Могући раскол у телу Српске православне цркве појавио се 2008. године поводом Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим се формално-правно одваја амерички део наше Цркве.*
Велике невоље обично имају на свом почетку мале поводе, чији значај и далекосежност ретко ко може благовремено да уочи, као што из мале пукотине временом, ако се не предузму одговарајуће мере предохране, може да настане велика и дубока раселина. Управо такав наговештај нових мука, а можда и раскола у телу наше Богом дане Српске православне цркве појавио се 2008. године. Реч је о Уставу Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци са спроведеним одредбама, који је обнародовао њен четворочлани Епископски савет у намери да представља њен конститутивни акт.
Назив конститутивног акта
Оно што најпре изазива подозрење то је сам назив овог конститутивног акта. У Српској православној цркви од 1931. године реч „устав“ у савременом значењу тог израза искључиво се користи за ознаку конститутивног акта Српске православне цркве као неразлучиве целине и њиме се изражава Богом дана пунота српског православног народа. Раније у средњем веку реч устав у црквеној терминологији имала је унеколико шире и неодређеније значење. Првобитно се користила за ознаку прототипа, то јест узора манастирских типика (конститутивних аката), па се у том смислу говорило о студитском (цариградском) и јерусалимском уставу. Потом је значење речи „устав“ проширено, па се и за многе друге манастирске конститутивне акте говорило да су устави. У том смислу изрази типик (типикон) и устав коришћени су као синоними.
До битног сужавања значења израза „устав“ дошло је у нас тридесетих година деветнаестог века када је та реч ушла у световни правнички језик. До тада су Срби за реч „устав“ користили израз „конштитуција“, да би почетком тридесетих година уочи доношења нашег првог Сретењског устава од 1835. године та реч почела да се користи за ознаку конститутивног акта државе. Тако смо, за разлику од Руса, уместо латинске, односно романске добили своју реч за ознаку основног акта државе.
У самој Цркви, због расутости њених митрополија и епархија, односно српског православног народа, у оквирима различитих држава (Србије, Аустрије, односно од 1867. Аустро-Угарске, Црне Горе и Турске), њен јединствени конститутивни акт није се могао донети, па се није ни постављало питање његовог назива. Но, када се по окончању Првог светског рата и успостављању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца српски православни народ после толиких векова изнова нашао у једној држави, уједињена је и васцела Српска православна црква, захваљујући саборном уму и одлуци ондашњих епископа покрајинских цркава некадашње Пећке Патријаршије (укинуте године), Томосу Цариградске патријаршије о обнављању аутокефалности (1922. године), као и настојању и потврди од стране Краља Александра Првог. Завршни чин тог сабирања било је доношење Устава Српске православне цркве 1931. године под Патријархом Варнавом, а уз изузетно залагање Митрополита и потоњег Патријарха Гаврила Дожића.
Од тада, а требало би то да буде и за свагда, реч „устав“ се искључиво користила за један једини конститутиви акт Српске православне цркве као неразлучиве целине. Отуда у важећем Уставу Српске православне цркве нема ни помена о томе да би нека епархија или више епархија у једној држави могле да се властитим уставом конституишу као посебна издвојена целина и правно лице.
Чему посебан устав СПЦ у Америци
У том погледу члан 5 Устава Српске православне цркве је изричит. Правна лица једино могу бити: „Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови“. Из овога следи да две, три, четири или пет епархија не могу образовати целину која би имала правни субјективитет, то јест статус правног лица и свој конститутивни акт. Још мање би било допуштено да се унутар Српске православне цркве конституише нова Црква, па макар то била и Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. Јер, као што се у Србији не сме стварати држава у држави, што се у овом часу покушава са некаквом државношћу Војводине, тако се и у оквиру Српске православне цркве ни по коју цену не сме стварати нова Српска Црква.
