Александар Ламброс: Џиберско усташка елита

Једна од епизода из основне школе које се јасно сећам (а данас се питам зашто и јесам ли још онда наслутио да нешто није у реду, чим је тако живо памтим) јесте како смо зезали извесну Марину кад нам је на великом одмору саопштила, сва срећна, да ће је водити на концерт Весне Змијанац. „Јао, сељанко, шта ти слушаш“, смејали смо се. Марина је била и једно од свега неколико деце која су у школу за Ускрс носила фарбана јаја да их туца с другом сељачком децом. Већ сам био форматиран као мали Југословен и комуниста, и нисам имао никакву националну свест, тј имао сам југословенску што је и био део плана о чему опет нисам имао никакву свест.

Био сам од оних малих шминкера у разреду што слушају страну поп музику, а од домаће поп, по могућству хрватски, јер наша је република била специјализована више за те сељачке масовне народне забаве, уз прасенце и раџу, ко ми је генерација схватиће о чему причам, и та је подела, дионизијско аполонијска академски речено, ишла по линији вековне окупације наших братских народа који су од како је света и века, тако су нас лагали, маштали само о томе да се уједине у једну братску државу – наиме по линији аустроугарске с једне и турске окупације с друге стране. Чак и најповршније упућени у геостратегијске токове, знају да је то линија коју атлантистички стратези називају некад експлицитно некад имплицитно, цивилизацијском границом. По несрећи, та граница иде право по сред српских земаља, што објашњава опседнутост атлантистичких стратега Србима а ви ако мислите да сте толико битни да је неко опседнут вама онда сте теоретичар завере, ако контате виц.

Ми којима је геостратешки намењена та периферија „цивилизованог света“ осуђени смо да по сваку цену будемо економска, технолошка, културолошка маргина. И да би то и били није довољно само непрестано нас политички злостављати на скали од лакшег медијско пропагандног малтретмана па све до конкретног и жестоког, геноцидно-уранијумског. Цивилизацијски свет вам је онај што игра валцере и једе захер торте у барокним салонима позлаћеним колонијалном пљачком, све спроводећи геноциде у трочетвртинском валцер такту. Нецивилизовани, по несрећи ми, су они који би да су слободни, независни и који уз то имају и нешто мало изворног стваралачког генија, па не мисле да су валцер и захер и напудерисана перика врхунац цивилизације, штавише, за разлику од назови цивилизованих код којих само танушни слој богате елите има стваралачког импулса, код нецивилизованих стваралачким генијем је обдарен читав етнос, о чему макар у српском примеру сведочи народна поезија и целокупан фолклор. И да би нас се држало у тој пројектованој позицији као што рекох горе, није потребно само непрестано нас злостављати, већ је потребно у томе имати и поуздане помагаче, а где ћеш наћи боље од искомплексиране домаће елите. Баш онакве каква сам ја и слични мени, добри ђаци који су се спрдали с Марином што иде на концерт Весне Змијанац, требали да постанемо.

Деценијама касније нађе се Змијанац и на мојој youtube play листи. И то се заиста лепо венчава с мојом навиком да понекад одем на концерт класичне музике. Штавише, допуњује се. Лејди Гага може бити авангарда само некоме ко није упознат с раним радовима (и стајлингом) Весне Змијанац. „Врањанска свита“ у кореографији „Крсманца“ стоји на једнакој нози са Морисовим „Болером“ у кореографији Мориса Бежара, иначе мојом омиљеном. С једном разликом, „Врањанска свита“ је производ народног стваралачког генија, а „Болеро“ угледних уметничких академија.

Укратко, Весна Змијанац је висока уметност за све хрватске магазин-фосили-дорис-борис и сличне сраћкалице. Она је уметност и за сав онај амерички хип хоп блек латино луфтвафен сисе и афричке златне резерве на истетовираном врату убер треш гузотрес. Уз то Срби имају и поп а Хрвати никад неће имати фолк, такав нам креативни потенцијал. Хоћу да кажем, ономад на школском одмору с Марином, није она била сељанка, већ ја сељак, а не бих ни то часно занимање да омаловажавам жаргонском употребом речи, па ћу рећи да сам био џибер.

