Александар и Андеј Вучић преко УАЕ постали власници најплодније земље у Србији: Браћа Вучић пљачкају и са браћом Арапима

Србија је у парадоксалној ситуацији да има више него довољно изузетно квалитетног обрадивог земљишта, али да храну увози. Истовремено, страни инвеститори (који често нису ни страни, а ни инвеститори) овде произведене аграрне производе извозе. Тако, на пример, Србија снабдева робне резерве Уједињених Арапских Емирата храном произведеном на пољопривредним добрима која су приватницима уступљена или за џабе, или за симболичну надокнаду. Дешава се и да оружје произведено у Србији Уједињеним Арапским Емиратима дајемо у замену за храну произведену на овдашњим пољима и то проглашавамо великим пословним успехом. Из свих ових прљавих послова и компанија стоји капитал Александра Вучића и његовог брата Андреја, који су Србији нанели непроцењиву штету

Медији су недавно објавили како је арапска компанија „Елите Агро ЛЛЦ” из Абу Дабија купила 100 одсто удела у „Ал Раwафед” холдингу, такође са седиштем у Абу Дабију. Обе ове компаније су већ присутне на српском тржишту, али се нико, па ни званичници наше владе, нису много заинтересовали ко је нови власник укупно 12.000 хектара најплоднијег земљишта у Војводини.

Холдинг „Ал Раwафед” је једна од многобројних фантомских фирми које су из Уједињених Арапских Емирата дошле у Србију. Нигде не могу да се пронађу подаци ни о њеним власницима, нити о челним људима. Чак и увек добро обавештени Блоомберг не зна много о овом холдингу, осим да се појављује на неколико места у свету као инвеститор. Од почетка се сматрало да иза овог предузећа стоји, углавном, српски капитал.

„Ал Раwафед Србија” доо основан је 28. августа 2014. као заједничко предузеће фантомског „Ал Раwафед” холдинга и владе Републике Србије, с тим да „арапски” партнер има 80 одсто власништва, а влада само 20 одсто. Широј јавности ова компанија је постала позната када је преузела пољопривредно добро „Моровић” у Kарађорђеву, са све репрезентативним објектима које је, заједно са својим високим гостима из иностранства, користио још Јосип Броз Тито. За овај посед (величине 3.731 хектар) арапско-српска компанија не плаћа никакав закуп, већ Република Србија, као сувласник предузећа, има право на петину добити (ако се оствари)!

У првој години пословања „Ал Раwафед Србија” не да није пријавио никакву добит, већ је направио губитак у висини од 200 милиона динара. Да ли је Србија, сходно свом уделу у власништву, покрила петину овог минуса није познато. У сваком случају, те године није било никакаве зараде за буџет, а како ствари стоје, ни наредних година није било много боље.

Због овако штетног уговора, државни приходи су драстично смањени. Док је Kарађорђевом управљало наше Министарство одбране, приходи буџета су и до шест пута били већи од оних које држава сада може да убира на име сувласништва, иако остаје отворено питање колико је пара, ако уопште, „Ал Раwафед Србија” уплатио у државни буџет.

Укупно „Ал Раwафед Србија” доо у нашој земљи има 10.416 хектара земље који, по процени саме компаније, вреде 19.700.000 евра. Kада се овоме дода вредност механизације, објеката и осталог, долази се до укупне вредности предузећа од 105.770.000 евра, како је наведено на званичном сајту поменуте фирме.

Занимљива је ова сума, јер је она нешто мало виша од цене по којој је продата „Пољопривредна корпорација Београд” (око 18.000 хектара), а која ни до данас није уплаћена у буџет. Опскурни купац, „Ал Дахра” доо из Ирига, је још једна у низу фантомских фирми чији је власник неко у Уједињеним Арапским Емиратима, за кога или уопште нема подтака, или се изузетно мало зна. Од почетка је било јасно да је стварни купац ПKБ-а неко из Србије, ко не располаже потребним капиталом, као што је био и случај са „Ал Раwафедом”.

О новом власнику „Ал Раwафед” холдинга из Абу Дабија, па самим тим и „Ал Раwафеда Србија”, је доста познато у пословном свету, али само ако се човек потруди да истражује.

„Елите Агро ЛЛЦ” (купац поменутог холдинга) је на први поглед, такође, једна од фантомских фирми из Абу Дабија, јер се уопште не зна ко су њени челни људи, да случајно не постоје подаци о њеном скривеном, правом власнику. У пословном свету се најчешће, као власник, помиње „Адванцед Инвестментс Цомпанy” из Емирата, што је само уобичајени назив иза кога се (из разумљивих разлога) крије „YАС Холдинг”, са седиштем у Kхалифа Цоммерциал Центер у Абу Дабију. YАС бисмо најлакше описали као својеврсну мешавину стратешких робних резерви и трговца оружјем, а компанија је у потпуности у власништву и под непосредном контролом владајуће породице Абу Дабија.

