Александар Ћурић: Банана држава

Кад се САНУ „прави мртва“, кад се Уставни суд налази ненадлежан, онда лако долазимо до ситуације да један политичар не поштује народ, своју државу и институције а онда ни држава и институције не поштују свој народ

Док нам Председник покушава, зачуђујуће невешто и аматерски, објаснити да смо нашом кривицом упропастили „шансу за договор“ тиме што смо план, за који никад нисмо ни чули, одбацили а да нас нико никад није ни питао шта мислимо а Он једва дочекао да испуни измаштане, једва дочекане, ставове не знам кога, о не знам чему, сведоци смо догађања која додатно доказују да живимо у банана држави, без реда, поретка, смисла, идеје, визије, институција и било какве специфичне тежине ни у границама до којих добацују наши поштари а камоли у окружењу и у свету.

Како би слика била што шаренија, из дана у дан на каналима са националном фреквенцијом гледамо циркуске представе. Најпре у недељу фингирани ријалити дуел између два кербера владајуће олигархије – Чанка и Шешеља, улепшана владајућом промотерком између два нападно ружна човека, чисто да кадар буде лепши, потом гостовањем трагикомичне Милићке, „дежурне беле лисице коју Марић повремено и по потреби веже за политичко дрво“ не би ли неко од владајућих политичара добио „лаган и политички користан одстрел“ па све до горе поменутог интервјуа Председника, на „јавном сервису“, које открива да се ситуација за владајућу екипу компликује.

Оштро око и осетљиво уво је и раније могло уочити многобројне недоследности и непрецизности али овај уторак морамо запамтити као тачку прелома, никад лошији наступ, никад тањи „аргументи“ и никад лошије постављене ствари. Сигурно није проблем у недостатку идеја, мањку политичког искуства и реакције интелекта да се у датом тренутку, уз обилату помоћ октроисаног и добро брифованог водитеља, извуче из неугодне ситуације. Ово је нешто много теже и компликованије, изнудица скраћеног маневарског простора или нешто слично. Брзо ћемо сазнати.

Но, вратимо се на те пратеће догађаје који потпуно демистификују друштво и државу у којој живимо.

Пекара из Борче ће на најбољи начин показати реално стање ствари и процесе који се одвијају. Са једне стране, наша држава, каква је слаба, није нашла за сходно да адекватно реагује на позив на тероризам. Знак који је показан представља позив на тероризам и као такав, на овај или онај начин се мора санкционисати. Како? Не знам, нека смисле. Не плаћа мене држава већ ја државу и самим тим је дужна да нас све заједно заштити од таквих појава. Имајући у виду да се особа која позива на тероризам бави производима за исхрану људи, забринутост је још већа. Напокон, не можемо бити сигурни шта сутра некоме може пасти на памет. Реакција државе је неопходна.

Са друге стране, јавља се очекивана реакција забринутог народа који живи у Борчи. Одсуство реакције државе појачава забринутост. И по правилу, баш згодно, нормална и очекивана реакција народа се онда злоупотребљава, намерно се убацују неке трећеразредне „десничарске“ групе, забринути народ се етикетира и са теме безбедности се скреће на вишедеценијску централну тему друге Србије и њених иностраних спонзора – „Српска кривица и национализам као кривци за све и свашта“. Док у Америци, на један помен ИД и сличног садржаја, федерални агенти упадају кроз прозоре и врата и све укућане заједно са даљом фамилијом шаљу у Гвантанамо, код нас држава не реагује већ свесрдно узима учешће у маскаради. Трагикомично.

Серијал пресуда везано за злочине Орићеве кољачке банде у подрињу се завршио ослобађајућом пресудом за главног злочинца и симболичном казном за жену монтрума која је преклала дечака на бициклу који је покушао да се врати у своје спаљено село и спаси свог кућног љубимца. А зашто да епилог и буде другачији? Кад неко у сред Београда, некажњено, може показивати терористичког шиптарског орла зашто да Насер и његова Елфета буду адекватно санкционисани за паљење српских села и клање српске нејачи?! Замислите да су тако нешто направили у неком од Израелских насеља. Логично и очекивано, не би се главе наносали. А у нашем случају, ни адекватна казна по закону.

И напокон, свежа пресуда окривљенима за фингирани државни удар у Црној Гори…

Поставимо вертикалу нереда како доликује.

Кад се САНУ, као највиша и најзначајнија институција српског интелекта, „прави мртва“ и не изјашњава ни о једној битној и суштинској теми данашње Србије и српског народа, кад се Уставни суд налази ненадлежан по пар екселанс Уставним питањима лако долазимо до ситуације да један политичар, па макар био и Председник, не поштује свој народ, своју државу и институције а онда ни држава и институције не поштују свој народ.

Следствено томе, логично и очекивано, ову државу не поштује нико у окружењу, чак ни слабији и малобројнији. Шта тек онда очекивати од јачих, од великих сила…?

Поштовање се не добија на поклон нити се подразумева, поштовање се заслужује.

Први, најважнији и неопходан предуслов јесте да ми поштујемо сами себе.

На крају, да ми се не наљути опозиција што их не помињем.

Велика већина опозиције се и даље чешља.

(Напредни клуб, 10. 5. 2019)