Слобода вероисповести ујемчена чланом 43. Устава Републике Србије и чланом 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је апсолутно право, јер се према члану 202. Устава слобода вероисповести не може из било ког разлога ограничити у условима ванредног стања. Стога је спречавање верника да присуствују недељним Светим Литургијама противуставно насиље Владе и председника Републике.
С тим у вези, указујем на наведени чл. 202. Устава, који регулише мере одступања од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању, чији став 4. гласи: „Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 39, 43 (слобода вероисповести, прим. З. Ч), 45, 47, 49, 62, 63, 64. и 78. Устава).“ Притом одредбе којима се јемче људска и мањинска права припадају малобројној групи уставних прописа које су судови дужни непосредно да примењују (чл. 18. Устава). Из тога следи да се богослужења уз учешће верног народа могу потпуно законито одржавати како унутар храмова, тако и у црквеним портама, а на СПЦ је да сама изабере место на коме ће вршити богослужење, снисходећи постојећој ситуацији и мерама које препоручују државне власти.
Тако се режим ванредног стања, који је иако ванредан правно уређен, претворио у режим отвореног насиља над основним и неотуђивим правима грађана. Ни СПЦ, ни грађани Србије, а нарочито правна струка, немају права да ћутке пређу преко таквог безакоња. Никакве разлике међу нама не би смеле да буду важније од одбране права, нити је било које право, па ни право на живот, важније од слободе. Они који нису верници треба да схвате, да ће од одбране неприкосновености храмова, зависити и одбрана неприкосновености њихових домова. Јер, ако данас полиција некажњено упада у храмове, зашто већ сутра не би упадала у наше домове.
Стање ствари
Ovaj režim krši svako gradjansko pravo koje sme. Hapsi one za koje proceni da se neće buniti, zabranjuje ono što nije dovoljno štićeno, otima ono što nije branjeno oružjem, vredja i ponižava već ponižene i nemoćne. Takva mu je priroda. Oni već upadaju u stanove svih onih za koje procene da ne znaju za ustavno pravo zvano nepovredivost stana. Nije da policija ne zna. Zna odlično jer je ovo pravo odštampano u njihovoj policijskoj legitimaciji i oni su sa njim suočeni svakog dana, ali ga ipak krše. Takva je priroda ovog režima. Tera do krajnjih granica, do same ivice ponora, svog i našeg. Ako je neko pomislio da su oni hrabri greši. Oni nisu hrabri, nego je sve ovo za njih samo igra, predstava u kojoj oni glume glavne uloge. To je njihov bezgranični bezobrazluk, primitivizam i u krajnjoj liniji teška patologija. Oni patološki mrze Srbe i to ih pokreće na bezbroj zločina protiv nas i Srbije. .