Албанија у мраку: последице приватизације електродистрибуције

Приватизација дистрибуције електричне енергије у Албанији довела је до катастрофалних резултата како по потрошаче, тако и по саму дистрибуцијску мрежу. Но посљедице те погрешке сада се у потпуности пребацују на леђа ионако социјално угрожених малих потрошача, који су све чешће присиљени на живот без струје

Велика већина грађана Албаније у својим домовима користи електричну енергију твртке која је прије процеса неолиберализације била у државном власништву. У вишефазном процесу приватизације и комодификације сектора електричне енергије твртка је прво подијељена у двије, а затим је 2009. њен најважнији сектор дистрибуције купила твртка Ческé Енергетицкé Зáводy (ЧЕЗ). Та је приватизација била политички испланира да се поклапа с чешким предсједањем Вијећем ЕУ исте године. Тадашња албанска влада десног центра искористила је пријављивање за статус кандидата за чланство у ЕУ као пропагандну гесту уочи опћих избора, а премијер Сали Берисха захтјев је доставио изравно чешком премијеру за којег се претпостављало да утјече на ЧЕЗ и приватизацију. У идеолошком се смислу приватизацију дистрибуцијског сектора и пријаву за чланство у ЕУ сматрало даљњим корацима према остварењу коначног националног циља: интеграцији у ЕУ и структурним реформама, попут приватизације, које она захтијева.

Но приватизација сектора дистрибуције не само да није побољшала услугу опскрбе становништва електричном енергијом, већ је додатно продубила већ постојећу енергетску кризу. Лоше управљање, превисоке цијене услуге за грађане, злоупорабе, растући дуг и технички губици у испоруци енергије готово су довели сустав у колапс. То је присилило владу десног центра да сектор дистрибуције врати у државно власништво. Правни спор између ЧЕЗ-а и албанске владе завршио је споразумом којим је албанска влада била дужна платити ЧЕЗ-у пуни износ за који је продала сектор прије пет година (око 100 милијуна еура). То је значило да су остварени профити ЧЕЗ-а остали нетакнути и, још важније, да је плаћање дугова које је твртка накупила тијеком година у којима је била у власништву ЧЕЗ-а преузела новооснована државна твртка (ОССХЕ). Овај је спор ријешен недуго прије одлуке ЕУ да прихвати захтјев Албаније за чланство, при чему се страховало да би, у случају непостизања договора око струје, чешка влада могла уложити вето.

Реструктурирање на рачун сиромашнијих

Притиснута препорукама и увјетима Свјетске банке, садашња влада лијевог центра је донијела одлуку о реструктурирању сектора електричне енергије и смањивања губитака. Провођење те уштеде није замишљено кроз резање неких техничких трошкова у дистрибуцијској мрежи, него повећањем цијене електричне енергије за готово 30%. Иако се о овоме још увијек расправља, владина агенција која има правну надлежност предложити нову цијену тражила је управо такво повећање. Уз то, нови тарифни сустав наплате потрошње електричне енергије додатно је заоштрио класну пристраност јер ће према њему они који троше мање енергије (у правилу сиромашнији) морати платити више, а они који троше пуно више (у правилу богати) плаћат ће мање по киловатсату.

То није све. У посљедњих су неколико тједана албанска влада, њена управа за електричну енергију и полиција започели велику кампању искључивања електричне енергије онима који нису платили рачуне. Просјечан број потрошача који нису платили или су одгодили плаћање рачуна за електричну енергију је 20%, а велика већина њих је из сиромашних обитељи, незапослених, корисника социјалне скрби, прекарних радника итд. Примјерице, у најсиромашнијој регији у Албанији, Кукëс, само је 4% потрошача подмирило рачуне за електричну енергију. Актуално заоштравање класног сукоба присилило је велик број сиромашних људи на живот у потпуној тами, а цијеле сиромашне четврти бачене су у предмодерно доба. Да оцртамо ширу слику: реална стопа незапослености у Албанији процјењује се на више од 30% (унаточ томе што влада тврди другачије), а пад дознака албанских мигрантских радника из Грчке и Италије погоршао је економске увјете оних већ сиромашних и у сиромаштво гурнуо још већи број људи.

У овим приликама, у којима је пронаћи посао постало привилегија (без обзира на то колико је слабо плаћен и што не подразумијева никаква радничка права), удар владе на сиромашне додатно погоршава њихову социјалну ситуацију. Новинари извјештавају да сиромашна дјеца домаћу задаћу пишу уз свјетлост свијећа прекривена декама док се хладно вријеме приближава. Но још је горе то што се сваки покушај појединаца, а поготово оних сиромашних, да се самостално поновно припоје на довод енергије – уколико не доведе до несретног случаја и проузрочи смрт особе која је покушавала руковати с електричним кабловима – процесуира, а случајеви сиромашних који су морали у затвор служе за владину пропаганду којој намјерава присилити остале да плате рачуне. У једном је случају полиција јавно ухитила младу незапослену мајку заједно с њеном петогодишњом кћери.

Прешутни компромис

На идеолошком плану влада покушава ушуткати сиромашне и криминализирати оне који не плаћају рачуне, а посебно оне који “краду” енергију, те насупрот њима себе приказати као представника поштене већине. Влада дакле покушава прикрити класна протурјечја и одговорност власти за колапс сустава те као главни проблем представити “паразитирање” грађана. Истодобно, влада покушава пронаћи савезнике у оним ријетким слојевима становништва чија је позиција нешто боља. На примјер, влада као позитиван примјер истиче умировљенике чија стопа плаћања рачуна за електричну енергију износи преко 90%. Но она притом прешућује чињеницу да, премда су већином сиромашни, умировљеници у Албанији нису најсиромашнији, ако у обзир узмемо да и даље имају стабилне приходе (за разлику од незапослених) и да већини њих новац шаљу њихова дјеца која раде у иноземству. Што се тиче сиромашних, влада обећава надокнадити пораст цијене али притом не разјашњава према којим ће се критеријима сиромаштво дефинирати. Ако ће се, као и обично у Албанији, оно дефинирати према оним обитељима које примају социјалну помоћ од око 30-40 еура мјесечно, остаје нејасно на који ће си начин те обитељи (од којих већина дуље вријеме није платила рачуне за струју) приуштити да плате цијели рачун, чији мјесечни износ премашује њихова социјална примања.

Неолиберализација албанског друштва у посљедњих неколико десетљећа изграђена је на прешутној сугласности између економско-политичке елите и маса, а посебно сиромашних. Ови први континуирано су “толерирали” нелегалне радње потоњих, који су их пак користили као прилику за бијег од најекстремнијих посљедица сиромаштва. Неплаћање рачуна за струју већине сиромашних сматрано је друштвеним трошком нужним да их се пацифицира како би се притом неолибералне реформе могле провести без већег отпора. Данас је тај прешутни пристанак сломљен, што уједно значи и да су се отворили нови простори политичког организирања друштвеног гњева.

Арлинд Qори

С енглеског превео Дамјан Рајачић

Билтен.орг