Александар Дугин о немирима у Украјини

Александар Дугин, познати руски геополитичар, у разговору са Мануелом Оксенрајтером, уредником немачког листа Cuerest о кризи у Украјини каже:

— Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјски, цивилизацијски, и геополитички. Источна Украјина је апсолутно руска и евроазијска земља. Дакле, постоје две Украијне. То видимо врло јасно на изборима. Популација је подељена на сваком важном политичком питању. Посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматичан: један део је апсолутно антируски, други апсолутна проруски. Два различита друштва, две различите земље и два различита национална, историјска идентитета који живе у једном ентитету.

Дакле, питање је које друштво доминира другим?

— То је важан део украјинске политике. Имамо два дела, а имамо и престоницу Кијев. Али у Кијеву имамо и различите идентитете. То није ни главни град западне Украјине нити је у источној Украјини. Престоница западног дела је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

Западни медији, као и украјински “националисти”, не би се слажожили са термином “вештачки” за украјинску државу.

— Чињенице су јасне. Стварање државе Украјине у оквиру данашњих граница данас није било резултат историјског развоја. То је бирократска и административна одлука Совјетског Савеза. Украјинска Совјетска Социјалистичка Република била је једна од 15 република Совјетског Савеза од свог оснивања 1922. до краја 1991. Током ове 72-годишње историје, границе Украјине мењале су се много пута, значајан део онога што је сада западна Украјина анектирала је Црвене армије 1939. док је Украјини додат претходно руски Крим 1954. године.

Неки политичари и аналитичари кажу да ће бити најлакше решење подела Украјине на источни и западни део државе.

— То није тако лако као што можда звучи јер бисмо добили проблеме са националним мањинама. У западном делу Украјине много је људи који себе данас сматрају за Русе. У источном делу живи део становништва који себе сматра западним Украјинцима. Видите, једноставна подела државе не би заиста решила проблем или би чак направила нови. Можемо да замислимо одвајање Крима, који је територија насељена чисто руским становништвом.

Зашто изгледа да је Европска унија толико заинтересована да “увезе” све те проблеме у своју сферу?

— То није у интересу никаквог европског савеза, то је у интересу САД. То је политичка кампања која се води против Русије. Позив Брисела Украјини да се прикључи Западу довео је одмах до сукоба са Москвом и унутрашњег сукоба у Украјини. То уопште није изненађење ни за кога ко нешто зна о украјинском друштву и историји.

Неки немачки политичари саопштили су да су изненађени ратним сценама у Кијеву?

— То више говори о стандардима политичког и историјског образовања ваших политичара него о кризи у Украјини.

Али украјински председник Виктор Јанукович одбио је позив Запада.

— Наравно да јесте. Њега је изабрао проруски исток, а не запад. Јанукович не може да делује против интереса и воље своје изборне базе. Ако би прихватио позив ЕУ, он би одмах био издајник у очима својих бирача. Јануковичеве присталице желе интеграцију са Русијом. Да бидем јасан: Јанукович је једноставно урадио оно што је било врло логично за њега да уради. Једноставно, то је логична политика.

Сада постоји веома широк и раролик опозициони савез против Јануковича: Он обухвата типичне либерале, анархисте, комунисте, групе које се боре за геј-права, националисте, па чак и неонацистичке групе и хулигане. Шта ове различите групе и идеологије држи заједно?

— Они су уједињени чистом мржњом против Русије. Јанукович је у њиховим очима заступник Русије, пријатељ Путина, човек Истока. Они мрзе све што има везе са Русијом. Та мржња их држи заједно, то је блок мржње. Да то кажем јасно: мржња је њихова политичка идеологија. Они не воле ни ЕУ ни Брисел.

Које главне групе препознајете у опозиционим акцијама?

— Очигледно да је на тзв. евромајдану највише насилних неонацистичких група. Оне се залажу за насиље и изазивају грађански у Кијеву.

Западни маинстреам медији тврде да је улога тих екстремистичких група у драматургији проруских медија, који желе да оцрне цео опозициони савез.

— Наравно, они раде свој посао, желећи да оправдају што ЕУ и европске владе подржавају екстремисте, расисте и неонацисте ван граница ЕУ. Они раде чак против умеренијих десничарских група?

Али како се, на пример, геј групе и лево крило либералних група боре заједно са неонацистима, који су добро познати по томе што нису пријатељски настројени према хомосексуалцима?

— Пре свега, све те групе мрзе Русију и руског председника. Та мржња их чини друговима. И леву страну либералне групе, не мање него екстремисте из неонацистичких група. Ми смо склони да их видимо као либералне, али то је ужасно погрешно. Посебно у источној Европи и Русији врло често су хомосексуални лобији и ултранационалистичке и неонацистичке групе савезници. Такође, хомосексуални лоби има врло екстремистичке идеје о томе како да кроз реедукацију деформишуће утиче на друштво. Не треба заборавити да геј и лезбијски лобији за свако друштво нису мање опасни од неонациста.

