АЛБАНИЈА: Асимилација Срба, промена имена, забрана исповедања православља

Поводом посете Еди Раме, премијера Албаније Београду, КМ Новине покрећу специјал “Рама у Београду, тама у Албанији“. Овим ћемо указивати на катастрофалан положај Срба кроз векове и деценије у тој држави који се ни до данас не мења. Албанија није испунила ни један искрени разлог нити повод за изражавањем позитивних ставова од стране државе Србије. Напротив.

Скадар, стара престоница првих српских краљева из династије Војислављевића, заједно са околином представља станиште тек бледим остацима некада бројних Срба, који су овде живели још од раног средњег века.

Манастир Ком на Скадарском језеру. По својој неприступачности и особености разликује се од осталих манастира на овом језеру. Подигнут на гори, опасан заштитним зидом са две капије, са каменим кула звоником, дискретно и опрезно гледа на све стране Језера. Свети Меркурије, на фресци десно, као припадник јерменске легије Мартензес истакао се у борби против варавара успевши да им разбије војску и лиши њиховог краља живота, због чега је награђен високом војном титулом стратилата. Уочи свега тога, имао је визију анђела који му се указао са мачем и обећавајући му победу рекао да не заборави свог Бога.

У доба комунистичког режима Енвера Хоџе Албанија је озваничила атеизам, забранила исповедање вере, и наметнула дубоку асимилацију свих мањина албанизацијом и променом њихових имена и презимена. Џамија у Враки надомак Скадра служила је као складиште оружја, док је црква била претворена у дом омладине, са бином на месту олтара. Град Скадар даровао је Србима византијски цар Ираклије још у 7. веку, а у потоњим вековима био је седиште српске државе Дукље, а у њему су столовали кнежеви и први српски краљ Михајло и његов син краљ Бодин, који се крајем 11. века у овом граду братимио са једним од вођа Првог крсташког рата, Рејмоном од Тулуза. Векови турског ропства и каснија асимилација од стране албанске државе довели су до тога да Срба у Скадру данас има тек неколико хиљада.

Павле Јакоја Брајовић, председник удружења српско-црногорске мањине „Морача-Розафа“ каже да се од краја 20. века, са демократским променама стање мења на боље. „Пре деведесетих нисмо имали никаква права, али смо успели да се организујемо у демократији и да институционално тражимо своја права која нам припадају по европским стандардима. Што је Албанија ближа Европи то су наша права све већа и сигурнија“, прича он. Мишљења је да би земље матице, Србија и Црна Гора, требало да потпишу званичне споразуме са Албанијом на принципу реципроцитета, како би тамошњи Срби имали иста права као и Албанци у две поменуте земље, и тако очували свој идентитет.

Посебно велики проблем била је промена породичних имена и презимена, коју је наметнула Албанија, како би чвршће и дубље асимиловала Србе и од њих начинила Албанце. То је био дуг процес, одвијао се око 100 година, а започео је укидањем школа. У Скадру и околини затворено је шест српских школа, што је представљало велики ударац за нашу мањину, сведочи Јакоја Брајовић.

„Најтеже је било када је требало именовати дете према својеврсном приручнику имена, који је садржао више хиљада илирско-пелашко-албанских имена. То нисмо могли избећи, на пример, мој брат је назван Божо, али је морао бити преиуменован у Хелидон“, приповеда Павло.

Иначе, многа од тих имена преузета су од прастановника Балкана, Илира и још старијих Пелазга, за чије се потомке данас Албанци издају, те у ту сврху именују своју децу историјским и новосмишљеним именима илирског и пелашког карактера. Тако је Перса постала Дрита, Божа се преметнуо у Хелидона, Крстић преименован у Крстићи, Поповић у Попај, презиме Лекић је промењено у Лека и томе слично.