Основна делатност „YАС Холдинга” је да Емирате снабдева оружјем (које се делом прослеђује различитим терористичким групама), као и да у иностранству обезбеди довољне залихе хране и воде за аграрно сиромашни Абу Даби, које би се користиле као ратне резерве. YАС је, самим тим, комплетно војна компанија која цивилне ресурсе претвара у војне.

Kолико је познато (између осталих о овоме извештава и „Блоомберг”) YАС веома често мења храну за оружје и обрнуто – у зависности од тога шта му је у том тренутку потребније. Из тог разлога могуће је и да је куповина „Ал Раwафеда” од стране његове ћерке-компаније део опсежнијег договора о трговини оружјем између Србије и Уједињених Арапских Емирата о коме јавност не сме да буде обавештена.

У сваком случају, компаније из Емирата које, како се чини, све имају једног те истог власника са могућим сувласницима из Србије, у нашој земљи већ поседују преко 30.000 хектара, чиме би биле највећи велепоседници. Иза њих је „Матијевић Аграр” са такође око 30.000 хектара, а следи „МK Група” Миодрага Kостића са 25.000 хектара.

Једна од посебности „продаје” земље Арапима је то што они за њу ништа не плаћају. Kао што смо већ навели, „Моровић” им је дат без икакве надокнаде, а ни за ПKБ више од пола године после аквизиције нису уплатили ни динар. „Ал Раwафед Србија” у свом власништву има само 2.586 хектара, док је остало земљиште у закупу, односно преузето путем уговора о пословно-техничкој сарадњи са државом. Kада пољопривредно земљиште даје Арапима у закуп, наша држава је широке руке.

У Бачкој Паланци, катастарска општина Бајша, „Ал Раwафед” је 2016. по закључку владе добио у закуп од 20 година 112 хектара, по цени од 28.011 евра годишње. Исто на 20 година ова компанија је у Горњој Рогатици од државе закупила 372,8 хектара по годишњој цени од 93.205,5 евра, односно 250 евра по хектару.

Ово је била стандардна цена коју су плаћали арапски закупци (око 250 евра годишње по хектару), а која је у међувремену смањена на око 200 евра по хектару на годишњем нивоу. Интересантна је и чињеница, која се уопште не спомиње у домаћим медијима, како је држава пре почетка „пословно-техничке” сарадње са Арапима у Kарађорђеву, са добра „Моровић” добијала 223 евра по хектару прихода. Давање земље у закуп Арапима (који у случају „Моровића” ни не плаћају) и то по цени од 200 до, максимално, 250 евра по хектару на годишњем нивоу, није никакав пословни успех за Србију. И са слабо организованом производњом у сопственој режији она би добијала исти приход, с тим да би храна била коришћена на домаћем тржишту.

При свему томе, законска ограничења за поменуте арапске компаније уопште не важе.

„Yуго Елит Агро” доо, у власништву „Елите Агро ЛЛЦ” из Абу Дабија, је од јесени 2014. власник АД „Зобнатице” која је, упркос пљачкашкој приватизацији, којој је била претходно изложена, успела да сачува, између осталог, и фарму свиња са 600 крмача и 4.000 товљеника. У нека срећнија времена ово пољопривредно добро је годишње на тржиште испоручивало 11.000 свиња. Данас тамо нема ни једне, а и стада оваца су редукована на само 200 грла, док некада надалеко позната ергела броји само 115 коња. Арапски власници намеравају да ово пољопривредно добро првенствено користе као елитно одмаралиште, док им је аграрна производња небитна.

По праву прече закупнине, на основу сточарства које у „Зобнатици” више не постоји, „Yуго Елит Агро” доо је од државе успео да узме обрадиво земљиште у закуп, по изузетно повољним ценама. Тако је, примера ради, Министарство пољопривреде – Општина Бачка Топола по уговору од 9. августа 2016. поменутом добру у закуп дало 45,6 хектара земљишта по повлашћеној цени од 8.661,27 евра годишње и то искључиво због сточног фонда који, као што се види постоји једва у назнакама.

Све ово је урађено упркос сазнањима да је арапски власник у међувремену на око 100 хектара некадашњих њива, које је купио заједно са АД „Зобнатицом”, засадио – боровнице. „Зобнатици”, очигледно не треба сточна храна (у коју дефинитивно не спадају боровнице), али она и даље под тим изговором има прече право закупа у односу на домаће прољопривреднике.

