Да је Александар Вучић најавио покретање „широког друштвеног дијалога“ о Косову кад су Напредњаци и Социјалисти тек дошли на власт 2012. то би имало смисла. После свих уступака које је коалиција Демократа и Социјалиста направила – од измештања питања КиМ из Савета безбедности УН (где смо имали важне савезнике, спремне да ветом подрже наше интересе), у руке ЕУ (где државе које одлучују листом подржавају „косовску независност“), до ублажавања текста резолуције пред Генералном скупштином УН после Саветодавног мишљења Међународног суда правде (иако смо имали већину на нашој страни, што је могло да се преточи у озбиљну дипломатску победу која би имала глобални одјек), до „Боркових споразума“ (о дипломама, катастру, матичним књигама и „интегрисаном управљању границом“) које су крњиле и Резолуцију 1244 и српски суверенитет – било је време да се „стане на лопту“ и размотри где и шта даље. Поготово што су напредњаци освојили власт на крилима широке критике политике Демократске странке, укључујући и њену косовску политику, чији је истакнути критичар („Ја вам обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буде под контролом Србије“) био и тадашњи новоизабрани председник Србије Томислав Николић.
Али није било никаквог „широког друштвеног дијалога“. Напротив. Уследили су брутални, ничим најављени кораци ка учвршћивању суверенитета лажне државе Косово: претварање Боркових парафа, који (још увек) нису били правно обавезујући, у потписе, који јесу, постављање „тврде границе“ према КиМ, потписивање првог Бриселског споразума, којим су укинуте преостале државе институције на КиМ и тамошњи Срби гурнути под суверенитет лажне нарко-државе, спречавање Уставног суда Србије да се суштински изјасни о Бриселском споразуму, што је фактички значило – и значи – суспензију уставног поретка у целој Србији, давање позивног броја лажној нарко-држави. И све то је урађено једнострано – без и једног јединог контра-уступка од западно-шиптарске стране. Било је 5:0, али за другу страну.
Није да није било покушаја да се тада, крајем 2012. покрене преко потребан „широк друштвени дијалог“. Било нас је више хиљада на улици на минус 10 степени тог 10.12.2012, поводом почетка примене споразума о „интегрисаном управљању границом“ којег је Борко парафирао а нова влада без поговора потписала. Било је ту, на улици, и угледних правника, официра, новинара, професора, и других интелектуалаца, као и националних активиста, заједно са представником Срба са севера КиМ. Али нисмо само митинговали. Имали смо писмене молбе и захтеве упућене преседнику, влади, Уставном суду. Потрудили смо се да уручимо на пријавницама поменутих институција аргументоване захтеве за дијалог и преиспитивање поменутих одлука. Претходно писали чланке, правне анализе.
Игнорисали су нас и те ледене ноћи, и више пута после, током разних демонстрација против даљих неуставних уступака везаних за КиМ. И власт и медији. Упућени су, затим, детаљно правно и политички аргументовани дописи Светом архијерејском сабору СПЦ, где се објашњава суштина Бриселског споразума. То је, између осталог, био разлог што је Александар Вучић био приморан да дође у Патријаршију – што је иначе био преседан – и умири окупљене архијереје очигледним неистинама о последицама Бриселског споразума и његовим даљим намерама у вези КиМ.
Конституисана је затим, те 2013, позивајући се на Устав Републике Србије, једина правно могућа Скупштина Аутономне Покрајине КиМ у Северној Митровици, која је донела низ резолуција, позива на поштовање Устава и расписивање избора за органе локалне самоуправе. Власт је и њу игнорисала. Њени преферирани саговорници су били Тачи, Јахјага и „Кети“ Ештон, а једини избори на КиМ који су их занимали били су избори које је расписала Атифете Јахјага, по законима лажне нарко-државе. Они су и одржани у новембру и децембру 2013. уз кључну помоћ људи у фантомкама и припадника МУП-а послатих из Београда, који су за Јахјагу и Тачија обезбедили спровођење лажних избора за лажне институције лажне државе. Бранили су ти јунаци, по Вучићевом налогу, Јахјагине изборе од Срба на КиМ чија је једина жеља била и остала да буду део државног поретка српске државе а не криминалне нарко-терористичке творевине која би да их потпуно етнички очисти и избрише све њихове трагове, пошто им претходно, ако је изводљиво, извади и прода органе.
И сада, после 5 година напредњачко-социјалистичке власти, пошто су разваљене све институције државе Србије на КиМ, разбијени „Чувари моста“ у Митровици, расформирана Цивилна заштита и сви видови организоване одбране од разбојничких упада из Јужне Митровице, укинути судови, повучен МУП, а тамошњи Срби натерани да узимају „документа“ лажне нарко-државе – пошто су нас све ставили пред свршен чин, обавили очигледне задатке које су преузели пре ступања на власт, они би сад да отворе „широки друштвени дијалог“.
Њихове акције током протеклих 5 година су већ довољан доказ да им намере нису ни искрене ни чисте. А можда још убедљивији доказ је сам избор главне теме за „широки друштвени дијалог“: Косово и Метохија. Не ЕУ, око које се врти цео политички живот, гро законодавне делатности у Народној скупштини, којој је посвећена највећа медијска пажња, чија пропагандна делатност захвата све поре јавног простора, о чијем избору за неупитни стратешки правац се народ никад после 5. октобра 2000. није питао.
Овим Вучић Србима поручује и следеће (коме то одавно већ није јасно): да је за њега светиња ЕУ, а не Косово. Јер, ако се о Косову може „расправљати“ а о ЕУ не сме – порука је: ЕУ је божанство које је неупитно и о њему нема дискусије. Односно, „ЕУ нема алтернативу“. Али зато има да се бавимо Косовом, да, уз помоћ Сорос-југенда и сличних креатура „разбијамо митове и легенде“, – које ће нам најпре разбијати нико други до Александар Вучић, први политичар у историји Србије (заједно са Дачићем, уз мук Томислава Николића) који је добровољно повукао државу Србију са Косова.
Најављено разбијање косовских „митова и легенди“ подразумева и следеће: да око ЕУ нема никаквих митова. Све је тачно што се о ЕУ говори и пише, све је „нај-нај-нај“, и априори корисно и добро. Нема разлога да седнемо и водимо широки друштвени дијалог о томе шта је та ЕУ, и колико је реално да ће Србија икада ући у њу – и по коју цену. Нема разлога да размотримо да ли ће ЕУ уопште и постојати за коју годину, и под чијом доминацијом. Да видимо да ли има неких других интеграција које су нам ближе, практичније, корисније, и које нас мање коштају, и економски и национално.
Али не – све то није подложно никаквом „широком друштвеном дијалогу“. Док Косово, интегрални део наше историјске бити, центар наших вековних стремљења, инспирација, жртава, проливања предачке крви, завета, херојства – јесте.
Вучићев избор теме за „широки друштвени дијалог“ је, дакле, не само огромна, монументална замена теза, већ и досад највећи захват у склопу најважнијег пројекта на коме је ангажован – промене свести српског народа. Јер, ако народ прихвати да је ЕУ неупитна, а о Косову и његовим „митовима“ се мора „водити дијалог“ – онда је народ већ почео да прихвата нови идентитет и нову полазну основу за будућност, откинуту од прошлости, предака и непрестаних, упорних борби за слободу. Онда је на путу да постане оно на чему Вучић у својим изјавама, на дневној основи, инсистира – „мали народ“, без историјске мисије, попут осталог балканског и ЕУропског робља.
Неће то ићи тако како су Вучић, Немци, Сорос, клинтонисти и остала глобалистичка компанија замислили.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
