Јоханес Хан честита Вучићу и Тачију на “посвећености и оданости задатку”. На свом Твитер налогу Хан додаје, да решење мора доћи “од њих двојице”. Али, њихов договор (Тачи-Вучић) “мора бити прилог миру и стабилности у целом региону”. Наравно, када Хан каже “договор њих двојице”, он углавном мисли само на једног од тих двојице – на Александра Вучића. Јер, по свему судећи, Тачи има “попуст”, пошто истовремено заступа и шиптарске и интересе НАТО алијансе. На крају Хан констатује да ће то бити “кључ за ЕУ”. Ваљда је мислио на улазак Србије и натовско-шиптарске парадржаве Косово у ЕУ. Понаособ, наравно.
Председник Србије ових дана сусреће се углавном са емисарима ЕУ и арапским шеицима, који му испоручују поздраве од Бин Ладена. Ух, пардон – Бин Заједа! Иако се добро зна да ЕУ неће примати нове државе чланице у догледном времену, то им не смета да машу шаргарепом пред изгладнелим Србима. Арапи не убеђују Србе ни у каквом смислу, осим да прихвате њихове понуде за куповину српске воде и земље. Ето Арапаи долазе “пословно”, али утилитарност или лукративност посета ЕУ функционера (и поред излизаних политичких флоскула) свакако не изостаје. Арапи купују оно што у својим земљама немају, а Запад штити своје банкстере, који изнесу на милијарде и милијарде евра профита сваке године из Србије.
Уз поменуте посете из европског политичког врха и арапских “економских агената”, Александра Вучића је опет посетио Александер Сорош. Млади “сорошевац”, изгледа, добро наставља посао свог тате Џорџа. Србија му се посебно осладила. Ту Алекс има имењака Алека на месту председника државе. Председник Србије му не прави никакве проблеме када дође по доспелу рату. То јесте, плаћа му рекет тачно и на време, али, овакав “пословни компањон” никада се не пушта дуго на пашу без надзора. Ко зна шта му може пасти на памет! Може да се изненада заобада и тиме нанесе велику штету Отвореном друштву. Односно, да би друштво било отворено, штале и торови морају бити закључани.
Да ли српска јавност примећује да се свака два до три месеца, Сорош јуниор изненада (ненајваљено) појави у Београду. У Председништво Србије тај млади човек улази као у своју кућу, без куцања. Никоме тамо не пада на памет да га заустави и приупита за здравље. Готово све особље зна да Алекс долази код Алека само зато да би га подсетио колики је дужник његовом оцу. Због старог Сороша, Алек је у фондацију Клинтон уплатио два милиона долара, да би наступио на тамошњем предизборном панелу, заједно са тадашњим градоначелником Сребренице Ћамилом Дураковићем – коме је такође, види случајности, уплатио пет милона евра! А и тих пет милиона евра дато је Ћамилу, да би овај имао пара да плати своје гостовање на предизборној трибини Клинтонових. Логика, хоћеш да се дружиш с “великима” – може, ал’ прво да платиш!
Свима је, ваљда, добро знано зашто је Александар Вучић тако широке руке када су у питању новци грађана Србије. Ако неком случајно није, онда да таквога подсетимо – зато што је ПАМЕТАН! Зато што је паметан, председник Србије каже да га је Алекс Сорош посетио у име Фондације за отворено друштво (али без Наташе Кандић) да би видео како његова организација може да помогне “јачање мира и стабилности у региону”. Вучић, иако је паметан, не примећује да Алекс није дошао у “регион”, него у Србију.
Са своје стране, Алекс је далеко “отворенији” од Алека, па каже да му је уживање да дође у Београд, поготово, када има “продуктиван састанак са Александром Вучићем у циљу постизања решења за Косово”!? Томе млади Сорош још додаје, прескачући Вучићев “регион”, да је “Косово кључно за стабилност, не само Балкана, него и Европе. Када је покупио рекет, Алекс је само подигао прст, али га је Алек предухитрио, схвативши поруку. – Знам, Србији истиче задати рок – процедио је Алек кроз стегнуто грло. – Рок истиче теби, драги мој Алек, за Србију не знам, јер за њу нисам задужен – одвратио му је Алекс хладно.
У овом часу би нам морало да буде јасно, да све похвале које стижу Вучићу и Тачију, почев од аустријског председника, преко Курца, па надаље, никако се у овом часу не пласирају случајно. Срби на основу тога граде некакву илузију у својим главама, да је заиста могуће некакво решење за Космет, које би за Србију могло бити частан излаз из незавидне ситуације у коју ју је довео њен садашњи председник. Нема таквог решења, а ко заиста инфантилно верује да ће српска страна ишта добити, тај се грдно вара. Србија на крају неће добити ни онај метар, коме се председник Србија, кобајаги, нада.
У питању је психолошка борба, која је с противничке стране генијално постављена. У ствари, не би то било толико “генијално” да нису успели да увуку Тројанског коња у само срце српске државе. Практично, ЕУ и Шиптари с Космета, немају за преговарача с друге стране стола државу – они тамо имају и виде само једну особу, особу која не представља никог осим себе – којом могу управљати и коју је лако обрадити за сваку врсту “споразума”.
Алекс Сорош, како видимо, није се натоварио на грбачу Вучићевом региону, него је сео за врат Србији. И он одатле неће сјашити, све док не реши “косовски проблем”? Је ли, бога ти? Шта се ово дешава са српском спољном политиком? Ко је Алекс Сорош, да председник Србије мора да га прими и када овај ненајављен продре у кабинет председника? Ко је он да има право да се уопште петља у “трагање за решењем косовског питања”? И све на страну, овде је потпуно јасно, да млади Сорош долази да пренесе наредбе Александру Вучићу? Чије наредбе? Па наредбе оних који су учинили да он несрећник поверује да је заиста – паметан!
Српско друштво би морало да схвати да долазе одсудни дани. Како за њихову државу Србију, тако и за њих саме. Признање натовско-шиптарске квазидржаве, које ће председник неминовно потписати, довешће до таквог потреса унутар Србије, да ће се и ово лабаво државно устројство, распрснути као мехур сапунице. Овде, чини се, више него икад, одговара Његошева мисао, да ће “враг ђаволу доћи у сватове, те свијећу српску угасити”. А његов стих, “зло се трпи од страха горега”, опомена је за све грађане Србије, јер од марионетске власти горе зло за Србију не постоји. То зло ће се, само по себи, изметнути у несрећу, у којој ће поред Срба страдати и они народи који верују да је ово тренутак да се нешто у мутном ућари.
Д. Гостељски, Корени.рс
