Александар Вучић: мутант настао комбиновањем Соње Лихт и Звонка Веселиновића

Живимо у времену великог глобалног престројавања. Времену у којем све врви од свакодневних крупних догађаја које из темеља мењају свет који познајемо. Времена у којем на свим тачкама у свету све врца од политичке активности. Расте политички напон и ослобађа се велика количина енергије која ће неминовно донети промене. Политичком западу таква ситуација не одговара јер су они до скоро држали све конце у својим рукама и логично да су тежили гушењу сваког облика отпора њиховој доминацији. Не одговара ветар промена ни типовима попут Александра Вучића јер што би рекао Балашевић: „С’ врха брда свака стаза води низбрдо.”, закључује колумниста Магазина Таблоид др инг. Мирослав Паровић, председник народног слободарског покрета

Као доктор техничких наука који се обрео и у политици покушаћу да преко неких природних феномена који су искоришћени за добробит човечанства, објасним и потребу да се слични феномени примене у друштву како би се постигли неки позитивни ефекти.

Електрични напон је дефинисан као разлика потенцијала између две тачке у простору. У преводу, две тачке се налазе на различитом енергетском нивоу или негде се још каже да су на различитом електричном притиску.

Све у свему, без напона нема ни струје, односно не може се произвести било какав користан рад. Тако да све што користи електричну енергију свој рад базира на постојању напона.

Као други пример можемо узети функционисање воденице поточаре. Оне функционишу на местима где се поток слива са веће висине на мању или се пак та разлика у висини вештачки направи уз помоћ неког доводног канала. Точак воденице се врти услед енергије која се ослободи због протока воде приликом смањења висине тј. потенцијална енергија (разлика у висини) се претвара у кинетичку која је способна да направи неки користан рад.

Ваља приметити да воденица углавном није било на равничарским рекама јер оне немају места где се лако може направити пад, а за нужду се могло извести да се уз помоћ огромних точкова са лопатицама (као на оним паробродима у реци Мисисипи) врти мали млин.

Дакле, опет без напона (разлике потенцијала) нема ни могућности да се самеље пшеница и направи брашно. И да наведем још и принцип рада гасних светиљки код нас широко познатих по једном њиховом моделу, а то су флуоцеви. Неко се сетио да поједини гасови када им се промени енергетско стање одају светлост.

Онда су те гасове затворили у цев, а да би се покренуо процес који доводи до тога да цев светли било је неопходно да се она прикључи на напон, а да онда уз помоћ тог напона буде загрејана катода (електрода која је негативно наелектрисана) која емитује електроне који почињу да се крећу по гасу у цеви и да изазивају лавински ефекат и емитовање фотона који се угрубо могу представити као честице светлости. Дакле, без напона гас у цеви би био потпуно бескористан, али подизањем напона тј. довођењем енергије направљен је ефекат који је веома користан по човека и олакшава му живот.

Надам се да сам вас убедио да у природи све функционише на постојању неког вида напона и да би без тога све било мртво. Е сада, треба погледати српско друштво овако анестезирано, безвољно, безидејно и готово скроз убијено и схватити да то није природно стање већ да то неко вештачки одржава. Тај неко је Александар Вучић са својим режимом који је инсталиран у Србију управо са идејом да се она искључи из свих даљих политичких процеса који се одвијају у региону.

У том погледу формиран је један тосични ГМО мутант комбиновањем ДНК материјала „Соње Лихт и Звонка Веселиновића”. Тако да је власт базирана на сорошевској економској и идентитетској политици, а о реду и миру брину криминалне групе за које чак постоји идеја да све буду легализоване тако што ће преко ноћи од криминалаца постати специјалци наоружани до зуба и са дозволом да убијају само да би се сузбио сваки вид унутрашњег политичког отпора.

Главни задатак који Вучић и његова мафијашка дружина имају није да предају Косово, то је само једна од успутних станица, њихов кључни задатак је да пасивизују и потпуно елиминишу српски фактор на Балкану и тако нас као нацију онемогуће да учествујемо у глобалном престројавању које је у току. Ово се најбоље види по томе што је након почетка рата у Украјини у потпуности престало било какво интересовање из Србије према земљама у региону у којима постоји бројно српско становништво или велико историјско наслеђе.

Тако је рецимо из медија, па самим тим и из шире јавности у потпуности потиснуто да се у Црној Гори одржавају председнички избори 19. марта. Раније су постојали читави друштвени покрети који су помагали да просрпске странке прођу што боље јер је то био начин да се заштити српско становништво.

Сада пак у медијском мраку који је направио, Вучић активно ради на томе да помогне кандидату ДПС-а (док пишем текст још увек се не зна да ли ће то бити Мило Ђукановић) да победи и да се тиме поново отвори могућност да власт буде налик на ону у тзв. Републици Косово тј. да Срби и тамо буду сведени на „српску листу” која ће имати неки мали удео, али без било каквог суштинског утицаја.

Такође, Република Српска је као тема све више у запећку. Буквално више нити један аналитичар који гостује на телевизијама са национално фреквенцијом не спомиње идеју независности иако су до скоро редовно долазили да то објашњавају као најбољи могући сценарио. Годинама уназад су разни бокани, раковићи и други њима слични уверавали српску јавност како не смемо радити ништа против власти у Србији док су угрожени Република Српска и светиње у Црној Гори, а сада громогласно ћуте. И то ћуте у тренутку када бисмо баш морали да јаче него икада испостављамо своје националне захтеве пред међународну заједницу.

