У рибу се иде у сумрак. Чим падне ноћ, мреже су спремне, и чамац забруји у походу на дунавске рибе. У шест ујутро рибари стижу на београдске пијаце. Смуђ, шаран, кечига, деверика, толстолобик заврше или у ресторану или на тезгама.
Сиротиња
– Рибарим већ 14 година и не могу више, зима, хладно, криве се прсти, а не исплати се за те паре. Само годишња дозвола за аласе је од 50.000 до 100.000 динара, зависи од потеза – каже Владимир Пешић, алас из Панчева, који сваке ноћи са Ренатом Грбићем рибари на потезу од Бранковог моста до Панчева.
– Онда ту имаш и друге трошкове: технички преглед чамца, регистрација, само опрема кошта 2.000 евра, па закуп радње на пијаци, остане ти само за преживљавање. За ноћ могу да уловим од 100 до 150 кг рибе, али џабе ти је кад нема коме да је продам. Да нема ресторана, не би било ни аласа.
Некад је било више и рибара, и рибе и купаца. Дневно је алас могао да прода 20 кг, а данас се на целој пијаци не прода толико.
– Сиромашна држава, сиротиња је и народ. Смуђ кошта 1.000 динара, сом 600, то не може да плати онај који ради за 20.000 динара. Некад су се на Земунској пијаци дневно продавале само бабушке по 300-400 кг, а сада ни 30 кг на дан. И ресторани имају превелику продају, па нас уцењују. Газда прода рибу, заради, а онда треба да молим да ми плати оно што сам ја зарадио – вајка се Владимир.
Он у рибу иде сам, јер је алас само тако свој газда. Постоје и рибарска удружења, али тамо се иде само због политике, а иза ње увек чучи корист.
Пецароши закерају
Аласима су конкуренција и пецароши.
– Пецароша има на хиљаде, а аласа на десетине. Нека сваки пецарош улови по два килограма рибе, па ти израчунај колико је то, а стално нас оптужују да ми покупимо сву рибу. Код нас ниједан спортски риболовац не враћа рибу у реку, нема шансе, али зато се буне за све, те не можемо да користимо чуварке, не можемо ни бубњеве, у које риба уђе, али не може да изађе – жали се Владимир.
Тамиш опустошили
Постоји и рибарска мафија, они почисте реке наоружани струјом.
– Некад се риба омамљивала конопљом, деведесетих се морила гасом, а сад је популарна струја. Има доста струјаша, напредовала је технологија и не може им нико ништа. Баце онај апарат у воду и побију или унаказе сву рибу, ако налети јато, струјаши могу да извуку тону рибе. Нешто рибе преживи, али она више не може никад да се мрести, оштети је струја. Струјаш може да да рибу пошто хоће, а ресторани купују на црно.
Тамиш је највише настрадао, зато сад тамо може само да се пеца, а мреже су забрањене. Мада, рибочувари им не могу ништа, могу само да их усликају, па тек онда да их похапсе. Рибокрадице најчешће иду на Тамиш, јер је мања вода, па једном мрежом извуку рибу од једне до друге обале – објашњава Владимир.
– Ако власник рибњака и изнајми чувара, да му 30.000 или 40.000 динара плату, он ће увек да пусти струјаша који му за један дан плати 500 евра.
Куке на Ади
На Ади Циганлији криволовци користе куке које вуку по дну, па искасапе рибе. Тако лове толстолобика. И у рибарству је како се ко снађе, као и у политици. Ко више дохвати.
Данас у Београду на Дунаву рибари шест, седам аласа, исто толико и на Сави. Од рибарења су одустали многи, скупа опрема, скупа дозвола, а џабе и велики улов, кад не може да се прода.
– Овде држава све продаде што има. Ево и сељак плаче за њивом, узеше њему и дадоше странцу. Жене дођу на пијацу и кажу: “Дај ми једну белу рибу или једну шницлу”. Бела риба најјефтинија, 200 динара. Сом и шаран се никад раније нису продавали на шницле као сад. Сиротиња – вели Владимир…
Шарана за пиво
Зоран Станковић Киза је некад рибарио на Сави, сад је остарио, па рибу углавном чисти и продаје.
– У Србији већина не зна ни да уђе у чамац, а многи рибари не знају шта је риба баш из породице гргеча. Док се Ђердап није изградио, овде је било и моруна, јегуља… Тежак је данашњи живот, нарочито рибара. Дошла нека бака за Светог Николу и тражи шарана за 150 динара: “Сине, слава ми, а немам више, дај неког малог”. И шта ћу, дам јој малог шарана, а она мени купила једно пиво приде, каже, није имала више – прича Киза.
С. М. Томић – Вести
фото: В. Секулић
