Александар Дугин: Геополитика Новорусије – седам година касније

Тезе о заоштравању у Донбасу

Русија је, пре седам година, 2014. године, направила огромну грешку. Путин није искористио јединствену шансу која се створила након Мајдана и након што је хунта преузела власт у Кијеву, а Јанукович одлетео у Русију. Тада Председник, доследан својој геополитици, није био веран себи. Изјављујем ово без икакве злобе, већ са дубоким болом и искреним бесом.

Пропуштена је прилика коју су назвали «Новорусија», «Руско пролеће», «Руски свет».  То је значило следеће:

• непризнавање кијевске хунте, која је преузела власт током насилног и нелегалног пуча,
• Јануковичев захтев да се залаже за обнову уставног поретка,
• подршка устанку у Источној Украјини,
• довођење трупа на захтев легитимног председника (модел Асад),
• успостављање контроле над половином територије Украјине,
• кретање ка Кијеву.

Овде бисмо се могли зауставити и тражити равнотежу, пре него што се крене даље или се објави постојање још једне државе. Уместо тога, Москва се задовољила поновним уједињењем са Кримом и дуготрајном помоћи Донбасу. Слава Богу што се нисмо предали!

Одбијање таквог развоја ситуације било је подстакнуто «лукавим планом». После седам година је очигледно да, ето, никаквог «лукавог плана» није ни било. То су заговарали ниткови и кукавице.

Даље, Сурков жури ка Донбасу и процес у Минску започиње. Али, не ради се стварно о Суркову, већ о чињеници да знамо ко је Сурков и како делује и да је бачен тамо. То је био знак: заустављамо се и започињемо дуготрајан и безоловни процес, јер је све оно, на шта је Сурков икада ставио руку, било управо онакво какав је и он – не води ничему.

Управо ме је због мог става о Новорусији, тада Кремљ послао у срамоту. Која траје до сада. Напуштам Московски државни универзитет, заустављене су листе на главним ТВ каналима, на којима је моје име, на које сам до тог тренутка био позиван недељно. Зид ћутања.

У таквој ситуацији – чак и пре признавања Крима – направио сам важну структурну анализу и представљао је на најважнијим руским ТВ каналима, у најважнијим издањима, на блоговима и друштвеним мрежама. Она се своди на следећем:

1. Ако признамо Крим, пета колона ће устати, тачније откривени страни агенти, који се не либе тога да директно раде за силе, непријатељске према Русији.
2. Ако се укључимо у стварање Новорусије, устаће шеста колона, дакле либерали на власти, олигарси и значајан, ако не и главни део руске елите, која је формално лојална родољубивом курсу Председника Путина, али је органиски повезана са Западом и тај родољубиви курс јој је велики терет.
3. Ако се догоди Новорусија, логично је да ће и пета и шеста колона бити поражене, догодиће се руски преврат и почеће изградња империје у пуном замаху, заснована на контра-хегемонистичкој идеологији. Мени је било јасно да је то једини начин.

Све фазе драматичног развоја ситуације у Украјини и њихову геополитичку анализу, доследно сам, корак по корак, разматрао и описао у књизи «Украјина. Мој рат»

Књига скоро да је тада била забрањена. (у Русији, прим.ред.)

Крим смо признали, мада је прво изгледало да га нећемо признати. Тим поводом сам имао жесток сукоб са Соловјевим, уживо на телевизији. Он је сада ултрас. Тада се, у најмању руку двоумио, ако не и нешто горе.

Пројекат Новорусије је одредио сâм Путин, али је одмах пропао.

Његове речи о помоћи «руском свету»још увек нису престале да одјекују, а политика се већ променила у супротном смеру. Стране су се на овоме зауставиле и почеле да преговарају. Без Новорусије. Нису је издали, али је нису ни спасили. Одложили су је.

То значи да је победила шеста колона.  Пета је и даље митинговала, под паролом «Путине, врати Крим Кијеву!», а шеста је – јавно, против своје воље – прихватила Кримски консензус. Али, под условом да се Путин ту заустави. На жалост се и зауставио.

И, ту почиње ружна прича о «лукавом плану». «Лукави план» се састојао само од тога да се заустави  ескалација – и то уз потпуну неспремност хунте да води било какав ефикасан рат, за разлику од онога што имамо сада! – сачувати везе са Западом, по било коју цену. Јасни је да то није био Путинов план, али га је он прихватио.

То није ничему могло да води и ничему није ни одвело. Изгубили смо седам година, а наши противници су их добили.

Једино што је улепшало овај период, биле су Трампове четири године. Трамп није био убеђени атлантиста и трудио се да не заоштрава непотребно ситуацију са Русијом. Његова замисао је била да се усредсреди на унутрашње проблеме Сједињених држава и да свет остави на миру. Штавише, изазивао је најмоћнији глобалистички лоби, означавајући га као «мочвару»  (Swamp). Међутим, ни ово нисмо искористили. И за ово се, такође, морамо захвалити шестој колони. Поред тога, директни атлантистички агенти који су послати из Сједињених држава под маском «левичара», демонизовали су Трампа и трампизам на сваки могући начин.

Санкције против Русије уведене су у потпуности. Као да смо ослободили целу Новоросију. А, лажно су обећали да ће их укинути. Нису укинуте и неће ни бити укинуте. Наметнуће још неке.