Баш ко неки дан Никола Којо који је на свом ФБ профилу окачио скриншот телевизије Студио Б са гусларом уз коментар „Стааааара београдска традиција“. Баш тако, са 5а, ваљда да подвуче старину традиције. Можда 5а нису случајно откуцани. Римљани су, наиме, сматрали да се Римљанином не може звати неко коме преци пет генерација уназад нису били грађани Рима. Можда је за Рим ова административна строгост оправдана, али примењена на Београд добија се да нико није Београђанин већ да су сви сељаци. Што је ок. Оно што није ок је тoсамопрокламовано београдско патрицијство уз пратећи презир према широким масама пучанства. Палатинско брдо версус пучанских наџоџаних инсула око циркуса Флавијуса, или, преведено на београдске прилике круг двојке версус Калуђерице. Два клика на интернету и дођеш до податка да је Николин деда протојереј из Мостара, Херцеговац дакле. Епицентар гусларства.

Где је онда фасовао тај презир? Којо је од оних ликова који се броје у некакву српску уметничко-интелектуалну елиту, од оних вазда спремних да подрже такозване грађанске иницијативе, што се појављују у такозваним пристојним и нашминканим илити свезубеним политичким спотовима, урбан лик, антитеза пинку, с пар озбиљних улога међу којима обавезно мора и да је нека на тему српског сељачења познатог као србовање јер ако се Холивуд уваљао у говна до лактова ми морамо до рамена, што се шекспировски театрално клањају пред публиком у Сарајеву, увек београдско мангупски спреман на неподношљиво лагани самопрезир.

Фасовао га је где и ја, у југословенству у коме су Срби имали да излече све комплексе инфериорности такозваних братских народа и да се сведу на њихову трећеразредну хабзбуршко провинцијалну меру. Сетите се оног квоташког угуравања у исту раван епске српске историје и грофа Зрињског и некаквог шатро првог каменог престола неког шатро словеначког кнеза. Где смо морали да се претварамо да је српска државотворност исто што и некаква хабзбуршка повеља на мађарском с царским обећањем да ће Хрвати једног дана бити народ у оквиру монархије са статусом слободних коњушара и с правом да певају на загорском. Чим им помогну да се реше Срба.

Виц је у томе што се пажљиво негује мит да су Којо и ала Којо некаква интелетуална герила, последњи герилци у борби против подивљалог српског национализма, зрачак космополитизма у Србији која је остала заглибљена у 1389-у, грађани против сељака и свезуби против крезубих. Витез Којо против србовања, јер гуслање је србовање. А од србовања нема ничег горег, то је културна пракса на маргини цивилизованог света, оног на чијој граници је валцер остао да чека да гусле заћуте па да уђе да нас приведе сенци хабзбуршког трона или кулоару климатизоване бриселске канцеларије. Стварност је потпуно другачија. Ова исфабрикована другосрбијанска елита је заправо свеприсутна. И количина медијског простора који можеш да добијеш зависи искључиво од тога колико си се убедљиво легитимисао као другосрбијанац.

То другосрбијанство или на ивриту „самомрзећи синдром“ је, сасвим супротно митологији која се пажљиво негује новцем из фондова за евроатлантске интеграције, апсолутно свеприсутан у српском јавном простору. Озбиљни историчари и озбиљни аналитичари, или баш ако морам да будем експлицитан, интелектуално поштени, аутоматски се дисквалификују као митомани и исмеју као маскоте србовања. Њих можете читати на малим ћириличним порталима и гледати у малим импровизованим ТВ студијима са нерешеним техничким проблемом микрофоније. Другосрбијанство је културна политика колаборационистичке владе која из буџета финансира србомрзећа Марковићева целулоидна срања, гостовање Анри Левија или дане „Косовске културе“ у Београду, јер има ту и неке поезије, није само да је трговина бубрезима и хероином у питању како би злонамерни да вас убеде.

Распон је широк, од благог Којиног антигусларског, до отвореног усташког Биљане Србљановић и Дубравке Стојановић. Тешко да ћете да пустите гусле док бришете прашину, ја се слажем. Али, о малом Радојици заиста не можете певати уз харфу. Епика и трагика те величине, којој у шатро цивилизованој Европи (у стварности германско-романско-католичкој) парира још само Хомер, и то не кажем ја већ Гете, може само на гуслама да се пева. За очекивати је да неко ко је признати уметник уме да препозна проблем форме и садржаја. Биљана Србљановић, poster girl другосрбијанства, што дивно иронично иде уз њено презиме, историју Републике Српске сумира овако – „прво је био геноцид па је онда била држава“. Наивни или потпуно неупућени би закључили да мисли на усташко-балијски геноцид који је нужно довео до потребе да се формира српска држава онако како је холокауст довео до потребе да се формира Израел. Али не, она не мисли на силне забетониране босанске јаме пуне закланих Срба, већ на ничим изазване српске злочине над босанским муслиманима, данас уз косовске Шиптаре главне извознике џихадиста из Европе у левантски калифат.

