Ахтисаријева рамонда

Можда први пут, Србија је добила смислен празник на који сваки грађанин треба да буде поносан, али када се анализирају поруке српских политичара, једини цвет – феникс у српској политичкој башти је Ахтисаријев план

Краљица Наталија Обреновић, била је веома наклоњена београдској грани моје породице. Осим што су неки од Жујовића летовали код ње у Бијарицу, међу Жујовићима је, као њен поклон, завршило и једно Тицијаново платно. Нарочито зато, надам се да оваквим насловом нисам оскрнавио успомену на њу.

Можда први пут, Србија је добила смислен празник, на који сваки грађанин треба да буде поносан. Дан примирја у Првом светском рату, 11. новембар, у Србији је протекао у знаку амблема са мотивом Наталијине рамонде, цвета – феникса названог по српској краљици.

Особина овог цвета да поврати свежину и животне сокове када буде заливен, требало би да симболизује васкрс српске државе. Да ли је тако? На жалост, дејства српских политичара, када се анализирају њихове најновије изјаве и потези, сведоче да је једини цвет – феникс у српској политичкој башти Ахтисаријев план.

Српски премијер, без платформе или државне стратегије за Косово и Метохију, започео је разговоре са Хашимом Тачијем о примени свега што је Борко Стефановић потписао, а што се, на врло јасан начин, поклапа са одбаченим и противправним планом Мартија Ахтисарија.

И не само то. Последњих месеци, Србија је и на међународном плану повукла више слабо уочљивих, али врло индикативних потеза. На заседању ОЕБС-а, Србија се приклонила осуди Руске Федерације, због судске пресуде групи екстремних хулиганки, које су изазвале инцидент у Православном Храму Христа Спаситеља у Москви.

Србија је, упркос другачијем мишљењу сила које је подржавају и поштују њен територијални интегритет, почетком августа у Генералној скупштини УН гласала за резолуцију уперену против сиријског председника Башара ел Асада. И, на крају, Србија је, упркос противљењу Руске Федерације, недавно подржала санкције ЕУ против Ирана.

Каква то награда чека српску државу, када се одрекне Косова и Метохије и за почетак де-факто „призна реалност“ албанске државе на својој територији, успостави односе са Приштином, шта год? И за шта се то Србија данас пита, како то каже њен премијер?

Док он тврди да је Србија постала страна која се уважава, у Бриселу престаје да се уважава српски Уставни суд, када је у питању северна српска покрајина. И ко је на крају у праву? Српски премијер који данас следи политику „и Европа и Косово и Метохија“ или његов предизборни двојник, који је, придобијајући гласове, тврдио да је признање независности услов за пријем у ЕУ?

Шта је било ко од српских политичара рекао на изјаву Улрике Луначек, даме која је известилац Европског парламента за Косово, када је пре неколико дана рекла да Србија не може у ЕУ, док не призна независност Косова и Метохије? Нико није рекао ништа. Однекуд су се сетили да је сада само „положај Срба“ на КиМ важан, али не више и територијални интегритет у пракси.

Такав, дволичан, приступ политици и било чему другом не решава ни једна рамонда, нарочито не Наталијина и нарочито не она која је копирана на реверу, а у стварности згажена, уместо да буде заливена.

Шта би на све то рекла краљица Наталија? Мислим да би дволичност српске политичке елите прекрила аристократском тишином. Она је, наиме, после убиства сина у мају 1903. године наследила имовину Обреновића.

Своја велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и Српској православној цркви. Више него што било ко од данашњих поклоника ЕУ може и да замисли. Због таквог приступа ње и њених савременика, због постојаности и у победи и у поразу, васкрс Србије био је могућ у XX веку. Био.

Глас Русије