Ако прође – прође

Тек када, како то каже Басара – новинчине, открију афере, држава реагује, али не баш са ентузијазмом. Да је модел српске правне државе установљен по матрици „ако прође – прође“ доказује и „златиборска афера“.

Покушај државних чиновника да приватном предузећу ПК „Златибор“ доделе, без накнаде, државно земљиште од 2.213 хектара, раскринкао је и спречио Милан Стаматовић, председник општине Чајетина. Захтевајући од Зоране Михајловић, потпредседнице владе, министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и потпредседнице СНС, да поништи сопствено решење којим је то било омогућено, Стаматовић је и од највиших државних органа, уз подршку јавности, тражио да заштите државну имовину, смене и ухапсе министарку.

Министарка је најпре, посредством радне групе од, гле чуда, представника њеног министарства, требало да испита правну ваљаност њеног решења, негирала кривицу, поручивала да нема штете по државу, а потом немушто признала да и није баш све било по закону. Како пројекат поклањања државног земљишта није „прошао“, министарка није имала куд и поништила је своје решење. У уређенијим земљама то би било сасвим довољно – не само за смену министарке, већ и за оставку целе владе. Ипак, на „олтар“ богиње Јустиције неће министарка, него службеници који су наводно сачинили скаредно решење.

И рекло би се – у реду, грешке се дешавају. Министарка је реаговала, подсетила се на сопствену заклетву о оданости Србији, поштовању Устава и закона, савесном, одговорном и преданом раду… Но, шта би се догодило да је Стаматовић ћутао или да се можда нагодио са неким моћником да не „таласа“? Какве последице би биле да га јавност није подржала и да бар поједине „новинчине“ нису захтевале објашњења? Не би било афере, а држава би у тишини и још једном била успешно опљачкана.

Јавност мора да зна како је било могуће да се у државним институцијама, које финансирају сви грађани, сачини документ којим се енормно вредна државна имовина бесплатно уступа приватном предузећу? Није ли крајње време да се државни чиновници и функционери коначно ухвате укоштац са корупцијом и организованим криминалом?

Зар то на сва уста нису најављивали и премијер (који се оглашава свим поводима, али не и поводом „златиборске афере) и његови најближи сарадници? То не значи покретање дисциплинских поступака и суспензија против њихових апаратчика, ради јефтиних политичких поена и замајавања јавности, већ то значи да министарка, уколико јој је стало до части, угледа и поштовања Устава и закона, јавно саопшти ко су налогодавци и суштински актери покушаја отимања златиборског земљишта од грађана Србије.

Након тих одговора, које јавност ишчекује, можда ће Србија кренути да се удаљава од „правне“ максиме – све је по закону, док ме не ухвате у крађи, а можда министарка успе да поврати лични углед и углед сопствене странке, али и кредибилитет државе коју представља. Ако покуша, можда јој то и „прође“.

АУТОР: РЕДАКЦИЈСКИ КОМЕНТАР

Данас