Да се опет изразим терминима моје основне струке. Наређење о ћутању свих друштвених група у земљи, као и радикалан обрачун са нама који то одбијамо, има улогу пригушнице.

Овај уређај се користи када се жели да се блокирају нежељени сигнали, а да се пропусте само они који су кориснику потребни (нпр. у преносу радио сигнала пригушницама се смањује мешање различитих канала). Тако рецимо Вучић не жели да има народ на улицама који протестује против спорног споразума о статусу Косова (или било које друге теме). Та врста протеста подиже ниво политичког напона и отвара могућност да потече народна струја која може да направи користан рад, односно да промени власт.

Због тога је злоупотребом Безбедносно информативне агенције изведена класична намештаљка како би се компромитовао протесни скуп који је одржан на Сретење у Београду. На овај начин је блокиран тај за власт неугодан процес, а са друге стране је омогућено да се протестни скупови са релативно жустром реториком одржавају у салама градских кућа или позоришним и концертним дворанама.

Дакле, примењен је принцип пригушнице и то тако да се у први мах све опозиционе групе ограде од наводних екстремистичких елемената. На тај начин је омогућена релативно једноствна политичка егзекуција чак и Дејана Златановића који је новинар, власник и уредник портала Србин.инфо. Није помогло чак ни то што је реаговало Удружење новинара Србије. Испало је да већина оних који су до пре неколико дана тврдили да Вучић све лаже, одједном верују да је руски Вагнер послао стари ловачки карабин са налепљеном кинеском батеријском лампом неком момку у Бачку Паланку и да је онда тај кренуо са тим моћним оружјем на протест испред Председништва да изврши државни удар.

Е сада, како је поставио једну пригушницу тако ће поставити и друге, па ће у наредном периоду и ово друштво из позоришта да буде разбијено на више различитих позоришних трупа које ће се међу собом расправљати која је државотворнија. Са друге стране, тзв. грађанска опозиција упадљивим неукључивањем у активну одбрану Устава Србије, па самим тим и Косова практично сама себе гуши и престаје да буде било какав озбиљан такмац власти.

Ово говорим на бази става јавности по којем су против споразума преко 60% и то у облику који подразумева да нема чланства Косова у УН, а када постоји и та могућност онда је против преко 80% (а толики је и проценат оних који се противе санкцијама Русији).

Шта је онда решење?! Једино могуће је да сви заједно подигнемо политички напон у друштву и изазовемо лавински ефекат сличан ономе који се има у флуоцеви (да не буде да сам случајно писао о томе како те светиљке раде). Осветлити Србију је могуће уколико сви који смо против ове власти изађемо на улице и поченмо да народу нудимо нешто што је реално и у датим околностима оствариво. У том смислу предлажем две ствари:

Прво је одбрана уставног поретка државе и спречавање Вучића да изведе државни удар одозго. То подразумева да нико од нас било националних било грађанских не сме да пристане да се потпише тзв. „француско – немачки споразум”. Ово је најбржи начин да се направи јасна диференцијација и да порасте напон између два пола, нас који бранимо устав и њих који га руше.

Речју, Косово нас јако брзо може довести у жељено стање у којем политички живот почиње да функционише у пуном обиму, а што би довело до озбиљних проблема у редовима власти.

Друго је дефинисане јасне политичке платформе за разговор са међународном заједницом. То мора бити реална прича разумљива и прихватљива свим глобалним актерима.

Мишљења сам да бисмо могли тражити и добити статус за Србију налик на онај који је 1955. добила Аустрија. То би подразумевало од Вашингтона и Москве подржану војну неутралност унутар политичког запада. Тиме би Београд постао једина политички отворена престоница у Европи са могућностима да се у њој оснују и неке међународне институције у новој глобалној политичкој архитектури.

Примера ради по том принципу су у Бечу основане Међународна асоцијација за атомску енергију као и удружење држава произвођача нафте, ОПЕК. Аустрија не користи атомску енергију нити има производњу сирове нафте, али јој је уговор из 1955. омогућио да и Москви и Вашингтону буде прихватљиво да се око тих важних питања срећу на неутралној територији. Зашто онда неки уговор из 2025. не би Србији гарантовао позицију која је иначе и блиска фактичком стању на терену?!

Наиме, Србија није и неће бити члан НАТО јер је становништво против, а није и неће бити члан ЕУ јер тамо нема климе за проширење. Такође, од Русије и њених интеграционих процеса смо физички далеко па тако отпада и могућност да се иде у том правцу. Аустријски модел би сходно томе могао бити логична мера компромиса подједнако разумљив и истоку и западу. Корак даље би се могао направити и у погледу регионалне сарадње јер би модел неутралности могао бити примењен и на БиХ, али и на Црну Гору и Северну Македонију које јесу у НАТО, али је јасно да су тешко политички одрживе.

Са народом на улици и са платформом за разговор са међународном заједницом опозиција у Србији добила би могућност да буде уважена као релевантан саговорник. Са таквим статусом престаје ексклузивна позиција коју је Вучић инжењерингом направио, а која је само њему давала могућност да буде релевантан без обзира шта радио.

То би само по себи био јак политички земљотрес, а напредњачка власт је грађена врло лоше налик на турске градове који су пали као куле од карата јер је неко крао арматуру, неко цемент, неко шљунак, а све у нади да било каквих потреса неће бити.