Под утиском пропагандног укрштања мачева, чак и остатака пропагандних наратива којих се јавност сећа из периода Хладног рата, поновни муњевит успон талибана у Авганистану довео је до егзалтираних реакција јавности уморне од америчког империјалног присуства широм света. Игром ироније, наративи о Авганистану као „гробљу империја“, које је својевремено лансирала америчка администрација 1980-их година са циљем да прикаже конфликт у Авганистану у који се умешала совјетска армија као фаталну и последњу интервенцију „империје зла“, сада су окренули своју оштрицу против саме америчке империје. Наслови широм светских медија „Улазак талибана у Кабул – онлајн“ сублимирају данашње поимање рата од стране публике као још једне од игара у низу. За конзумента медијског садржаја нема суштинске разлике између Олимпијаде и талибанског уласка у Кабул.
У потрази за сценаријима лаким за разумевање, конзумент наратива полази од сопствених уверења и потом хитро, некако успут, размишља над садржајима с којима се сусреће. Уколико је гледалац оптимистички антиамерички настројен, трагичне сцене које америчка империја оставља за собом у Авганистану обавезно значе скори пад западне империје зла. Претпоставимо да је гледалац такође усмерен против империје Сједињених Држава, али је песимистички настројен, доживљава ову политичку структуру као непобедиву, у том случају америчко повлачење и није повлачење, хаос и није хаос, све је то пажљиво испланирана представа, а САД ће после ових ужасавајућих призора изаћи као победник. Империје имају ту закономерну тенденцију да не буду популарне, будући да се мешају у токове историјских процеса многобројних друштава широм света. Малобројни искрени поборници империја, углавном, јесу њихови грађани.
Динамика империјалне игре се своди на већинску подршку њеног језгра, што значи да периферни делови империје, они који потпадају под експлоатацију, ни не морају волети своје окупаторе, од њих се очекује послушност, али центар империје је битан јер богаћење и развој центра представљају читав циљ империјског деловања. Амерички грађани, они који би требало да подржавају империју, и сами су негативно реаговали на последице повлачења Авганистана. Узимајући у обзир средњу вредност свих релевантних истраживања јавног мњења проценат грађана који одобравају рад председника Џозефа Бајдена и оних са супротним мишљењем је готово изједначен – 48,2 одсто наспрам 48 одсто. У јануару ове године, та разлика је била знатно већа и то у корист Бајдена – 55,5 одсто против 36 одсто. Ако је ово театар, онда је редитељ представе озбиљно оштетио своју позицију у позоришту. Чак се и Доналд Трамп поново појавио на политичкој сцени да злурадствује или, савременим речником, да тролује „Поспаног Џоа“, како он назива свог противника на спорним изборима одржаним минуле године.
Интервенционистичка клопка
Сједињене Државе су свакако у најозбиљнијој кризи од епохе грађанског рата. Етничко-расни састав америчког друштва се постепено мења, проценат белих становника Америке смањио се за протеклих десет година са 63,7 одсто на 57,8 одсто, у апсолутним бројкама овај пад износи близу 20 милиона. Заједно са смањењем броја белих Американаца, мења се и структура урбано/рурално, која је већ почетком 21. века достигла однос од пет напрема један у корист градског становништва, што је битна промена у односу на 1960-е године када је исти однос био два напрема један. Ова два податка јасно сведоче и о промени вредносне осе у америчком друштву – села и мали градови, као и традиционално протестантско бело становништво чине окосницу конзервативне Америке, док живот у великим градовима и припадност другим етносима неминовно са собом повлачи заокрет либералним погледима на друштво. Конзервативна већина разуме да одумире и то утиче на повећање њене агресивности, либерална мањина схвата да све више јача и започиње навалентно да пропагира сопствене вредности.
Чињеница да су Сједињене Државе империја, а не национална држава, аугментира опасност од унутрашњих вредносних сукоба двају готово изједначених, а непомирљивих делова грађанства. Империја је принуђена да се упушта у дуготрајне окупације других народа, које она настоји да прикаже својим грађанима као ратове за ослобођење. Зато амерички „ратови“ и трају толико дуго, јер оно просто то суштински и нису, они представљају дуготрајно присуство империје у одређеним деловима света који за њу имају геостратешки или економски значај. Када један такав „рат“ постане превише непопуларан да крене да нагриза темеље империје код куће, империја проглашава победу и повлачи се из сукоба.
