „оперативци на терену”, такође су у деценији невиђене пљачке стекли навику да се тајно састају, па треба подсетити на једну такву „коспиративну” акцију…
У сред лета, 2019. године, сада већ „славни” Предраг Kолувија, власник највеће евроспек плантаже марихуане, организовао је састанак између бригадног генерала Зорана Стојковића, директора Војнообавештајне агенције ВОА и “шефа кабинета председника Владе Македоније, Драгог” (тадашњим генералним секретаром македонске Владе Драгом Рашковским).
Симболично, што да не, и тај састанак је организован у углу једне кафане у Нишу, по имену „Мрак”.
Из тог мрака, информације о степену успешности састанка, обавештен је „мрак” у згради Председништав Србије у Београду. И тако већ десет година, укруг, редовно, недељно, месечно…Све док не сване и док бесна мас не растера овакве и сличне мракове.
