Албанија: наставак геополитичког фудбала

“Историјска” посета премијера Албаније Едија Раме Боеграду, заиста је постала нов – и вероватно незабораван – корак у развоју српско-албанских међудржавних односа. Медији обеју земаља, а и западних држава, истицали су громке епитете попут “провокација” или “скандал”, а неки су се надовезали на тему прекинуте фудбалске утакмице у Београду, саопштавајући о још једном “голу” у мрежи Србије.[1] У тој галами некако се заборавио сам смисао ове посете. И што је најважније – све што се десило одлично се уклапа у концепцију “контрадикторних узајамних очекивања” који понекад могу да објасне најпарадоксалније појаве у светској политици.

Дакле – шта је првобитно планирано у посети Еди Раме Београду? Била су два основна циља – један за унутрашњу, други за спољну употребу. Спољни фактор огледа се у промоцији албанског (па и српског) захтева за пријем у ЕУ. Европска Унија од држава-кандидата тражи да не само регулишу међудржавне противуречности, него неумољив стабилан развој билатералних односа. А то се не односи само на економске односе – на чему је пажњу фокусирао на конференцији за штампу премијер Србије Александар Вучић изјавивши да намерава да подигне ниво међусобне трговинске размене са садашањих 100 милиона долара годишње – него и на политичке односе.[2] Преговори Раме и Вучића на политичком плану именовани су у складу са општеприхваћеним дипломатским етикецијама и дежуро-очекиваним изјавама за штампу, који у потпуности одговарају европској пракси.

Међутим, у читавој овој причи постоји и унутрашњи фактор – због којих је премијер Албаније једноставно морао изрећи те речи које је премијер Србије сматрао провокацијским.Ради се о томе да фраза Еди Раме о “неповратности” независности Косова и његовог позива да Србија призна ту чињеницу – није ништа друго него следовање како незваничне позиције Европске Уније тако и званичне спољнополитичке концепције Албаније која је уобличена у формату званичних државних докумената.

Устав Албаније донет у новембру 1998. године, на следећи начин је дефинисао државну политику у односу према Албанцима који живе изван њених територија – па тако и на Косову и Метохији: “Република Албанија признаје и штити интересе и права Албанаца који живе изван њених граница” и “Република Албанија штити права својих грађана који привремено или стално живе изван њених граница”.[3] Као што је познато, знатан део косметских Албанаца има пасоше Републике Албаније.

Ови постулати спољне политике Албаније који су разрађени и развијени у министарству спољних послова Албаније и који су одобрени од стране владе Албаније истичу обавезу земље да настави да “предузима кораке усмерене на помоћ Косову да стекне међународно признање”.[4]

Поред тога, историјски континуитет признања самопроглашене независности Косова била је прописана у тексту владине одлуке о признању Косова од 18. Фебруара 2018. године. У документу се истиче да “Република Албанија признаје Републику Косово” на основу одговарајућег закона који је донео парламент земље и који је признао “Републику Косово” још 1991. године.[5]

Треба рећи и то да државна позиција Албаније у односу на Косово не зависи од распореда спољнополитичких снага у земљи.Свакако да има разлога да се харизматични лидер Демократске партије Албаније Сали Бериша, који има рођачке везе са приграничним косовско-албанским регионом сматра најактивнијим апологетом великоалбанске идеје. Међутим, стручњаци “Међународне кризне групе” идентификовали су кампове за обуку бојевика ОВК у северним и северо-источним регионима Албаније и они су створени у периоду владавине социјалиста у Албанији.

Дакле, када говоримо о “провокативним” изјавама у Београду, треба рећи да је Еди Рама деловао строго у складу са спољнополитичком концепцијом сопствене владе. То исто се односи и на посету албанског премијера “Прешевској долини”. У горенаведеном програму, приоритет спољне политике земље прописује став да ће “права Албанаца у Црној Гори, Македонији и Прешевској долини представљати непромењив приоритет наше спољне политике у региону”.

Тако да српске вође немају разлога да говоре како је албански гост изнео нешто неочекивано и провокативно. Ради се о доследном спровођењу приоритета спољне политике који су зафиксирани почетком деведесетих година у тако кључној сфери заштите национално-државних интереса као што је однос према рођачким етничким заједницама изван државних граница.Очекивати другачије изјаве од државних делатника Албаније – значи не схватати суштину албанске државне политике и притом гајити сумњиве илузије на конто тога да ће САД или ЕУ одједном прогледати и указати премијеру Еди Рами или председнику Бујару Нишанију на њихове “заблуде”.Позивање премијера Албаније истог је значаја као и прећутно признавање чињенице да Тирана има одвојен став од Београда по питању Косова. Чак су и саме власти Србије својевремено потписавши читав сет споразума са Приштином под покровитељством ЕУ, практично признале “независност” Косова као реалност – ако не правну, а оно у крајњој мери бар геополитичку.

А од руководства Албаније могло би се поучити како се на државном нивоу успешно бране интереси својих сународника, користећи различите политичке, дипломатске, економске и друге механизме, а не само се уздати у “добру вољу” Брисела. Ступање земље у ЕУ је нема сумње важан приоритет. Али како показује искуство те исте Албаније, на то не може и не сме да се своди комплетан спољнополитички курс земље.

Ова година не треба се разматрати као “нулта година” у плану развоја односа Албаније и Србије, ти односи нису данас започети и посета Раме је само још један корак на том дугом путу. Такву оцену данашњем догађају дао је бивши министар иностраних послова Албаније Тритан Шеху.[6] Тешко је са овим се не сложити, а руководству Србије ово није последњи пут да ће се сретати са “провокацијама”, аналогним овој која се десила на конференцији за штампу у Београду. Јавно се вређати на њих – значи показивати слабост. А слабост у геополитици моћни кажњавају чак и горе од грешака.

Србија сматра долазак Еди Раме “новим поглављем” у развоју односа Србије и Албаније у циљу подржавања “стабилности на Балкану” – речено је у Београду уочи посете.[7]Изворе и факторе “стабилности на Балкану” две земље различито схватају. Али да би се потврдила једна те иста чињеница, да ли је требало организовати, одлагати па поново реализовати саму посету.