Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић.
Ове године се пуно говорило о Благоју Јововићу који је коначно почео да добија место које заслужује у српској историји. Ту ипак није крај приче о српским осветницима.
Један од водећих Павелићевих злочинаца и главни његов миљеник био је Јурај Францетић, звани Јуре и Јука. Францетић је био командант по злу чувене Црне легије која је углавном била састављена од муслимана из Источне Босне. Под Францетићевом командом, припадници Црне легије извршили су безбројне монструозне злочине над српским народом, нарочито у Источној Босни. Хрвати су у НДХ Францетића због његових монструозних злочина доживљавали као свог највећег националног јунака.
Францетић је 22. децембра 1942. пошао авионом из Загреба за Госпић. Услед квара на авиону, пилот је био принуђен да се спусти у село Мочила код Слуња на Кордуну. Слетање је приметила сеоска стража која је одмах потрчала ка авиону. Францетић је покушао да побегне, а када је видео потеру, отворио је ватру из свог аутомата, али није никог погодио.
Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић звани Цар. Стигао је Францетића и ударио га секиром по глави. Францетић пада. Миле му прилази и још четири пута га удара секиром по глави. Смрскао му је потиљак и мали мозак.
Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Рафеал Бобан на мосту у Зворнику
Када су га претресли, стражари су увидели на кога су налетели. Иако без свести, Францетић је још увек давао знаке живота. Зато су га натоварили на запрежна кола и одвезли у село Раковицу, одакле је камионом одвезен у Слуњ, где су партизански лекари покушали да му спасу живот да би га наводно заменили за сто логораша из Јасеновца. Лекари су му констатовали пет фрактура лобање и смрскан мали мозак.
Иако је неколико пута кратко долазио до свести и по речима сведока дозивао поглавника Павелића, Францетићу није било спаса и умро је 27. децембра, пет дана након рањавања.
НДХ је званично објавила вест о смрти Францетића тек 30. марта 1943. Проглашена је вишедневна жалост за „хрватским витезом Францетићем“.
Тако је скончао овај монструозни зликовац одговоран за геноцид над Србима и као народ смо дужни да не заборавимо осветника Милета Трбојевића. Да истражимо и сазнамо његов даљи животни пут и изнесемо га на светло историје. Толико је бар од нас заслужио.
Освета је била јуначки извршена!
Александар Стевановић (1978), економиста из Панчева. Аутор књига Бели вукови (Пале, 2017), Јунаци Солунског фронта (Београд – Нови Сад, 2018) и Војвода Бабунски (Београд – Нови Сад, 2019).
Извор: Стање ствари
Благоје Јововић, ако је уопште и то урадио, јер је под великом знаком питања ( толико времена је ћутано о томе и онда се одједном он појавио, уз све уважавање), није убио злочинца Павелића, покатоличеног Србина, монструма и људског изрода, тада већ старца. Јововић или неко други је само ранио ту џукелу и то с леђа што није својствено нашим јунацима, и он је умро у болници, од тога што му рана није могла да зарасте пошто је имао шећерну болест. Да га је пуцао неко ко то умео распрснуо би се на лицу места. Него тако је испало, а можда је и боље што се ђавољи накот мучио. Удба је штитила такве мајмуне и олоши, а зато је давала паре и слободу нашим јајарама и назови мангупима да убијају нашу српску емиграцију по свету ( тако је убијен Кашиковић и кћеркица му, итд). Такве сецикесе, лопурде и убице који се нису потукли како треба лажни новинари подигли су, опет по задатку Удбе, на ниво, па смо добили ,,идоле” за нашу омладину, што је највише испољено деведесетих година прошлог века кад су двадесетогодишњаци тобоже посајали ,,краљеви асфалта”, само због тога што је мучки по задатку, пуцао на неког себи сличном из очевог удбашког и војног пиштоља.
Ovog Francetića tog zločinaćkog gada izudarali su sekirom po glavi i ostao je živ i tek je umro u bolnici. Da ga je udario neko ko to ume odletela bi mu glava kao fudbalska lopta daleko. Tako je trebalo završavati sa ovim gamadima. Pa onda ovu budalu Pavelića ranili, umesto da mu saspu rafal u glavurdu, molim lepo. To bi imalo veći odjek.