На Централном гробљу у Београду данас је, уз највише војне почасти,сахрањен Алберт Ахсарбекович Андијев, руски добровољац који је учествовао у одбрани Србије од НАТО агресије 1999. године на Косову и Метохији.
Поред сина Лазара и чланова породице, легендарног Руса су на последњи починак испратили и његови ратни саборци и старшенине из херојске 549. моторизоване бригаде из Призрена, која је тада била под командом генерала Божидара Делића, преноси Информер.
Један од Албертових старешина из тог времена, бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац се бираним речима опростио од свог саборца.
– Опхрвани смо великом тугом, јер испраћамо нашег саборца, брата, пријатеља, родољуба и истинског хероја Алберта Ахсарбековича Андијева, који је добио све битке, а изгубио битку са Ковидом 19, пре недељу дана у болници у Батајници.
Алберт је рођен 3. децембра 1970. године у месту Ељхотово, на Владикавказу у Северној Осетији, Руске Федерације. Потиче из угледне, патриотске породице која је позната по рвачким шампионима. И сам је био успешан у том спорту. Када је 1999. године почела НАТО агресија на Србију, спаковао се и возом дошао у Београд 28. марта. Дошао је спреман да свој живот положи за Србију и узвишену идеју одбране православља која је испуњавала његово срце и душу – казао је генерал Коњиковац.
Он је даље навео да се Алберт врло брзо, са добровољачком јединицом нашао у Јунику, на граници са Албанијом, у епицентру збивања одбране наше земље, сматрајући то својом обавезом.
– Од 12. до 23. априла 1999. године, раме уз раме са припадницима 72. специјалне бригаде, бранио је Кошаре и борио се против десетоструко јачег непријатеља. Након тога, Алберт долази у нашу, и његову, херојску 549. Моторизовану бригаду Приштинског корпуса. Био је елитни професионалац, неустрашив и прекаљени борац, човек од поверења, надасве храбар, спреман на сваку жртву за своје другове и јединицу – потресно је казивао Коњиковац и наставио:
– У једној високо ризичној антитерористичкој акцији 5. маја , у селу Будаково, код Суве Реке, рањен је у руку и изгубио је десно око. Говорио је увек: „Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо и када сви разлози нестану имам макар тај један разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим своје око“.
У одлучујућој бици, не обазирући се на «Милосрдног анђела» који је сејао само смрт, посипајући 24 пута наше положаје тепих- бомбама које су спржиле Паштрик, Алберт је са браниоцима на граници, држао положаје, чистио заостале џепове од агресора. Он је сањао и веровао у слободу – истакао је генерал Стојан Коњиковац.
Генерал је рекао и да је Алберт Андијев са саборцима на Паштрику извршио наредбу „Нема назад, иза је Србија“!
– До краја рата био је на положајима на самој државној граници. Ношен идејом правдољубља, борећи се на страни истине, дао је допринос и у одбрани православља у Македонији 2001. године. После рата, остао је да живи у Србији, оженио се Српкињом, добио сина и дао му име Лазар, симбол српске жртве, страдања и вечности. Србију је волео као и Русију – појаснио је генерал Коњиковац и додао:
– Алберт Ахсарбекович Андијев, нови је српски и руски Рајевски! Тај његов претходник, такође руски добровољац, пуковник Николај Николајевич Рајевски, оставио је 1876. године у Адровцу, у крвавој борби против Турака, своје срце да заувек почива у Србији. Храброст, достојанство и жртва Алберта Андијева, нашег Рајевског 20. века, чине да се везе два братска народа, кроз заједничку патњу и страдања, али и кроз борбу за слободу која нема цену, вину у небеса!
Заједничко осећање припадности словенској и православној заједници, обострано поштовање и узајамна подршка и помоћ, јесте Албертово завештање свим Србима и Русима у будућности! Ми га морамо неговати и развијати, чувајући вазда живо сећање на живот и дело Алберта Андијева – нагласио је генерал Стојан Коњиковац.
Он је подсетио и да је Академија Видовданских витезова српских, доделила Алберту статуу српског витеза 2019. године, носилац је споменице 20 година од НАТО агресије, споменице ПЈП са мачем. За заслуге у борби награђен је пиштољем 1999. године.
– Упркос томе, бескомпромисан и чврст у својим ставовима, до задњег тренутка одан својој бригади, одлази у гроб без држављанства Републике Србије што га је много болело. На вечну стражу са другим саборцима, у легенду, одлазиш и ти Алберте.
Испраћају те твоји саборци и сав српски род који ти је захвалан за све што си учинио за нашу, и твоју Србију. Почивај у миру и спокоју, јуначе наш! – завршио је у сузама такође легендарни старешина призренске бригаде, генерал Стојан Коњиковац, опраштајући се последњи пут од човека који је својим храбрим срцем, када је Србији било најтеже, показао пут за нека будућа покољења.
На Централном гробљу велики број људи је одао последњу почаст великом хероју. На место вечног починка, сандук са Андрејевим телом пренели су његови саборци, ратни ветерани.
vostok.rs, Информер