Знамо за такав савез у Москви. Либералног блогера и кандидата за градоначелника Москве Алексеја Наваљног подржавају организације које се боре за геј права и неонацистичке групе.

— Тачно. И још је та Наваљни коалиција такође подржана са Запада. Поента уопште није у идеолошком садржају тих група. То Западу није интересантно. Шта би се десило ако би неонацистичка организација подржала Путина у Русији или Јануковича Украјини?

ЕУ би почела политичку кампању, сви велики западни медији би то покрили и скандализовали их?

— Управо то је случај. Дакле, питање је само на којој страни таква група стоји. Ако је група против Путина и Јануковича, ако је против Русије, идеологија те групе није проблем. Ако та група подржава Путина, Русију или Јануковича, идеологија одмах постаје велики проблем. То није ништа друго него геополитика. То је веома добра лекција шта се дешава у Украјини. Лекција нам каже: геополитика и ништа друго доминира у овом конфликте. Сведоци смо тога и у другим сукобима, на пример, у Сирији, Либији, Египту, у кавкаском региону, Ирак, Иран…

Свака група, држећи страну у корист Запада, “добра” је и без проблема иако је екстремистичка?

— Да, као што ће се свака група, држећи страну против Запада – чак и ако је секуларна и умерена – у западној пропаганси назвати “екстремистичком”. Тај приступ доминира на геополитичком фронту данас. Можете да будете најрадикалнији брутални салафистички борац, можете да мрзите Јевреје и да једете људске органе у пред камером, све док се борите за западни интерес против сиријске владе, ви сте поштовани и подржани савезник Запада. Када браните мултиверско, секуларно и умерено друштво – што су све идеали Запада – и ако сте само заузели став против западног интереса, као што јре сиријска владе, ви сте непријатељ. Нико није заинтересован за то у шта верујете, важно је само како ли сте се на геополитичкој страни определили, и тако ћете изгледати у очима западног хегемона.

Проф. Дугин, украјинске опозиционе групе које себе називају “националистима” не би се сложиле са вама. Они тврде да су и против Русије и против ЕУ, и да узимају трећу позицију. Исту ствар ствар би рекао и салафистички борац у Сирији: “Мрзимо Американце колико и сиријску владу”. Да ли је данас могућ трећи положај у том геополитичком рату?

— Идеја о трећој независној позицији између два доминантна блока веома је честа. Имао сам интересантне разговоре са водећим фигурама чеченске сепаратистичке гериле. Признали су ми да заиста верују у могућност независне и слободне исламске Чеченије. Али касније су схватили да не постоји “трећа позиција”, не постоји могућност за то. Схватили су да се боре против Русије на страни Запада. Били су геополитички инструмент Запада, НАТО затупник на кавкаске бојном пољу. Иста ружна истина погађа украјинске “националисте” и арапске салафистичке борце: Они су западни заступници. Тешко им је да то прихвате, јер нико не воли да буде корисни идиот Вашингтона.

Да то кажемо јасно: “трећа позиција” је апсолутно немогућа?

— Нема шансе за њу данас. Ту је континентална моћ и моћ геополитичког океана. Континенталну снагу данас представља Русија, океанску власт Вашингтона. Током Другог светског рата Немачка је покушала да наметне трећу позицију. Тај покушај је занимљив јер на основу тих политичких грешака можемо говорити и сада. Немачка је била у рату против океанске власти, коју заступа британска империје, и против континенталне моћи, коју представља Русије. Берлин се борио против главних глобалних сила и изгубио тај рат. Крај је био потпуно уништење Немачке. Дакле, чак и када јака и моћна Немачка тог времена није била довољно јака да наметне трећу позицију, како данас много мањи и слабији желе то да буду? То је немогуће, то је смешно илузија.

Дакле, свако ко тврди данас да се бори за независну “трећу позицију” је у стварности пуномоћник Запада?

— У већини случајева да.

Москва изгледа веома пасивна. Русија не подржава никакве заступнике својих интереса на пример у земљама ЕУ. Зашто?

— Русија нема империјалистичку агенду. Москва поштује суверенитет и неће се мешати у унутрашњу политику било које друге земље. И то је поштена и добра политика. Сведоци смо тога чак и у Украјини. Видимо много више политичара из ЕУ, па чак и америчких политичара и дипломата како путују у Кијев да подрже опозицију, него што видимо руских политичара да подржавају Јануковича у Украјини. Не треба заборавити да је Русија нема хегемонијалних интересе у Европи, али их Американци имају. Искрено говорећи, Европска унија није истинско европско лице – то је империјалистички трансатлантски пројекат. Она не служи интересима Европљана, већ интересима Вашингтонске администрације. Европска унија је у стварности антиевропска. И “евромајдан” је уствари “антиевромајдан”. Насилни неонацисти у Украјини нису ни “националистички”, нити “патриотски” ни “европски” – они су чисто амерички заступници. Исто важи за групе и организације за права хомосексуалаца, попут Фемена или левих либералних протестних група.

Геополитика, Србин.инфо