Бранко Жујовић
Ако светску сцену нахерите тако да беспоштедни западњачки интерес буде еквивалент руској помоћи, а легитимни руски интереси у равни са злочином, добијате лажну слику по мери уређивачке политике једног београдског дневника и плаћених НАТО промотера, од којих нико, из овог или оног разлога, не би знао шта да ради насамо с девојкама „Пуси рајот“, а камоли да вам каже истину о европским кредитима
Укратко: идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом.
Тако је београдски дневни лист Блиц, на последњим изборима, према мишљењима аналитичара, позициониран као врло тиражно гласило ДС, протеклих недеља водио врло прозаичну хајку насловима, против економске сарадње Србије и Руске Федерације. „Руски кредит није помоћ, него скупа роба“, био је један од бомбастичних наслова. Или: „Куну се у ЕУ, а журе у Москву“…
Тако један од „аналитичара“, у Блицу од 20. августа саопштава „истину“ да паре за „џабе“ могу да дођу из ЕУ, али да су такве „бесплатне паре“, гле чуда, условљене аранжманом са ММФ-ом. Србија је на ивици банкрота, констатује он, али сав његов експертски јед усмерен је искључиво на „државу кредитора“, односно Русију, а не на бесловесно кашњење српске стране у изради пројеката и документације. Снаге које су Србију довеле пред банкрот задужујући се на западу, није ни поменуо.
Једна од заблуда, коју су спин-доктори покушали да наметну српској јавности, односи се на феномен „руске помоћи“. Зашто се једино Русији одриче право да има своје интересе у Србији? И зашто би руска држава, једина на свету, била дужна искључиво да поклања Србији? Како то да у руском случају престају да важе тржишна правила, а ниже цене руских кредита постају неприхватљиве? Зашто руски кредит постаје у старту скупљи, само зато што је руски?
Како то да агресију 1999. године Срби треба да прихвате као врло пословну и прагматичну „америчку заштиту властитих интреса“, а пуку руску понуду за финансирање пројеката у Србији као насиље?
Како то да је пропали „Ју Ес стил“ медијски био „најуспешнија“ компанија у овом делу Европе, а продаја половине НИС-а прдстављена је као „поклон Русима“, премда је НИС данас најуспешнија српска компанија? Ко је изиграо јавност Србије, уочи избора: потенцијални руски кредитори који годинама чекају пројекте и реализацију српске стране или америчко-холандски „Комико“ својом рекламом о непостојећој рафинерији у Смедереву?
„Аналитичари“ чије су изјаве у функцији поткрепљења тезе о подмукло прескупим руским кредитима и лажном братству, изјавили су како су кредити Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и других западних финансијских организација транспарентнији и не инсистирају, за разлику од Руса, да извођачи радова буду странци, него то могу бити и српске фирме.
По њима, руски партнери су агресивци, управо уцењивачи који раде у корист својих компанија, као да би требало да раде у корист компанија са Светог Тринидада и Тобага! Да видимо, међутим, како та идилична европска истина, компонована од формалних мгућности и стварних немогућности, изгледа посматрана с мостова на Сави преко Аде и на Дунаву код Бешке.
Оба моста финансирала је ЕБРД, у сарадњи са државним органима Србије и градским структурама. За извођаче радова, упркос квалитетним домаћим фирмама које чекајући пропадају, изабрани су аустријска „Алпина“ за Бешку и немачко-аустријско-словеначки конзорцијум за Аду.
Подаци о мосту преко Саве у Београду кажу да је, првобитно, грађевина требало да кошта између 69 милиона и 90 милиона евра. На различите начине правдајући поскупљења, цена је подигнута прво на 161 милион, да би до данас достигла невероватних 400 милиона евра и извесно је да ће укупна цена бити и виша, с обзиром да се цена од „око 400 милиона“ помиње као нето износ, изражен без пореза.
Поскупљење се, делом, правдало скоком цена челика, али цена није снижавана након пада цене челика на светском тржишту. Осим тога, испало је да су ЕБРД и градске власти Београда на почетку говориле о скелету моста, а на крају, због енормне цене, тврде да је до „поскупљења“ морало доћи због изградње приступних саобраћајница. Како то да саобраћајнице нису биле део првобитног пројекта?
Мост у Бешкој врло је сличан пример лицемерне европске праксе пословања. Да ствар буде занимљивија, управо је дневни лист „Блиц“, на Савиндан ове године, први објавио Бетину вест да ће изградња другог дела моста преко Дунава коштати двоструко више: уместо 2,9 читавих 5,6 милијарди динара.
Како то да добри европски закони или макар добри европски обичаји не налажу опсежан увид јавности у питања ове врсте европских послова, надувавања рачуна, задуживања и спровођења пројеката? Где су у предоченој европској стварности српски извођачи?
Снаге, које је кључно подржавала ЕУ, не само да су обезбеђивале оквир за корупцију и овакву врсту „послва“, него су биле и њихови протагонисти. Бивши млађани министар, који се згражавао „руске губерније“, данас је крезовски богат власник неколико компанија, од грађевинске до фирме за трговину рачунарима, чије је власништво регистровано на чланове његове породице. Управо у маниру тајкуна у које је упирао политичким прстом, идентификујући их са руском државом.
Ако светску сцену нахерите тако да беспоштедни западњачки интерес буде еквивалент руској помоћи, а легитимни руски интереси у равни са злочином, добијате слику по мери једног београдског дневника и плаћених НАТО активиста, од којих нико, из овог или оног разлога, не би знао шта да ради насамо с девојкама „Пуси рајот“, а камоли да вам каже истину о европским кредитима.
Када говоримо о финансијама, није безазлена ни вест од јуче, чији је извор НБС. У њој се каже да су у стварности стране, европске, а формално-правно „домаће“ банке из Србије ове године изнеле скоро 500 милиона евра капитала. Баш ме занима на који начин су Руси кумовали овом акту пријатељства, уважавања и сарадње ЕУ и Србије.
Глас Русије
