По „демократском“ захтеву власти из Вашингтона и Брисела донели смо закон по коме држава мора да изађе из свих штампаних и електронских медија. Да се ослободи било каквог утицаја на медијске куће, институције, предузећа, јавне сервисе и ко би га знао како се то све не зове.
Aко желимо да останемо на путу који води ка Европској унији, а слушајући и посматрајући ову власт како се труди да нас што брже води – желимо, држава је морала то да озакони. Од врха до дна. Или обрнуто, свеједно. Па је нешто успела и да прода. A с једним бројем још се мучи, натеже. Тренутно нема заинтересованих. Или им је прескупо.
Дакле, држава мора да се склони из и од медија. Што даље – то боље. И њих, медије наиме, односно те куће, та предузећа могли су да купе сви они који су пожелели и који су, подразумева се, имали и имају пара. Испало је и испада да власник неког шлеперског или пекарског предузећа може да буде нови власник, директор и главни и одговорни уредник телевизије или новина у било ком граду или било којој локалној самоуправи.
То је, ето, још једна област из које је држава морала да се повуче. Поред фудбала и спорта уопште, из културе се одавно повукла, образовање је препустила Болоњи и „болоњцима“, војску је препустила онима који су је реформисали и који су јој истопили оне силне тенкове и остала артиљеријска оруђа, као и безбројне дуге и кратке цеви у високим пећима Ју Ес Стила у Смедереву… За највећи број невладиних организација држава не сме ни да упита: ко их финансира, како и шта раде, коме полажу рачуне, финансијске извештаје, коме плаћају порезе…
И држава је озваничила, озаконила у ствари, да грађани морају да плаћају таксу од 150 динара месечно Јавном сервису. Односно за функционисање Радио-телевизије Србије. Јер тај Јавни сервис је власништво грађана Србије. Како се он сам упорно представља.
Е, сад ми није јасно: ко је грађане питао да ли пристају да буду власници тог Јавног сервиса? ако се држава повукла и повлачи из Јавног сервиса, ко ће контролисати његов рад, његову уређивачку политику, његове финансије? коме ће тај Јавни сервис одговарати? И тако даље. Јер ови што би требало то да раде – грађани, његови власници – нису их бирали нити било ко њима одговара. И ако држава не сме да има било какав утицај на медије, па и на Јавни сервис, откуд јој право да озакоњује оно што би грађани требало да плаћају!? И како баш 150 динара?
Напослетку, хоће ли уредници медија у Србији морати да трче по своје уређивачке политике, стратегије, оријентације, мишљења у америчку амбасаду и амбасаде чланица Европске уније? Као, вероватно, уредници Слагалице на Јавном сервису? Јер та се Слагалица више не може замислити без бар два питања, без два-три појма у Aсоцијацијама који се не односе на Aмерику. Русије, Кине, Индије, Јапана… готово да нема. Веома је важно за општу културу грађана Србије да знају за некакву глумицу у неком старом америчком филму за који је мало ко, осим историчара филма и других филмских делатника, икад чуо. A за реку Брзав двојица такмичара из Србије, факултетски образованих, нису уопште чули.
Држави би било много боље да не озакоњује оно на шта нема било какав утицај! A томе у прилог иде и избор генералног директора нашег Јавног сервиса и избор његовог Управног одбора. Нису у питању слободе говора, независности и гушења такозваног истраживачког новинарства. Много је тога што је у питању. Мада се ни с мешањем државе не сме претеривати. Пољска је очигледан пример озакоњења овога другог.
A опет, за проналажење оне златне средине способних овде, за сада, нема. A у празан простор улећу веома вешти са својим садржајима, причама, „слободама“, независностима“, „истраживањима“…
И „демократским“ захтевима, наравно.
Интермагазин.рс
