Ниво воде у ваљевској Грачаници данас је највиши до сада, овој живој светињи која се толико одупирала потопу будућност је неизвесна, јер је и последњи прилаз – потопљен. Кажу да је синоћ док су људи под кишобранима корачали на литији посвећеној овом манастиру – само небо плакало…
Читав низ година грачанички стражари на челу са монахом Антонијем воде једну тешку борбу, за очување немањићке светиње, чудотворног манастира посвећеног Архангелу Михаилу у народу познатом и као ваљевска Грачаница. Прошле године, која је на неки начин била пресудна и за ову светињу и за србски народ, та борба била је у пуном јеку. С тим што су чувари светиње били наоружани само вољом и вером, а непријатељ гневом и свевлашћу.
Данима и ноћима су крај манастира дежурали и стари и млади из целе Србије, све док власт, баш она лицемерна која се на једном месту „бори“ за светиње и „штити их“ од шиптарских терориста а на другом месту их сама руши, није учинила и последњи корак да још једном згази православље.
Сви смо били сведоци тог злочиначког чина када су ногама провалили у манастир, када су багером порушили конак, а мошти светитеља разбацали по манастиру, када је звоник срушен а верници који су затечени похапшени… Тог дана ова власт је показала да се ничега не боји, да за њу Бог не постоји а да је православље у већој опасности него за време комунизма. Јер данас сем што га овај марионетски режим са дубоком мржњом руши, нема ни свештенства да га брани.
Ипак, тај чин није обесхрабрио грачаничке стражаре који су јесен провели испод шатора, а зиму дочекали у трошној кућици једног мештанина. И без свештеника, и без Свете недељне Литургије, црква светог Архангела Михаила била је пунија од престоничких богомоља. А нада се вратила баш за славу када је након обећане литургије свештеник изјавио да су измолили да се у ваљевској Грачаници врше литургије од тада па до судњег дана…
Јуче је у Ваљеву одржан протест против потапања манастира, позивала се цела Србија, а дошло је 400 душа. Позивали су да се не потапа манастир, да се сачува, јер Немањићи нису градили манастире као што то Николић и Гашић чине. Позивали су људе да се одупру овом режиму, њиховим намерама, да покажу вољу и да заслуже одбраном светиње да нас Бог погледа.
Данас је пут до манастира потопљен. Наша Грачаница усамљена стоји окружена водом као на полуострву. Ова жива светиња која се воли, чија се патња осећа, јер не пати за собом већ за Србима и пропашћу у коју срљају борећи се за материјално и овоземљаско и одсуством духовне снаге и воље да за ову чудотворну богомољу помоле…
Ава Јустин је записао:
„Наши Свети Преци који су зидали Светиње онамо где се збивањем чудеса пројављивала Воља Божија, пре би пристали да сви помру од жеђи само да не буду на страни богобораца који устају на Вољу Божију. Или можда Свевидећи Бог није знао да ће се ђаво и Његови сетити после неког времена да му оскрнаве и потоп Светињу. „Можеш како хоћеш али не можеш докле оћеш“. Ако буде побожних имаће Господ ради чега сачувати Светињу Своју коју је Он благословио да буде лечилиште душа а не споменик и туристичка атракција телеснима.
Свети Архангел чува своју светињу, као што ју је чувао пре много векова у Хони.“
Баш данас је Грачаница попут чуда у Хони, а ми се надамо чуду Божијем, храбрости Божијег војсковође Архангела Михаила. Само да ли смо достојни таквог спасења? Када један манастир у срцу Србије нисмо могли да сачувамо, како ћемо сутра сачувати Србију?
Весна Веизовић, Васељенска
фото: Ваљевска Грачаница – Valjevska gračanica