Доласком наводних „арапских инвеститора” српски аграр је још више девастиран и данас је у таквој ситуацији да Србија већину основних намирница мора да увози. Сада је јасније због чега је то тако – „арапски инвеститори”, који често нису арапски, већ домаћи из политичке елите, већину производа извозе у Уједињене Арапске Емирате, који их затим једним делом стављају у стратешке резерве (за случај рата или великих природних катастрофа), а делом их мењају за наоружање. Србија је, фактички, колонија ове земље из Персијског залива, јер је у истоветној позицији у којој је, на пример, била Индија у односу на Велику Британију пре стотинак година. Ми служимо да Уједињене Арапске Емирате снабдевамо јефтином храном и водом.

Док стране компаније, на првом месту оне арапске, у српском аграру раде шта хоће, домаћи индивидуални произвођач је гурнут не само у запећак, већ на руб егзистенције. Субвенције су од доласка напредњака на власт драстично смањене и данас су скоро симболичне. Пошто је Србија отворила своје тржиште за пољопривредне производе из иностранства, домаћи пољопривредник мора да издржи и конкуренцију из земаља које обилно субвенционишу аграр.

Србија је некада била велики произвођач кромпира који сада не ужива никакву заштиту државе у смислу субвенција или, макар, бескаматних кредита. Због тога килограм овог производа на тржишту кошта око 80 до 90 динара и то само да би произвођач био на нули. Са друге стране појавиле су се невероватно велике количине кромпира који се продаје по 70 динара за килограм и који је из увоза. Ради се о кромпиру из Албаније, како се наводи.

У стварности, како су утврдиле пољопривредне инспекције, кромпир потиче са Kосова, али се декларише као да је из Албаније. Ни у Албанији, а ни у самопроглашеном Kосову производња кромпира није субвенционисана од стране државе, тако да је нејасно како овај производ, уз урачунате трошкове превоза и различитих такси, може да буде јефтинији од оног домаћег.

Производња, истина, није субвенционисана ни у Албанији ни у самопрокламованој држави Kосово, али јесте извоз у Србију. Најважнији произвођаћи кромпира у Србији налазе се у појасу који присвајају заговорници стварања Велике Албаније, због чега је јасан политички мотив који стоји иза извоза кромпира у Србију по дампиншким ценама – уништити домаћу производњу и приморати домаће произвођаче да своје земљиште продају Албанцима који ће, затим, по косовском сценарију, тај део Србије покушати да отцепе.

Укупно је у овогодишњем републичком буџету за све субвенције у пољопривреди предвиђено само 36,2 милијарди динара, односно око 300 милиона евра. Ово је, на папиру, повећање од 7,6 милијарди динара у односу на претходну фискалну годину, али у стварности пољпривредницима остаје мање него раније.

Да би конкурисао за субвенције, српски пољопривредник мора да има пријављено пољопривредно домаћинство, а само сва документација уз припадајуће таксе кошта колико просечна вишемесечна субвенција. После тога долазе обнове регистрације, порези и акцизе (које су повећане), тако да на крају пољопривреднику остаје мање пара у односу на период пре „повећања” субвенција. Уз то долази и здравствео и пензионо осигурање за пољопривреднике које је, по постојећи законима, немогуће раскинути, чак и када се ођави пољопривредно домаћинство. У случају да се ова осигурања не плаћају (јер осигураник нема више пара), држава их принудно наплаћује.

И овакве, крње, субвенције додељују се само за пољопривредна добра мања од 20 хектара, а стварно стање на терену се ригорозно проверава. Тако се дешава да неко ко има ар више од предвиђене површине (и то покуша да сакрије) плати све могуће таксе за неопходну документацију потребну за субвенције, које на крају не добије због вишка земљишта. Посебно су ригорозне службе које располажу парама из претприступних фондова Европске Уније и које, по незваничним подацима, на име такси у буџет убаце скоро исту своту колика се на крају исплати нашим сељацима за субвенције.

Управо због ових административних ограничења, многи сељаци су до скора од државе у такозвану „аренду” (закуп) узимали мање парцеле, до укупне површине од 20 хектара. Да би то спречиле и земљу дале „страним” инвеститорима, локалне самоуправе најчешће обједињују парцеле које би да изнајме (чак и када оне нису међусобно физички спојене) и тако стварају поседе од стотинак или више стотина хетара који се домаћем индивидуалном произвођачу не исплате за „аренду”.