Породица и патријархално васпитање сачували идентитет

Међутим, Срби су крадомице у својим домовима говорили српски, и поред „државног“, званичног албанског, имали и породично, изворно име и презиме. Јакоја Брајовић вели да је данас стање боље када су права Срба у питању, и да је могуће вратити имена, али да је то скуп и сложен поступак, због чега многи то нису урадили. Срби су се вратили својим коренима, труде се да очувају свој национални, верски и културни идентитет и посебност.

„Уз помоћ Републике Србије осмислили смо и спровели 20 микропројеката, а најважнији од њих је курс српског језика, који траје већ седам година. Близу 600 деце прошло је тај курс, и веома смо задовољни знањем српског које су стекли. Осим тога, имамо и културне активности, и редовно одржавамо Светосавску академију, у чему нам помажу и Скадрани“, казује Павло Јакоја Брајовић. Осим тога, у селу Врака у коме живе и Срби, уз помоћ Митрополије црногорско-приморске саграђена је православна црква Свете тројице, где се врши служба на српском језику.
Павло је истакао да Срби од давнина живе у скадарској области, и са поносом приповедао о тврђави Розафа која надвисује Бојану, и брду Тарабош на коме су се водиле огорчене борбе са Турцима, о племићким породицама Кастриотић и Дукађиновић из средњег века око чијег порекла се и данас воде препирке између Срба и Албанаца. Подно тврђаве Розафе, која се сместила на брду повише Бојане, налази се омања црква, некада православна, која је одузета Србима и дата католицима на коришћење, казује Павло показујући на богомољу, од које се кроз сјај излазећег сунца назиру само обриси.
Имао сам од злата јабуку

Данас Скадар броји око 90.000 становника, од чега неколико хиљада Срба, махом смештених у приградским селима и насељима, од којих је навеће Врака. Посебан утисак оставили су добри односи који владају међу православнима, католицима и муслиманима, па се тако на главном тргу једна до друге налазе три богомоље.Скадар се простире дуж леве обале реке Бојане и југоисточног дела Скадарског језера, највећег на Балкану. Српско народно веровање казује да су га саградила три брата Мрњавчевића, када је жена најмлађег од њих, Гојка, жртвована, како би се одобровољила вила загоркиња која је рушила зидине. У песми „Зидање Скадра“испевана је једна од најлепших алегорија нашег епског песништва, коју је изрекао Гојко, најмлађи Мрњавчевић, дочекујући своју госпођу. „Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим прегорет’ не могу“. Историја каже да су Скадар основали Лабеати, илирско племе у 4. веку пре Христа.

Неколико векова смењивала се превласт Византије, Србије, Бугарске и Венеције над овим градом, да би коначно припао Турцима у 15. веку. Осим првих српских краљева и дукљанских кнежева, Скадром су владали и потоњи велики жупани, краљеви и цареви из династије Немањића. Обзиром да је ова област вековима била у саставу српске државе и од раног средњег века насељена Србима, у балканским ратовима повела се борба за ослобођење од Турака. Након више од четири века турске власти Албанији је припао под притиском великих сила 1919. године, иако су га априла 1913. године ослободиле трупе црногорског краља Николе уз помоћ српске војске.

Скадар је у последњих неколико година претрпео дубоке промене, које су довеле до тога да све више изгледа као модеран град, у коме се уз стара и често оронула здања уздижу савремене зграде од бетона, челика и стакла. Ипак, на периферији видљиви су трагови дуготрајне изолације и сиромаштва којима је Албанија била окована под режимом Енвера Хоџе. Упоредо са новим Мерцедесима и другим престижним аутомобилима стоје кириџије и убоги и кржљави парипи, упрегнути у ручно направљена колица, спремни да за мале паре повуку неки терет.

Многи топоними и лична имена становника и историјских личности имају српско порекло, и бројни су они који се данас изјашњавају као Албанци, али су тек коју генерацију припадници овог народа, и сачували су свест и сећање на своје српско порекло.
Извор: Глас западне Србије

Припремиле: КМ Новине