Сирија је била успешан и исправан геополитички потез, али то ни на који начин није уклонило или спасило украјински ћорсокак. У Сирији је остварена тактичка победа. То је лепо. Али то није темељна победа, која би значила прелазак на снажно евроазијско деловање за обнављање континенталне моћи. И никада се није ни догодила. Новорусија је била кључ.

Како је шеста колона, заправо, победила, није почео ни духовни преображај Русије. Идеологија је одложена, бавили су се техничким питањима, контрола политичких процеса је била у рукама технократа. Смисао је стављен у заграде. Започела је стагнација, до изражаја и у првом плану су примитивна забава и корупција, које су се брзо шириле због досаде и безидејности. А враћени Крим је постао део истог суморног руског друштвеног пејзажа – без Донбаса и кримско пролеће се претворило у компромис. Наравно да је то боље од нацистичких либерала у Кијеву, али далеко је од онога што је требало да буде.

И сада, после бруталног продора Бајденових неокона у Белу кућу, све се вратило на позиције из 2014. године.

Мински формат је био и остао ништа.

Сурков је нестао из процеса, попут сотоне у Апокалипси – час је ту, час није, поново се појављује и нестаје. ево га, а није, и поново се појављује и поново нестаје. Али, то ни на шта не утиче.

Само је украјинска војска за седам година могла да се припреми, приближи чланству у НАТО пакту и да одгаји читаву генерацију украјинских русофоба радикалних убеђења.

Све ово време, Донбас је вегетирао. Да, било је помоћи, без помоћи једноставно не би опстао. Али, ништа више. Над Донбасом је као Дамоклов мач висио преговарачки процес у Минску – претња да ће, под неким својим условима, Москва поносне побуњенике вратити Републици Кијев – односно да ће их предати крвницима.

Вашингтон је сада на корак од давања зеленог светла за напад. И ми немамо избор – одговорити или не. Поново, као и пре седам година, речи које сам изрекао на Првом каналу и због којих се тамо више не појављујем, у потпуности задржавају своје значење:

«Ако изгубимо Донбас, изгубићемо Крим, ако изгубимо Крим, изгубићемо Русију».

Сада, 2021. године, ако Кијев започне казнену операцију, ми једноставно нећемо имати никакав други избор, него да уђемо у рат. Али, ако рат почне, циљ неокона ће бити остварен. Можда ће они одустати од Украјине, као што су 2008. године одустали и од Грузије, која им је била бољи савезник.То би истовремено био и ударац по сред руско-европских односа, Северни ток би, коначно, успели да подрију, одсекли би Русију од Запада, као и консолидовали НАТО. То би био озбиљан ударац – не толико по Русији каква би она требало да буде, него по Русији каква је сада – са свим компромисима и неизвесностима. То се по Русију не би добро завршило, зато што би радикализација притиска глобалног Запада подстакла прозападне елите и корупционашке кланове који имовину чувају на Западу да се и сâми у Русији побуне против Русије. Шеста колона неће моћи да прихвати Новорусију и покушаће да свргне Председника. На то се и рачуна.

Односно, «колективни Бајден» (чак и ако на плану појединца, старац ништа не разуме, то није ни важно), јер у целини постоји савршено рационална стратегија. Трамп је одложио неизбежно, али предах је завршен.

Да ли ће ово бити почетак неког правог рата између Русије и Сједињених држава? Апсолутно не, штагод ко говори.

Украјина није стратешки приоритет Сједињених држава. То што од ње остане након наше офанзиве, постаће члан НАТО пакта, али ни то није нешто посебно важно, ионако је читава Источна Европа у НАТО пакту. Ударац на Русију ће бити најешћи. Посебно зато што је Русија, последњих двадесет година – да не спомињемео деведесете – покушавала да балансира између два вектора:
• континентално-родољубивог и
• умерено-западњачког.

Још пре двадесет година, када је Путин тек дошао на власт, писао сам да ће такво балансирање бити изузетно тешко и да би било боље одмах изабрати Евроазију и многополарност.

Путин је континентализам одбацио – тачније, одложио на неодређено време или се ка њему померао на кашичицу. Моја једина грешка је била што сам претпоставио да таква половичност неће моћи дуго да траје. Могла је, а и даље траје.

Али свему, кад-тад дође крај.

Нисам 100% сигуран да ли се тај крај управо сада догађа, али постоји одређена – и врло значајна могућност, да се догађа. Долази крај компромису између (недоследног) родољубља и  (још мање доследног) либерализма (пре свега у економији, култури, образовању), на коме је   – покушавајући да споји неспојиво – балансирала руска власт – као ходач на ужету.

И ово је, у извесном смислу, сасвим природно, ако не и добро. Боље икад него никад. Не кажем да првои морамо да почнемо. Нека то кажу они којима је данас све дозвољено. Само желим да кажем да, ако Кијев започне офанзиву на Донбас, једноставно нећемо имати прилику да избегнемо неизбежно. А ако је рат неизбежан, остаје нам једино да победимо.

Даље, враћамо се на све оно што је детаљно описано у књизи «Украјина. Мој рат» – односно на Новорусију, Руско пролеће, на коначно ослобађање од шесте колоне, на потпун и коначан духовни препород Русије. Ово је веома тежак пут. Али, вероватно ни немамо другог избора.