Могуће да би Дубравка Стојановић имала објашњење за овако противречне феномене. Својевремено је објаснила да су Срби изгубили Косово због своје неспособности да интегришу Албанце. Способности која, иначе, иде уз цивилизоване, није рекла али претпостављам. Рецимо Французе, којих има неких стотинак хиљада конвертованих у ислам. Али да не шпекулишем, слаб сам с том врстом менталне акробатике.

Може вам се учинити да је „џиберско-усташка“ елита престрог назив за данашњу српску интелектуално-културно-политичку елиту. Али није, он је тачан. Упркос уверењу те елите да су суперхероји некакве епски неравноправне борбе, типа „300 против Персије“, у којој од примитивизма, национализма, заосталости, тираније и нередовних контрола код зубара, спашавају једну нацију на маргинама цивилизације у очајничком покушају да је из опанака преобују у Лубутана с црвеним ђоном (не могу да се отмем симболици црвене као крв и елегантног гажења салонском штиклом по жртвама, how western or how civilizedis that?) Србија је заправо огледало своје „елите“. Она је тачан одраз својих интелектуалаца који попут Марића продуцирају „Парове“ и мењају Карађорђеву звезду за плочу Ролингстоунса.

Пишем ове редове у аутобусу, иначе, једва су препознатљиви од дрмања и има баш да се намучим да их прекуцам. Враћам се из Антиба у Ницу, ишао сам да код једног антиквара погледам омоте француских чоколада с краја 19. и почетка 20. века с ликовима српских крунисаних глава … Добар ми је улов био, четири омота чоколада Guerin–Boutron с ликовима краљице Наталије од Србије, краљевића Ђорђа од Србије, кнегињице Јелене од Србије и престолонаследника Александра од Србије, плус једна белгијска чоколада Antoine са сценом српског поштара који доставља писмо српској сељанци у ношњи. Купио сам их а антиквар ми је рекао да је сигуран да има још таквих ствари са српским мотивима и да ће ми их потражити. Ја вам обећавам да ћу купити и омоте са хрватским краљевима, чим их будем пронашао, ево у име југоносталгије. Мора да има неки, па Хрвати су пребројали 302 своја владара од бана Борне из 819. па до пада Хабзбуршке монархије у 20. веку. Не знам ја, немојте мене да питате, можда Дубравка Стојановић зна нешто више о томе. Могу само да вас посаветујем да Василија Крестића не консултујете, тај је митоман а и великосрбује. Ја знам за Томислава II, краља НДХ. Заправо се звао AimoneRoberto Margherita Maria Giuseppe Torino di Savoia, а пуна краљевска титула била му је „краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода далмације, Тузле и Книна, војвода од Сполета и Аосте, принц од Цистерна и од Белригуарда, маркиз од Волгхера и гроф од Пондера.

Јел вам смешно? И њему је, кажу да је хрватску круну опоруком завештао свом мачку.

Са дословно сваке аутобуске станице, а има их једно тридесетак од Антиба до Нице, смешка ми се Новак Ђоковић, тренутно други рекет света који је својевремено у емисију Jaya Lenoa, довео фолклораше у опанцима и шајкачама да поведу коло. А ево га сада, на сваких 150 метара Азурне обале, леп и елегантан у Lacoste белом оделу. Тенис је најаристократскији од свих спортова аLacoste вам је једна од најаристократскијих модних марки, симбол француске спортске елеганције. Србин може и то. Али, Новак помаже косовскометохијске манастире, који се већ можда за пар година нађу на програму Дана косовске културе у Београду као шиптарска културна баштина. А то је већ србовање, и то вас, баш као и Нoвака чини сељаком, па нек је и заштитно лице Lacoste. А од србовања нема страшније оптужбе и то сведочи да имате паланачки менталитет, онакакав какав је описао филозоф Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“, другосрбијанској мастурбаторској литератури.

Константиновић који је поводом Титове смрти написао један од највећих хвалоспева који је овај диктатор икада добио. Толико о паланачком духу.

До ослобођења!

Аутор: Александар Ламброс
ПАТРИОТ