Да би се боље схватило до чега би то могло довести узећемо, као хипотетички, пример Црне Горе, Републике Српске и Хрватске. Шта би се, рецимо, догодило када би три епископа у Црној Гори, односно пет епископа у Републици Српској од својих епархија конституисали – не дај Боже! – Српску православну цркву у Црној Гори, односно Српску православну цркву у Босни и Херцеговини. Тада би и последњи српски пастир одмах схватио да је не само реч о црквеном расколу, угрожавању канонског јединства свеправославно признате Српске Цркве, него и о разбијању српског православног народа. У Хрватској то, нажалост, није била само хипотетичка могућност, него и стварност под Антом Павелићем, када је конститутисана некаква Хрватска православна црква са Хермогеном као поглаварем.
Ни на памет нам не пада да творцима Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци приписујемо нечасне, а камоли неке опакије и далекосежније намере. Верујемо да је по среди пука несмотреност, а можда и мала непромишљеност. Но, како наши архијереји, клирици и мирјани у САД и Канади веома добро познају тамошњи прецедентни правни систем, ваља их ипак опоменути да би конституисање посебне Цркве за Северну и Јужну Америку могао бити неугодан, па и опасан преседан за Западну Европу и Аустралију; о Хрватској, Републици Српској и Црној Гори и да не говоримо.
Неспоразуми око аутономије
Чланом 3 ставом 2 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци утврђује се да „Српска православна патријаршија признаје административну аутономију“ овој Цркви „у свим питањима која се тичу управљања спољашњим пословима: власништва, контроле, поседовања, руковођења и управљања покретном и непокретном имовином епархија, манастира, црквено-школских општина и других органа Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци“. Ово је заиста правнички невешта и неумесна одредба, јер се њоме, као нижим актом, утврђује акт признања који је једино могао донети виши орган; као кад би се Статутом Војводине утврђивало оно што једино може да се учини Уставом – да Србија Војводини признаје аутономију. Ни сам израз аутономија није најпогоднији, јер он потиче од грчке речи аутономос (сам себи законодавац), док се овде нема на уму законодавна аутономија него административна самоуправа.
Но, ако се оставе по страни ова правничка закерања, одмах се поставља питање зашто би административна самоуправа наших епархија у Северној Америци могла бити разлог за конституисање посебне Цркве и доношење њеног Устава. Било је довољно да се проуче чланови 141 и 153 Устава СПЦ, па да се установи да свака епархија путем свог савета и управног одбора самостално управља својом целокупном покретном и непокретном имовином, без икаквог уплитања Патријаршије.
Спорне црквене власти
Оно што, међутим, изазива велике недоумице и што би могло бити извор грдних невоља у будућности јесте члан 7 став 4 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којим се, поред осталих, утврђују следеће црквено-јерархијске управне власти ове Цркве:
„(1) Свети Архијерејски Сабор;
(2) Свети Архијерејски Синод;
(3) Епископски савет;…“
Како се у даљем тексту (члан 13) одређује надлежност само Епископског савета, одмах се поставља питање зашто су уопште наведени Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод. Могуће је да се имала на уму врховна власт целе Српске православне цркве, што баш није логично, јер се актом дела те Цркве не могу одређивати органи целе Цркве. Друга је могућност да су смишљено наведени Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод СПЦ у Северној и Јужној Америци да би она пре или после стекла потпуну аутономију у односу на нашу Цркву, попут оне коју Америчка православна црква већ има у односу на Руску православну цркву.
Када је реч о Епископском савету, најспорнији је став 1 члана 8 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци којим се утврђује да он „одржава догматско и канонско јединство са Српском патријаршијом“, тако да испада да четири епископа у Северној Америци на равној нози са средишњим органима целе Цркве тумаче православно црквено учење, што је апсолутно недопустиво. Наиме, по члану 69 ставу 1 Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво и врховни ауторитет, „тумачи православно црквено учење, држећи се при томе одредби које је света Црква на основу Светог писма и Светог предања утврдила“. Уколико би, пак, два органа са подједнаким ауторитетом тумачили Свето писмо и Свето предање, то би пре или после могло довести до шизме и раскола, попут оног који се у крилу Римокатоличке цркве већ одиграо почетком шеснаестог века.
Далеко смо од тога да такву грдну невољу у крилу наше Цркве уопште наговештавамо, али разборитост налаже да се унапред предупреде било какве институционалне основе које би до такве невоље могле довести.