Повлачење из Авганистана требало је да има ревитализујући ефекат на америчку империју, грађанима се шаље порука да се обуставља трошење њиховог пореског новца на део света који их нимало не интересује, у Кабулу барем неко пристојно време управљају авганистански квислинзи и све је у најбољем реду. Победа талибанског покрета произвела је супротан ефекат – осећање горког пораза и убеђење да је империја протраћила више од два билиона долара, по процени Форбса, да би талибани у Авганистану били снажнији и популарнији него пре америчке интервенције.
Западни део европске цивилизације од зачетка своје државне мисли ослања се на римско-хеленски концепт сатанизације „другог“, спољног непријатеља. Прва дихотомија је била Хелен или Римљанин насупрот варварина, у Средњем веку је та подела измењена на доброг католика наспрам неверника (муслимана) или шизматика (православца). Како значај религије на Западу слаби класични концепт цивилизовани Европљанин напротив дивљака поново је актуелан, да би све ове контрасте надишла скривено идеолошка подела на тобоже неутрално добро и зло, где је добро оличено (нео)либералним вредностима, а зло традиционалним (без обзира на постојање мноштва традиција широм света).
Нема никакве духовне разлике у Американцу који је линчовао црнца 1920-их година мислећи да он као белац представља не само супериорну, већ и морално исправну расу и неолиберала који 2020-их заговара ратове и окупације не би ли авганистанске жене биле ослобођене од закона и правила друштва у ком су одрасле. Та непрекидно присутна замисао да баш на Западу увек влада неко непобитно „добро“, неки модел који цео свет треба да усвоји, представља ништа друго до месијански комплекс који се у политичком смислу изражава кроз интервенционизам, што и доводи до стварања империја. Интервенционистички начин размишљања неминовни је део целокупне европске цивилизације. Европљанин не може да поднесе да неко други може гајити вредности супротне његовим, да тај други уопште има права на то.
Жене у Авганистану су у трагичном положају и треба им ослобођење, мисле Европљани, чак и они попут Срба који су у име наметања вредности и једног политекономског модела били подвргнути директној војној агресији. Зашто је авганистанским женама потребно ослобођење и зашто Европљани треба да брину бригу народа из друге цивилизације, који су изградили друштво на основу исламских принципа, који се битно разликују од хришћанских, па и постхришћанских? Упутније је поставити питање, а који је то страни интервент ослободио европске жене? Да ли су у питању били аутономни друштвено-политички процеси, да ли су се европска друштва сама постепено мењала или су посредством неке империјалне силе, путем диктата, оне преобразиле своја уверења?
Можда ће једног дана и друге цивилизације осим европске – исламска, кинеска, индијска и многе друге, транзитирати ближе ка европској вредносној позицији, али које право Европљани имају да их присиљавају на тако нешто? Ово није само морално-филозофско питање ван домена практичне реалности, јер се интервенционизам транспонује и на наметање стандарда Европске уније и НАТО-а, на усмереност наднационалних институција ка потпуном лишавању држава њиховог суверенитета. Ламентом над вредностима друге културе, коју недовољно познајемо и разумемо, призивамо насиље над сопственим друштвом, јер ЕУ и САД ће сутра у Русији или Србији ослобађати хомосексуалце, трансџендере, као што су 1999. године ослобађали јадне Албанце од „геноцида“.
Држање Москве
Дипломатија има два нивоа – јавни, онај на површини који се заснива на изјавама и званичним декларацијама највиших државних функционера, и тајни, контакти и преговори који се воде даље од очију јавности. Сам шеријатски, радикално исламистички талибански покрет учествује у истој игри – са једне стране његови представници кетмани, они обмањују светску јавност да су данас демократскији и либералнији него пре 20 година, док на терену настоје да дођу до тоталне контроле и заведу владавину шеријата. Примера ради, турска државна агенција „Анадолија“ већ је публиковала материјал под насловом „Талибани нису онакви какви су били пре 20 година“, а из прихватања експортне верзије талибанске дипломатије одмах се може закључити да званична Турска покушава да изгради однос са новим властима у Авганистану.
Представници Европске уније су наступили другачије, они су изјавили да признају реалност победе талибана и да су принуђени са њима да преговарају како би избегли мигрантску кризу, али да не признају легитимност њихове власти. Видимо да неолиберална Европска унија која тако фуриозно намеће сопствене вредности балканским народима, суочена са претњом по своје интересе у Авганистану, не наступа са захтевима – прво ослобођење авганистанских жена, па онда потплаћивање талибана да не пошаљу у Европу милион миграната.