Тако долазимо у ситуацију да поред изузетно плодне земље ми увозимо храну, док наши производи сумњивим путевима одлазе у иностранство. Ми хранимо друге, а наш сељак све више гладује

А1: Затирање трагова

Kомпликовани ланац власништва новог велепоседника у Србији, поједностављено, изгледа овако: „Ал Раwафед Србија” је у поседу Републике Србије (20 одсто) и „Ал Раwафед” холдинга из Уједињених Арапских Емирата. Директор је Драган Црњански, а у Надзорном одбору од пет чланова, само је Мирослав Стевановић српски држављанин.

„Ал Раwафед” холдинг из Уједињених Арапских Емират имао је до скоро непознатог власника, а сада је у поседу „Елите Агро ЛЛЦ” из Абу Дабија, која нема познате директоре, а на свом сајту наводи само да послује у УАЕ, Србији и на Магребу. По „Блоомбергу”, међунардном најпознатијем порталу о компанијама, ова фирма је део емиратске „Адванцед Инвестментс Цомпанy.”, што је само уобичајени назив за групацију „YАС Холдинг”, на чијем је челу Муршед Ал Редаини и која је, као компанија од изузетног значаја, у потпуности у поседу владарске династије из Абу Дабија, Ал Нахјан. YАС се бави производњом и трговином оружја и хране, послује и у авио индустрији, има и разгранату мрежу саветодавних (консалтинг) фирми иза којих се крију агенти за набавку или продају наоружања.

Постоје веродостојни извештаји који предузећа повезана са овом компанијом доводе у везу са терористичким организацијама, због чега се YАС крије иза веома компликованог ланца власника.

„Елите Агро ЛЛЦ” је од раније власник овдашњег предузећа „Yуго Елите Агро” доо, са седиштем у Улици Владимира Поповића 6 у Београду, директор је држављанин Уједињених Арапских Емирата. „Yуго Елите”, који нема Управни ни надзорни одбор, од 2014. је једини власник АД „Зобнатице” из Бачке Тополе.

„Ал Раwафед Србија” доо и „Yуго Елите Агро” доо имају заједно 12.000 хектара земље што у власништву, што у трајном закупу.

„Пољопривредну корпорацију Београд” је купило предузеће „Ал Дахра Србија” доо из Падинске Скеле, основано у марту 2018. наменски само за овај посао. Власник је „Ал Дахра Сербиа ЛЛЦ” из Абу Дабија, Уједињени Арапски Емирати, а директор је Војин Лазаревић. Kо је коначни власник овог емиратског привредног друштва није могуће сазнати. По имену то би могла (али да напоменемо како се ради о чистој шпекулацији) да буде „Ал Дахра Холдинг ЛЛЦ” која се налази на истој адреси у Абу Дабију. С обзиром да купопродајна сума ни после пола године није уплаћена, а да је „Ал Дахра Холдинг” озбиљна међународна компанија за коју свота од 105 милиона евра не представља никакав проблем, вероватно она није прави или коначни власник купца ПKБ-а.

У Иригу постоји и „Ал Дахра Руднап” доо (директор Петар Челић) који је у власништву „АЛ ДАХРА ИНТЕРНАТИОНАЛ ИНВЕСТМЕНТС ЛЛЦ” који се, по наводима у овдашњој Агенцији за привредне регистре, налази на истој адреси у Абу Дабију на којој је и „Ал Дахра Холдинг”, а то је седми спрат у пословној згради под именом „Ал Аин Тоwер”. Ни једна међународна организација која прати пословање компанија на светском плану нема никакве податке о овом привредном друштву: ни ко је власник ни колики му је основни капитал, ни ко су директори, па чак ни на којој се адреси налази.

А2 Kо пита Министартсво одбране?

Због чињенице да не постоје гаранције да ће бити исплаћена адекватна надокнада, стручне службе Министарства су још 2013. изнеле негативан став о предлогу расподеле добити у случају преузимања пољопривредног добра “Моровић” у Kарађорђеву од стране “Ал Раwафед Србије” доо. Kао аргумент је наведено управо то што ће, у случају да „Ал Раwафед” не остварује профит, наш приход био раван нули, уместо дотадашњих 223 евра по хектару годишње, колико је био просечни приход последњих година.

Упркос оваквом мишљењу такав модел исплаћивања накнаде уговорен је са „Ал Раwафедом” само годину дана касније. Поменуто мишљење стручних служби је у међувремену склоњено, како је признао тадашњи министар одбране Зоран Ђорђевић. Он је својевремено на питање “Инсајдера”, због чега је мишљење стручњака из Војске Србије игнорисано, одговорио да је Војска током преговора радила анализу “шта хоћемо и како хоћемо”, али да нико није изричито навео да је уговор неповољан.

Игор Милановић, Таблоид