Једини ваљан разлог због којег би у Сједињеним Америчким Државама, у којима се налазе три наше епархије, могао да постоји Епископски савет јесте чињеница да тамошњи епископи треба да воде усаглашену политику према световним централним и локалним државним властима. За такву делатност није, међутим, потребно да се конституише посебна Црква нити је целисходно да четврти члан тог Савета буде епископ у Торонту, пошто је његова епархија у другој независној држави. Још је нецелисходније да се таква врста административне самоуправе уређује уставом а не, евентуално, неком врстом статута.
Ишчезавање новограчаничке митрополије
Чланом 8 ставом 1 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци предвиђено је постојање само четири епархије, док је пета, која је до тада постојала, једноставно ишчезнула, што првобитно није било предвиђено нити договорено. На то упућује и следећа изјава Патријарха српског господина Павла од 8. септембра 1996. године: „Ја и као Патријарх и као администратор Митрополије новограчаничке, како на седницама законодавног одбора, тако и сада остајем на ставу да се мора расправљати о арондацији пет епархија, а не о укидању било које од њих!“ То је уосталом било предвиђено и чланом 4 ставом 2 прелазних уредби за управљање између Српске православне цркве у САД-а и Канади и Новограчаничке митрополије, којима је, сходно светим канонима, била предвиђена арондација свих тада постојећих епархија, то јест митрополија наведених у члану 3.
Тако је, по слову овог Устава, епископ Лонгин остао без своје епархије, што је његове клирике и мирјане навело да изјаве да су „за споразумно и братско уједињење, а не насилно и једнострано отимање“. Ако су, дакле, овим Уставом положене институционалне основе за неке будуће веће невоље и – не дај Боже! – раскол у нашој Цркви, у Северној Америци њиме су већ сада, уместо слоге, произведени неслога и раздор.
Службени језик
Изненађење за Србе и у Србији и у Америци представља члан 5 овог спорног Устава који гласи: „Званични језик Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци су енглески и српски, са писмом ћирилицом, и језик земље у којој се Црква налази“. Тако је, дакле, енглески први званични језик у Српској Цркви, а српски језик је тек на другом месту. Ова одредба је изричито противна члану 4 ставу 1 Устава Српске православне цркве који прописује: „Службени језик Српске православне цркве је српски са писмом ћирилицом. У изузетним, оправданим случајевима може се одступити од ове одредбе у погледу језика за унутрашњу употребу, у којим сучајевима доноси специјалну одлуку Свети архијерејски синод на основу ове одредбе. То значи да је српски језик увек једини службени језик, а да се само у изузетним приликама може дозволити употреба неког другог језика приликом вршења Службе Божје, проповеди обављања обреда, рецимо крштења и венчања као и у преписци. Како се важење поменуте спорне одредбе простире на све државе Северне и Јужне Америке, одмах се поставља питање зашто би енглески језик био службени језик у Квебеку где се говори француски или у Аргентини у којој се говори шпански. Но, питање језика је свакако далекосежније.
Ако је Српска православна црква не само у земљи но и у иностранству најпоузданији чувар српског националног идентитета, чији је битан елемент, поред православља (укључујући и светосавље) и косовског завета, и сам српски језик, онда би тај језик увек морао бити на првом месту као службени језик, па тек онда неки други језик.
Па и ако међу нашим верницима у иностранству има и оних који су српски језик заборавили или га, као потомци наших исељеника, још нису научили, управо би наша Црква требало да се побрине да се том језику својих предака врате и остану Срби, баш као што то раде Грци у Америци.
Далеко би нас одвело ако бисмо даље наводили и друге мањкавости, укључујући и правнотехничке, поменутог Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци. Први и најспорнији елемент је сам израз „устав“ којим наводно треба да се конституише нека нова црква. Па ако Америчка православна црква, која је 1970. године добила од Московске патријаршије аутокефалност, нема устав него статут као свој конститутивни акт, тако је изгледа било и у Руској православној заграничној цркви, зашто би се наше епархије у Америци или, рецимо сутра у Аустралији, уопште конституисале посебним уставом, када је свака од њих понаособ већ конституисана Уставом Српске православне цркве?
Коста Чавошки
Извор: „Печат“, бр. 63, 15. мај 2009.
Приредио: Хронограф