Прво питање у сфери међународних односа биће које су државе спремне да признају талибански покрет за легалну и легитимну власт у Авганистану. На основу тога моћи ће да се закључи са којим државама су талибани успели да постигну договор. Несумњиво ће признање талибана бити најтеже за западне државе. Русија је у осетљивом положају. Најпре, њој је тешко да успостави срдачне односе са талибанима из идеолошких разлога, јер идеологија исламског фундаментализма представља озбиљну опасност безбедности, па и територијалном интегритету Руске Федерације. Стога не чуди да је председник Чеченије, Рамзан Кадиров, као велики непријатељ радикалног ислама изразио бојазан и позвао на опрезност у односу према талибанима. Даље, за Русију је проблематично да покрене поступак пред УН-ом о скидању жига терористичке организације са талибанског покрета, јер би то изгледало као да званична Москва на неки начин подржава или да јој је свеједно што се успоставља једна шеријатска политичка творевина. То би нарушило углед Русије у свету.
Треће, можда и најбитније, није јасно како ће се талибани понети након стабилизације свог режима у Авганистану. Талибански покрет, као етнички паштунски покрет, нема наде да прошири своју идеологију на бивше совјетске републике у Средњој Азији, једнако као што чеченски салафисти деведесетих година нису имали никаквог успеха у експанзији на Дагестан првенствено из етничких разлика (иако ислам не признаје разлике међу нацијама, стање на терену је другачије). Талибани, међутим, могу да постану полигон за обучавање терориста који етнички припадају Средњој Азији и Кавказу, што је потенцијална претња за Русију.
Управо из ових разлога Русија на званичном нивоу поступа врло опрезно, не слави победу талибана, не приказује их у позитивном светлу, али у пракси покушава да успостави ефикасне контакте са новим режимом у Кабулу. Гласноговорник Министарства спољних послова Руске Федерације, Марија Захарова, већ је недвосмислено изјавила да руски званичници нису давали никакве изјаве којима би одобравали смену власти у Авганистану, већ да само констатују реалност. Ипак, специјални представник председника Русије у Авганистану, Замир Кабулов, изјавио је да су представници талибана расположенији за дијалог од представника свргнуте проамеричке власти и да су они поузданији од „кабулског марионетског режима“.
Кабулов је пре тога иступао са тврдњама да талибани немају никаквих претензија ван граница Авганистана и да не представљају претњу савезницима Русије у Средњој Азији, а на дан уласка јединица талибанског покрета у Кабул представник председника Русије се налазио на лицу места и давао смирујуће изјаве, између осталог је окарактерисао ситуацију у Кабулу као „апсолутно мирну“. Све ово упућује на то да Русија настоји да закључи неки договор о ненападању са талибанима – „ви не дирајте нас и наше партнере, ми нећемо вас“. У прилог томе иде и практични показатељ да Русија за разлику од већине западних земаља не евакуише своје дипломатско особље из Авганистана.
Неки аналитичари су претпоставили упливу Русије у Авганистану кинески утицај. Пошто Русија нема никакве политичке и економске претензије према Авганистану и заинтересована је једино за питање безбедности, нема разлога да се Русија противи било каквом стабилизујућем утицају Кине у поменутој држави. До оваквог закључка се долази зато што су Кина и Индија традиционални конкуренти, као и Индија и Пакистан, а по логици „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“, Кина и Пакистан ће заједно наступати у Авганистану. У ствари, кинески утицај је под великим знаком питања јер је корупција бившег режима у Кабулу онемогућавала сваку сарадњу са Кином. Примера ради, Кина је 2008. године већ добила концесију за рудник бакра у Авганистану, који до дан-данас није заживео у реалности јер су клановска корупција и талибанска претња чиниле ту инвестицију неисплативом.
На папиру, Авганистан располаже са рекордним налазиштима литијума, већим него Боливија, такође може представљати битну инфраструктурну карику за кинески Нови пут свиле, међутим, у пракси је веома тешко реализовати било какав пројекат у овој подељеној и нестабилној држави. Не заборавимо да би се Пакистан озбиљно замерио Сједињеним Државама ако би помогао Кини у овим подухватима. Највероватније ће Авганистан као и досад остати забачена црна рупа, а једини руски интерес јесте да се нестабилност, коју са собом носи идеологија радикалног ислама, не преноси преко високих планинских венаца у северним областима на пустињске долине Средње Азије.
Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви
Насловна фотографија: Сергей Савостьянов/ТАСС
Извор Печат
Стандард.рс
